Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – ВЛАДИМИР НАБОКОВ


ГРЕШНИ САН ЉУБИТЕЉА ЛЕПТИРА

„Никада нисам веровао да ћу моћи да живим од књижевности, а сада ме храни мала девојчица по имену Лолита”, говорио је писац Владимир Набоков, који је истоименим романом стекао светску славу

Нобелова награда измакла му зато што је „прешао сувише граница”.
    Али, осим славе и богатства, прича о дванаестогодишњој „нимфи” која заводи одраслог мушкарца донела му је много невоља – забрану књиге „због порнографије”, нападе да је манијак, претње затвором... Таман кад се мислило да су сви скандали прошли, чула се озбиљна оптужба да је његово чувено дело плагијат!
Владимир Набоков рођен је у царској Русији, 22. априла 1899. године, у Петрограду, у веома богатој, племићкој породици која је водила порекло од Набока Мурзе, словенизованог татарског кнеза.    Његово детињство наликовало је бајци, посебно што му је као првом од петоро деце мајка посебно угађала. Уместо звечке давала му је да се игра скупоценим, сјајним огрлицама, дијадемама и прстењем, а пре спавања читала му је приче на енглеском, француском и руском језику. Набоков је касније тврдио да се живо сећа тих догађаја из раног детињства, који су га умиривали и очаравали.
    До осамнаесте године живео је с породицом, педесет чланова послуге, дадиљама и учитељима у монденском дому у Петрограду, а лети на дивном сеоском имању Вира, седамдесетак километара од града. С осталом децом уживао је на последњем, трећем спрату градске куће, саграђене од финског гранита у италијанском стилу. Родитељи су му у енглеском дућану куповали све што пожели: воћне колаче, слатке сирупе, миришљаве соли, слагалице, играчке, карте, спортске капутиће, чак и украсе из излога продавница. Водили су га и на узбудљива вишемесечна путовања, па су једном приликом њих једанаест особа и један јазавчар, путовали возом из Петрограда у Париз.
    И поред живота у раскоши и изобиљу, Набоков је одмалена имао обавезе које су подразумевале бројне часове с разним учитељима. Уз приватног учитеља, који му је говорио „Ви”, у шестој години научио је да чита и то прво енглески, па тек онда руски језик. Имао је и часове цртања, мачевања, тениса, бокса, али кад је једног лета отишао у село, схватио је да је рођен за „најотменији спорт на свету” – лов на лептире!

Шарена машта

    Лети, кад су стизали на сеоско имање, Набоков је гледао мајку како се спушта на колена да пољуби земљу. Убрзо је попут ње и сам веома заволео природу, јер је у њој видео чаролију сачињену од мноштва веселих, изненађујућих, непоновљивих детаља. Ту чаролију касније је препознао још једино у уметности!
Заљубљеник у лептире открио је нову врсту у чији је латински назив ушло презиме Набоков.
    Првог лептира ухватио је случајно и тај „залутали лепотан”, кога је чувао у капи, брзо му је побегао. Мало касније, у осмој години, на тавану сеоске куће открио је прелепе књиге о природи и похлепно је почео да чита све о лептирима. Посебно су га одушевљавали они који имају тајну мимикрије па се претварају да су листови и, пошто се надао да ће их у природи препознати, своје занимање (за лепидоптерологију) употпунио је ловом. Обучен у пумпарице и с морнарском капицом на глави, ишао је бициклом у обилазак шума и поља, а на сваког уловљеног лептира гледао као на прави драгуљ! Родитељи су разумели његову опседнутост „живахним љубитељима сунца” и пуштали су га да лови лептире и у ноћима без месечине. Иако је то искуство описивао као највеће блаженство, није престајао да у својој „шареној машти” замишља нешто више – откривање ретких и непознатих врста.
    Од 1911. године Набоков је кренуо у Тенишевску школу, која је у Русији његовог дечаштва важила за најскупљу и најнапреднију образовну установу. На наставу га је „ролс-ројсом” довозио возач у ливреји, због чега су другови почели да га оптужују да се прави важан. Замерали су му и што користи енглеске и француске изразе, с којима се у свом дому саживео. Све то навело га је да одбија школска дружења и да се код куће игра својим предивним играчкама, пиштољима, пушкама са стрелицама, возићима, индијанцима... Кад је мало порастао, кренуо је на часове плеса, где су га очарале „нимфете” – девојчице с уредним сокницама и лакованим ципелицама. С најбољим другом крвљу је потписао заклетву да један другом поверавају своје љубавне тајне...
    Његова прва романтична веза завршила се пре него што је и почела: иако се „на смрт” заљубио у једну девојчицу, кад ју је видео како игра канкан у некој представи, дубоко се разочарао. Уследила су нова заљубљивања, због којих га је у петнаестој години обузело „тупо лудило ковања стихова”. Тада је написао стотинак песама које је у тајности посветио својим драганама. Годину дана касније почео је да се забавља с једном Тамаром: држали су се за руке, шетали шумом, ишли у музеје и паркове... Губитак ове љубави погодио га је страшно, као касније губитак земље!

Привремене домовине

Захваљујући супрузи Вери сачувани су многи рукописи повремено малодушног Набокова.
   После Октобарске револуције, три породице Набокова побегле су, преко Крима и Грчке, у западну Европу.    Свесни да су неповратно изгубили немерљиво богатство, носили су са собом драго камење, за прву помоћ. На Криму су боравили код породичног пријатеља. Те тешке дане Набоков је проводио радно: писао је песме, преводио на руски „Алису у земљи чуда” Луиса Керола... Лептире је ловио више него икада: уловио је седамдесет седам врста, плус сто ноћних, што му је створило основу за први научни рад, који је 1923. године објавио у стручном часопису.
    После Крима с породицом је отишао у Лондон, где је уписао студије – француску и руску књижевност на Кембриџу. Међутим, због избеглиштва осећао се веома лоше.   Плашио се да ће заборавити руски језик, „једино што је спасао из Русије”, па је свакодневно читао десетак страница речника живог руског језика. Иако је тврдио да није крочио у библиотеку колеџа, осим што је у њој одржао свој први и једини политички говор, дипломирао је с одличном оценом. Касније се сећао те расправе о бољшевизму коју је изгубио, а у којој је изразио сав свој презир према комунистичком уређењу.
    Кад је из Лондона отишао за Берлин, прикључио се друштву Руса у изгнанству који су попут њега живели у „материјалној оскудици и моралном изобиљу”. Почео је да сарађује с емигрантским часописом „Рул” („Кормило”) у коме је његов отац постављен за уредника. Нажалост, 1922. године отац му је страдао као случајна жртва десничарског атентата на политичара Павела Миљукова. После тог несрећног догађаја Набоков је почео да живи сам: није хтео да се с мајком пресели у Праг, већ је остао у Берлину и наставио да гради књижевну каријеру. Објављивао је песме и новеле, и роман у наставцима „Машењка”, под псеудонимом Владимир Сирин (у руском фолклору Сирин је легендарна рајска птица).  Генерација старијих писаца – Буњин, Марина Цветајева – истицала га је као најдаровитијег млађег писца и хвалила је његов јединствен, осећајан стил, који је стајао ван помодних струја. Године 1923. сусрео се с великом песникињом Марином Цветајевом, о чему је записао: „Шетали смо дуго, по дивном, ветровитом дану. Њена хаљина лепршала је као застава.”

Романтичне и друге везе

    Размажен у детињству, Набоков је сад, кад је остао без наследства од два милиона долара, морао да ради. Осим што је давао часове енглеског, преводио је, радио као тениски тренер, статирао у филмовима, глумио у позоришним представама, састављао шаховске проблеме и прве руске укрштене речи... Пријатног изгледа, отменог држања, духовит, постао је омиљен у друштву, нарочито код жена. После неколико романтичних веза, чак и веридбе с једном лепотицом, 1925. године оженио се Вером, коју је упознао на једном добротворном балу. С њом је касније добио сина Дмитрија, али није се смирио. Пошто није могао да одоли другим женама, неколико пута је „губио главу” и брак доводио у питање. Ипак, до краја живота остао је с Вером, која га је веома подржавала у раду и убеђивала у наступима малодушности да не уништава рукописе. Њу је описао у роману „Дар”, а после женидбе потписивао се правим презименом.
Године 1937. године морао је да с породицом, пред нацистима, бежи у Париз. У том граду осетио је „дрхтај надахнућа” и написао је „Чаробњака”, приповетку о четрдесетогодишњем мушкарцу заљубљеном у „нимфету” – девојчицу од дванаест година. Свестан колико је тема ретка и саблажњива за то време, причу је прочитао пријатељима, а затим је уништио. После ове скице за „Лолиту”, написао је књигу „Прави живот Себастијана Најта” и издао је на енглеском језику. Правио је планове да се настани у Енглеској, али пошто није могао да нађе посао на колеџу, 1940. године отишао је у Америку, у Њујорк.
    У новом окружењу прихватио га је Едмунд Вилсон, књижевни критичар, с којим је наредних двадесетак година водио занимљиву преписку, објављену у књизи „Писма”. Набоков је у почетку радио у Природњачком музеју у Њујорку, где је проучавао и сврставао лептире, цртао их и писао о њима. Вилсон му је као уредник дао прилику да пише књижевне приказе у часопису „Њу рипаблик” и повезао га с издавачима и часописима. Набоков је затим почео да држи предавања креативног писања на Стенфордском универзитету и на универзитету у држави Масачусетс. Сви су примећивали да нови професор лепим девојкама посвећује више пажње, па није прошла незапажено романса коју је имао с једном студенткињом која је дошла да га интервјуише. Њој је једног дана на табли, ћирилицом, написао „Ја те волим”, а затим је те речи брзо избрисао. И многе друге студенткиње заљубљивале су се у њега, а једна је изјавила како је студирала француски, руски и Набокова!

Лепотица и звер

    Од 1945. године Набоков је постао амерички држављанин и три године касније почео је да ради као професор руског језика и европске књижевности на Корнелу. Отприлике у исто време вратио се причи о „Лолити”, од које је желео да начини роман чија је уметничка страна чиста а забавна потпуно разуздана. Привлачила га је чулна тема о мушкарцу који воли „зелено воће” и желео је да што верније дочара један „ватрени, грешни сан”. Иако је говорио да роман има као филм у глави и да му треба само да га „развије”, радио је споро, а 1953. године писао је шеснаест часова дневно! У два наврата желео је да спали рукопис, али га је жена спречила. Преписивање руком завршио је у пролеће 1954. године и затим је кренуо да га редом нуди издавачима. Сва четири америчка издавача остала су пренеражена! Једни су се плашили да ће заједно с писцем, у случају штампања књиге, завршити у затвору, други су говорили да је књига „раскалашна”, трећи да је предуга, четврти су замерали да у њој нема добрих људи...
Први филм по књизи „Лолита” снимљен је 1962. године (слика доле), други четрдесетак година касније.
    Еротична књига „Лолита”, објављена у Паризу 1955. године, одјекнула је попут бомбе! Иако је доживела фантастичан успех, мишљења о њој била су подељена. Док ју је главни уредник „Сандеј експреса” назвао „најодвратнијим смећем” и порнографијом, писац Грејам Грин запазио је лепоту и праву вредност књиге и препоручио је у „Сандеј тајмсу”. Уз многа негодовања и забране због „гнусне и погане” теме и „одвратних” ликова, књига је шест месеци била на листи бестселера. Набоков је критике доживљавао као „заверу уперену против његовог разума” и свима је одговарао да не даје ни пет пара на јавни морал!
    Због афере „Лолита”, британска влада затражила је од француске да забрани књиге америчких аутора, написане на енглеском језику и објављене у Паризу. Као образложење наведено је да су „књиге опасне по морал британских и америчких туриста”. Након што је Француска пристала, избио је велики скандал, а француска штампа изражавала је огорчење. И Најџел Николсон, суоснивач издавачке куће „Вајденфилд и Николсон”, која је објавила „Лолиту” у Енглеској, имао је неприлике – изгубио је гласове бирача и није поново изабран за члана парламента.
„Лолита” је у Сједињеним Америчким Државама први пут штампана у одломцима, у часопису „Анкор ривју” број 2, јуна 1957. године, а књига је штампана 1958. године. Око њеног издавања подигла се велика, по Набокову, „прљава” прашина. Док су једни говорили да је књига „ремек-дело манијака”, други су тврдили да је у питању „ремек-дело о манијаку”. На крају је закључено да је књига сложена, занимљива, необична...
    „Као историја болести ’Лолита’ ће, нема сумње, постати класично дело у психијатријским круговима”, а као уметничко дело „носи поуку и задатак одгајање бољег нараштаја у једном безбеднијем свету”. Неки су говорили да је књига антиамеричка, па су у њој чак видели симболе: да су „лепотица и звер” симболи Америке и Европе, да је нимфица „симбол Америке у канџама средовечног Европљанина”. Сам писац сматрао је „Лолиту” моралном, чистом и аскетском књигом, чак својим најбољим делом које је написао на енглеском језику.

Оптужбе и после смрти

    Од 1960. године Владимир Набоков стекао је светску славу па је, поводом објављивања књига, путовао по Европи. Пошто је чувао приватност, почели су да га поистовећују с јунацима његових романа: говорили су да је педофил, хомосексуалац, шпијун... Да би побегао од буке Америке и био ближе сину који је студирао оперско певање у Италији, прекинуо је с предавањима и одселио се у Швајцарску, у Монтре. Последњих двадесетак година живео је у хотелском апартману јер је, након губитка огромног иметка у Русији, знао да никада у животу неће имати ништа слично. Говорио је: „За живот у властитој кући треба имати верне, старе слуге, а ја нажалост не знам имам ли времена да слуге остаре.”
    Иначе, Набоков је волео да пише и једе у кревету, у тишини, и није подносио буку ресторана и кафеа. У Швајцарској је водио миран живот.  Писао је и преводио своје руске романе на енглески језик, ловио и проучавао лептире... И тада је изазивао радозналост околине, чак и полиције која га је сумњичила за шпијунажу и криволов. Поред свега, успео је да начини изванредну збирку, па је после његове смрти нађено тачно 4323 примерка лептира, остављених музеју у Лозани. Као „лептирџији” одато му је посебно признање – пошто је открио непознату врсту лептира, у њен латински назив ушло је и презиме Набоков.
По његовој књизи „Лолита” снимљени су и филмови. Кад је редитељу Стенлију Кјубрику продао филмска права за „Лолиту”, за сто педесет хиљада долара, допутовао је у Лос Анђелес како би радио на сценарију. Филм је снимљен 1962. године, а улоге су тумачили Џејмс Мејсон и Шели Винтерс. Поводом сто година од рођења Владимира Набокова редитељ Адријан Лин снимио је нову верзију, с глумцима Џеремијем Ајронсом и Доминик Свејн. По „Лолити” је урађена и опера, док је Рејмон Кено написао „Цацу у метроу”, француски одговор на чувену књигу.
Међутим, педесет година након објављивања „Лолите” немачки књижевни стручњак Михаел Мар изашао је пред јавност с озбиљним оптужбама да је Набоков копирао роман Хајнца фон Ешвегеа, који је стварао под псеудонимом Фон Лихберг! У том делу из 1916. године старији мушкарац заљубљује се у девојчицу Лолиту, у чијој кући одседа за време празника, али његова љубав изненада умире. Мар је навео невероватну подударност теме, заплета, имена, чак и детаља, као што је онај кад се мушкарац дубоко загледа у очи девојчице и у њима види жену! Син Набокова одбацио је ове тврдње као злобне и навео да његов отац није знао немачки језик и да није могао да прочита ту књижицу, која је обично „смеће”.
                                                  ----------
                                                       ***
                                                  ----------


    С бројним романима („Лолита”, „Краљ, дама, пуб”, „Очајање”, „Дар”, „Смех у тами”, „Позив на погубљење”, „Бледа ватра”, „Прозирне ствари”...), аутобиографијом („Говори, сећање”, у проширеном издању за руско тржиште „Друге обале”), драмама и песмама, Владимир Набоков постао је један од најпознатијих писаца двадесетог века. Кад је умро, 2. јула 1977. године, оставио је један незавршени роман, а сину и жени наложио је да га спале. „Тајмс” је тада објавио да је Набоков прешао сувише граница да би добио Нобелову награду... Али, да се неким случајем то догодило, поставља се питање која би се земља највише радовала. Јер, Набоков је говорио: „Ја сам амерички писац рођен у Русији и школован у Енглеској, где сам студирао француску књижевност пре него што сам петнаест година провео у Немачкој”.
Аутор: 
Весна Живковић
број: