Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Вечити супарници у шпијунском загрљају


ФРАНЦУСКА ВЕЗА
Како је један коцкар постао најкориснији тајни агент
18. века

Мрачна уметност уцењивања била је од користи Тевено де Морандеу током његове шпијунске каријере.
   У априлу 1787. године француски дипломата Франсоа Бартоломи својим надређенима написао је писмо извињења у коме је изразио жаљење због тога што није успео да регрутује агенте који би створили нову шпијунску мрежу у Енглеској. Енглеско–француски односи у другој половини 18. века били су далеко од срдачних. Ове две нације бориле су се једна против друге у Седмогодишњем рату (1754–1763), а потом су од 1778. до 1783. године још једном биле на супротстављеним странама кад је Француска притекла у помоћ побуњеној колонији током Америчког рата за независност. Бартоломи је тврдио да је највећа невоља с којим се сусрео била та што је током рата Анри-Франсоа де ла Моте био обешен након што је ухапшен и окривљен за шпијунажу коју је спроводио по британским пристаништима. Могући кандидати за шпијуне били су престрављени судбином која га је снашла.
    То је и била намера Британаца. Њихови шпијуни пратили су Ла Мотеову мрежу годинама пре него што су успели да открију и похватају све агенте и натерају их да пропевају. Ла Моте је понудио да сведочи против својих саучесника и пружи крунске доказе против њих. Уместо тога, Британци су прихватили сведочења Ла Мотеових саучесника и помиловали их. Био је то лукав и мудар потез срачунат да посеје неповерење и страх међу будућим француским агентима.
    Ипак, све то није заплашило једног човека. Он се 1781. године добровољно пријавио да замени Ла Мотеа, за шта је добио плату од 1000 фунти, поставши главни француски шпијун у Лондону. Звао се Шарл Тевено де Моранде.
Француски министар спољних послова Шарл де Верње кога је пратио глас да ангажује људе сумњивог морала.

Уцењени

    Био је син провинцијског адвоката, регрутован је и борио се у Седмогодишњем рату. После рата отишао је у Париз где је уз помоћ превара и подвођења финансирао сопствене склоности ка коцкању и проституткама. Побегао је 1770. године у Лондон да би избегао хапшење.  Тамо је написао бестидан памфлет у коме је напао мадам Ди Бари, љубавницу Луја ХВ. Потом је почео да уцењује угледне француске личности, а претио је и да ће објавити скандалозну причу о успону госпође Ди Бари од бордела до краљевског кревета.
    Разјарени француски краљ покушао је да с Енглезима испослује да изруче Морандеа, а покушао је и да га киднапује. Кад су ти напори пропали, Луј је одлучио да се договори са својим мучитељем – послао је Пјер-Огистена Карона де Бомаршеа да преговара с њим. Де Бомарше је био познат као драматург који је написао комад „Фигарова женидба”, али је 1774. године пао у немилост после два случаја која је изгубио на врховном суду. Његова једина нада да ће бити рехабилитован била је да краљу служи као шпијун.
    У његовој надлежности било је и да недуго по доласку у Лондон упосли Де Морандеа и помаже му да побуњеним америчким колонизаторима кријумчари пушке, да надгледа британска пристаништа и да спречава уцењивачке памфлете писане по угледу на оне које је састављао сам Де Моранде.
    Шта је потакло француску владу да упосли човека какав је био Де Моранде? Судећи по дипломатској преписци, тадашњи министар иностраних послова Шарл де Верње надао се да би такав потез могао умирити самог Морандеа. С друге стране, Де Верње је био познат по склоности да регрутује битанге и отпаднике. У таквом приступу било је и доста логике. Француски дисиденти за које су Британци мислили да су неомиљени у Француској, могли су да не побуде сумње кад је реч о шпијунажи. Британци су чак и јавно исказивали одушевљење које су гајили према неким од тих дисидената. С друге стране, често се дешавало да су такви људи, одметници од свог народа, чезнули за тим да буду рехабилитовани у својој отаџбини. Моранде је, поврх свега, имао дуго искуство у трговању обавештењима. Његови скандалозни памфлети и уцењивања подразумевали су чепркање по тајнама других људи. На исти начин трговао је и на берзи, што је за резултат имало то да је стекао добре везе и међу поморским капетанима.


   
    Моранде је био упоран и сналажљив агент. Могао је да се похвали тиме да ниједан ратни брод није напустио неку британску луку, а да он претходно није најавио његов одлазак, а често и његово тачно одредиште. Обезбеђивао је тачне податке о наоружању, техничким новостима и бродским поступцима. Такође је проучавао кретања курира који су преносили дипломатску пошту и испитивао своје везе не би ли сазнао садржину депеша.

Шифроване поруке у часопису

    Уз то, Моранде је регрутовао раднике који су имали искуства у изради котурова за ужад за британске војне бродове, који су били далеко делотворнији од оних које су производили Французи. Помогао је да се познати инжењери Метју Бултон и Џејмс Ват намаме у Версај. Чак је предлагао и могуће индустријске саботаже. Сазнавши да највећем трговцу памуком у Ланкаширу прети банкрот, дао је препоруку да Француска избегава плаћање увозних такси како би продубила енглеску кризу. Његов савет није прихваћен.
    Моранде је 1784. године постао уредник „Европског гласника”, часописа на француском језику који се штампао у Лондону, потез који је допринео томе да прикупљање података уопште не буде сумњиво.  „Европски гласник” прештампавао се у Булоњ-сур-меру, а упућиван је широм Европе. Током Америчког рата за независност (1775–1783) британски парламент је његово извештавање о британским снагама окарактерисао као „јавну шпијунажу”. Штампање тог извештаја у Британији је спречено на време, али је Семјуел Свинтон – шкотски поморски официр који је постао предузетник – пренео копију преко Ламанша те је ипак одштампан. У оптужбама против „Европског гласника” било је више истине него што је ико могао да претпостави.   Часопис је био оптуживан за двоструку шпијунажу. Колико год да је био успешан пословни човек, Свинтон је исто тако био и британски шпијун који је користио часопис да би помно мотрио на Бомаршеа и америчке представнике у Паризу, а часопис је био и одлично оправдање за честа путовања у Француску.
    Што се Бомаршеа тиче, он је часопис користио као сопствено гласило и редовно је у њему објављивао своје текстове, а анонимно је слао и објављивао и хвалоспеве себи и свом раду.
    Чак су и Американци користили „Европски гласник” за остваривање својих дипломатских циљева путем антибританске пропаганде. У ствари, у овом часопису објављен је први француски превод Декларације о независности.
    Све то време Моранде је са своје стране користио лист као француско гласило, а подмићивао је и раднике да би штампали делове у којима су биле скривене шифроване поруке намењене његовим претпостављенима у Француској и везама широм Европе.
    На тај начин Моранде је избегао да преношење поверљивих података поверава пошти. Ипак, то није био једини начин на који је он општио с Версајем. Као и ликови из шпијунских романа, и он је користио невидљиво мастило припремљено од млека. Французи су му обезбедили и тајног курира, трговца из Булоња који се звао Менвил и који је посећивао Лондон из пословних разлога, чак и током рата. Менвилова жена такође је коришћена као курир, исто као и Морандеова жена Елиза. Да би избегао сумње које би могла да побуде његова честа путовања, Моранде је за преношење порука упослио и своје сараднике. То је, пак, повећало ризик да поруке буду пресретнуте, а он откривен. Да би спречио разоткривање својих сарадника приликом могућих претреса, Моранде је смислио једноставно лукавство:
   „Моја жена пришивала је за одећу мојих курира лажне поставе од најфинијег тафта исписане мастилом које сам ја припремио на посебан начин, што ми је омогућило неометану комуникацију током рата, без ризика које би подразумевала комуникација путем писама.”
Кад је поново склопљен мир, 1783. године, Моранде је понекад хитне поруке сам преносио у француску амбасаду. Одатле би оне биле преношене дипломатском поштом.

Двоструки агент?
Подругљива илустрација из 1783. године приказује Морандеа који прима опрост од француског полицијског агента.
    Да ли су Британци били заварани овим Морандеовим играма? Готово је потпуно сигурно да нису. До друге половине 1776. године постојале су сумње да Моранде ради за Бомаршеа, али није било чврстих доказа. Кад је Француска 1778. године објавила рат, премијер лорд Норт дискретно је упозорио Морандеа да би требало да напусти Лондон. Овај је прихватио савет и преселио се у Станмор, у Мидлсексу, у непосредној близини Лондона.
    Осим тога, 1783. године Французи су објавили памфлет у коме се тврди да су током Америчког рата за независност Моранде и Бомарше „продали” француску флоту Британцима, али и британску Французима. Памфлет је разјарио Морандеа, али није имао великог утицаја на његове послодавце из Версаја. Они су и даље имали високо мишљење о њему, све до његовог коначног повратка у Француску 1791. године.
    Не постоје поуздани докази који би наговестили да је Моранде био двоструки агент. Вероватније је да су га Британци држали под присмотром, сумњајући да се бави шпијунажом, а вероватно су му понекад и потурали лажна обавештења. Али, тачни обавештајни подаци можда су користили и самим Британцима зато што су потхрањивали решеност Француске да настави трку у наоружању која се испоставила као потпуно неисплатива. Резултат је био банкрот Француске и револуција која је уништила и француску монархију и Морандеову шпијунску каријеру.
Аутор: 
С. Н.
Илустровао: 
Дарко Гркинић
број: