Три писма старог Египта

Основно писмо које су користили били су хијероглифи. Састојало се од око 500 знакова. Назив потиче од две грчке речи које значе свети урези. Сами Египћани називали су га „божански говор”
                                         
ајстарије писмо старог Египта су хијероглифи који се јављају мало пре 3000. године пре наше ере. Некада се мислило да се оно као сложен систем јавило изненада захваљујући досетљивости генијалног појединца, а под утицајем старијег клинастог писма из Месопотамије. Међутим, захваљујући археолошким истраживањима данас је вероватнији став да се ово писмо постепено развијало од праисторијског доба, а да се у ранијим, развојним, фазама писало на материјалу који није сачуван.
   Иако су у прошлости многи покушавали да хијероглифе протумаче као симболе који крију тајне мудрости, ово писмо није ништа тајанственије од било ког другог писма на планети које се користи да би се забележио неки језик. Староегипатски језик припада афро-азијској групи језика и везан је, како за азијске или семитске језике, као што су арапски и хебрејски, тако и за северноафричке или хамитске језике, попут берберског и кушитског.



   Египатски језик се, дакле, први пут у писању појавио пре 3000. године пре наше ере и користио до 11. века. Његово трајање од преко 4000 година чини га језиком с најдужим трајањем на свету. С обзиром на тако дуг живот, претрпео је бројне промене. Научници су га поделили у пет основних фаза: староегипатски, средњоегипатски, позноегипатски, демотски и коптски језик.
   Хијероглифи су се користили за писање староегипатског и средњоегипатског језика. Иако је средњоегипатски језик престао да се говори око 1600. године пре наше ере, хијероглифски текстови наставили су да се користе до краја историје старог Египта. Већина натписа писаних хијероглифима нађена је на зидовима храмова и гробница, или на предметима као што су статуе, жртвени столови, ковчези, саркофази (камени ковчези) и стеле (велике плоче од камена или дрвета). На овим местима текстови су или описивали сцене (као наслови, посвете, говор неког од учесника сцене) или су били дужи: историјски, аутобиографски или верски (химне, погребне чини). Урезивани су у дрво, камен, слоновачу или су сликани на омалтерисаној подлози.


   Сваки хијероглиф је слика стварне ствари која је постојала у свету старих Египћана. На пример, основа куће људска уста  , пар ногу у покрету . Они могу да се користе за писање речи које приказују: кућа,  доћи. Када се хијероглифи употребљавају на тај начин, онда се називају идеограми. Овакво писање пуно је ограничења јер тако могу да се изразе само речи које могу да се искажу сликом.
    Већина језика, укључујући и наш, користи систем знакова који не приказују слике већ звуке језика. Знак који се користи на тај начин назива се фонограм. Многи хијероглифи могу да се користе не само као идеограми, већ и као фонограми.
   Па су се тако знаци кућа  и уста
                           
                           
користили за писање речи сићи (pr) која нема никакве везе са самом кућом или устима. У средњоегипатском језику се речима на крају додавао и знак који се назива детерминатив који је имао улогу да укаже на општу замисао значења саме речи па се тако реч сићи
                           
                             
писала са знаком који приказује ноге у покрету што је указивало да реч има неке везе с кретањем.
   Сви хијероглифи могли су да се користе као идеограми, фонограми или детерминативи, али у пракси је њихово коришћење ипак било ограничено па су неки углавом коришћени као идеограми или детерминативи а други готово увек као фонограми. Знак „кућа” је један од ретких који се редовно користио у све три улоге: као идеограм у значењу „кућа”, као фонограм (изговара се pr) и као детерминатив на крају речи указујући да се ради о грађевини.
   Хијероглифи су могли да се пишу у четири различита правца. У положеним редовима слева надесно и здесна налево и у усправним колонама слева надесно и здесна налево. Положај знакова, то јест, на коју страну су неки знаци окренути, указује нам да ли да читамо слева или здесна.

                                          

    Ова реченица чита се слева надесно будући да су знаци (перо, гуска, рогата змија, сова, човек) окренути на леву страну.


   Египћани су, поред урезаних и осликаних натписа, текстове писали четкицом од трске и мастилом на папирусу, кожи, или дрвету. У овим рукописима ретко се виђају хијероглифи исписани детаљно и пажљиво као на натписима на споменицима. У овим документима јављају се много једноставнији облици знакова који се називају курзивни хијероглифи. Они су најчешће писани здесна налево у усправним колонама и јављају се готово искључиво у верским текстовима.

                                          
                                       Курзивни хијероглифи и хијероглифи

   За већину рукописа Египћани су користили још курзивнији облик хијероглифа који су стари Грци назвали хијератски (свештенички). Ово писмо старо је скоро колико и хијероглифи.

     
               
  
   Разлика између њих је као између наших штампаних и писаних слова. Као и у курзивном писму, сваки хијероглиф има пандан у хијератском писму, иако нису толико очигледни као код курзивних хијероглифа.
Хијератско писмо писано је помоћу четкице од трске и мастила, углавном на папирусу и увек здесна налево. Њим се писао староегипатски, средњоегипатски и позноегипатски језик. Писање староегипатског и средњоегипатског језика коришћено је упоредо са хијероглифским писмом, али су се њима писале различите врсте докумената: хијероглифима формални текстови који је требало да остану трајни, као што су натписи на зидовима гробница и храмова, а хијератским писмом текстови са тренутном сврхом, као што су писма и рачуни. Хијератски текстови углавном су одражавали колоквијални језик.

                                 

Хијератско писмо и хијероглифи

  Хијератско писмо временом постаје све курзивније и скраћеније, нарочито у административним документима па се из њега развило писмо које називамо демотско (народно). Појам демотски користи се и за писмо и за језик. Оно је још мање слично хијероглифима и готово је немогуће уочити везу између хијероглифског знака и његовог пандана у демотском писму.
   Први текстови писани њим јављају се око 650. године пре наше ере. Од тада се оно користи као званично писмо, хијератско се задржава само у верским рукописима (због чега је и добило назив свештеничко писмо), а хијероглифи за натписе на споменицима. Као и хијератско, и демотско писмо се писало мастилом на папирусу.

           
                                           Демотско писмо и хијероглифи

   Ипак, крајем египатске цивилизације само су свештеници могли да читају хијероглифе тако да су и натписи на споменицима, намењени широј публици, понекад урезивани демотским писмом. Тако је камен из Розете, комеморативна стела у част Птолемеја В (из 196. године пре наше ере) исписана хијероглифима, демотским и грчким писмом (матерњим језиком птолемејских фараона), што је касније омогућило дешифровање хијероглифског писма.
   Египћани који су прихватили хришћанство након 1. века почели су да свете текстове своје нове вере преводе на свој језик, али нису хтели да користе демотско писмо у те сврхе због везе са старијом „паганском” вером. Уместо тога писали су грчким алфабетом. Писмо је названо коптско исто као и израз за Египћане који су прихватили хришћанство. Појам Копт настао је од грчког назива за Египат – Аигуптос. Коптски алфабет имао је 32 слова: 24 узета из грчког језика, 7 из демотског писма за гласове које су имали Египћани, али не и Грци, и један монограм (једно слово које је важило за два).

                       
                                                  Камен из Розете

   Као и демотски, појам коптски односи се и на језик и на писмо којим се тај језик записивао. Будући да је Египат постао хришћанска земља, старија писма коришћена су само у текстовима и храмовима старе вере.  Крајем 5. века коптско писмо било је једино писмо којим се писало и у верским (хришћанским) и у световним текстовима. Остало је у употреби док коптски језик није изумро у 16. веку потиснут арапским који је почео да се шири након освајања Египта 640. године. Коптски текстови читају се и данас, иако се не разумеју, у египатској хришћанској цркви.

                               
                                                   Коптско писмо

   Након увођења коптског писма, четири стара египатска писма – хијероглифско, хијератско, демотско и коптско – постојала су упоредо још око 200 година. Хијератско је изумрло у трећем веку, последњи натпис писан хијероглифима урезан је 394. године, а последњи текст писан демотским писмом потиче из 452. године. Тако је, и поред коришћења коптског писма и језика, знање пређашњих писама изгубљено.

   Најстарији покушаји одгонетања ових старих писама потичу из 4. века, нешто пре но што су настали последњи текстови писани овим старим писмима. Тај покушај било је дело названо „Хијероглифика”, коју је наводно написао Египћанин Хораполо, касније преведено на грчки језик.  Најстарија копија је из 15. века. Тек су од средине 17. столећа, захваљујући истраживањима немачког научника језуите Атанасијуса Кирхера, научници почели да размишљају о томе да хијероглифи можда означавају звукове као и идеје. Кирхер је знао коптски, па је и помишљао да је ова последња фаза египатског језика можда повезана с хијероглифима. Али, нажалост, и он је веровао у неку мистичну природу египатског писма што му је и онемогућило да направи даље кораке у дешифровању хијероглифа. Његов савременик, француски научник Ј. Ј. Бартелемеј претпоставио је да су у картушима, овалним прстеновима, уписана имена владара, што ће постати полазна тачка за превођење хијероглифа.
   Тек је открићем камена из Розете 1799. године дошло до напретка и коначног дешифровања хијероглифа. Коначан успех постигао је Жан Франсоа Шамполион, млади француски учитељ, користећи истраживања шведског дипломате и оријенталисте Јохана Акерблада и енглеског ерудите Томаса Јанга. Јанг је успешно превео име Птолемеја V (Птолмиис)
                            
  
   Користећи ово откриће као почетну тачку, Шамполион је дошао и до имена Клеопатра. Веровао је да се хијероглифи користе алфабетски, бар када су имена страних владара у питању. Коначно се за датум дешифровања хијероглифа узима 14. септембар 1822. године када је Шамполион превео име фараона Рамзеса. У картушу су се налазила четири знака  
                            .
                                 
   За последња два знао је да значе слово с будући да су се налазила и у имену Птолемеја. Први знак му је личио на сунчев диск. С обзиром на то да је Шамполион знао коптски језик (као и хебрејски и арапски), а сунце се на коптском изговарало РА добио је РА-__-С-С. Будући да се ради о имену фараона, схватио је да је у питању фараон Рамесес, то јест, Рамзес!
   Од времена Шамполиона научници стално унапређују знање староегипатских писама, речи и граматике. Захваљујући томе, текстови писани хијероглифима и осталим писмима могу да се читају лако као готово сви други језици.