КАКО СЕ НЕКАДА ПУТОВАЛО

ДРУМОВИМА ПОСЕЈДОНОВОГ

           Старе географске карте представљају праве мале
       енциклопедије некадашњих знања, веровања и заблуда

                                                   Посејдон и Афродита

ајанствено плаво море, на њему једрењаци, неки бродови слични њима можда су пловили баш према том копну да доведу поморце до необичних кућа тамошњег становништва, да их суоче са животињама које до тада никада нису видели, упознају их са животом те земље чије су особине претходно читали са географске карте. Иако живимо у доба када нас од сваког града који бисмо желели да упознамо дели десетак минута претраге на Интернету која ће нам донети десетине сателитских снимака тргова, улица, околине, пред старом географском картом осетићемо слично узбуђење као и ти некадашњи морепловци.

   Некоме ће машту да заврте прелепо исцртане руже ветрова, други ће да се питају која је то необична животиња што извире из мора, трећи ће можда да упомоћ позову Интернет претраживаче да открију какви су то грбови на заставицама пободеним у копно. Својом живописношћу постале су попут уметничких слика које позивају на путовање и пустоловине.
   Водич на том путу нам је искусни „морепловац” Синиша Живковић који деценијама проучава старе карте и наш брод усмерава у пловидби кроз њихову историју.

Карта Бразила Лопоа Хомена из 1519. године израђена је у Лисабону

рве географске карте потичу с Блиског истока, из долина између Тигра и Еуфрата, а најстарија сачувана стара је више од 6000 година и представља план једног града у данашњој Турској. Карте из доба Птоломеја, зачетника научне географије који је живео око 150. године пре наше ере, приказивале су Европу, Азију и Африку, још се није знало да постоји и Америка, Аустралија или Артик и Антарктик. Касније је средњовековна, хришћанска Европа, одбацујући знања многобожаца, спаљивала те карте, цртане су нове, на којима су представљани рај, Христос, Адам и Ева. Оне су биле прављене на основу препричавања путника и ходочасника, који су често били склони измишљању, опису, на пример, људи којима су ноге расле из главе, чудноватих предела, бића и животиња, па су кроз читав средњи век географске карте више плод маште него стварности.
Са Живковићем даље упловљавамо у доба хуманизма и ренесансе. Он објашњава да се око 1400. године у Европи јавља занимање за науку Старе Грчке и Старог Рима, а захваљујући Арапима, који су сачували Птоломејева знања, са арапског се на латински преводе и њихова географска постигнућа. Стижемо у раздобље великих географских открића. „Европљани су некада давно сматрали да су сва мора затворена, омеђена копном, и да из једног мора не може да се плови у друго. Реч Медитеран управо то и значи: море-усред-земље. А замишљали су да око целе Земље кружи један узан појас сасвим друге воде, који су називали Океанус, којим се плови директно у рај, што је црква, наравно, забрањивала живим људима.

Птоломејска слика света из 150. године (настала много касније) с приказом Европе, Азије и Африке с десет најзначајнијих ветрова

еђутим, око 1500. године, Португалци и Шпанци откривају да Африка може да се оплови и тако стигне у Индију, Колумбо открива Америку, Магелан успева да нађе западни пролаз до Индије, и људи постепено сазнају да су сва мора повезана и да чине једно јединствено, огромно море. Откривање нових континената и земаља, поморских и копнених путева, проузроковало је израду бројних географских карата, а оне су похлепним Португалцима и Шпанцима, касније и другим европским народима, омогућиле да сигурније путују, да у своје земље довлаче злато и сребро, драгуље, слонове кљове, свилу и разна друга богатства”, прича Синиша Живковић.

Сава Текелија је платио „посрбљавање” ове аустријске карте и она је 1805. године дарована Карађорђу и његовим официрима да би се лакше сналазили на терену, у биткама

Следећа лука нам је век атласа, како се у картографији назива раздобље од 1570. до 1670. године. Прве збирке карата, географски атласи настају око 1570. године, карте се више не цртају само ручно, већ се најчешће штампају техникама бакрореза и бакрописа, а затим се боје и украшавају. Латински језик на картама замењује италијански, португалски, шпански, енглески, а у готово свим европским земљама настају националне картографске школе и радионице за израду карата, официне.

Географска и хидрографска карта света непознатог аутора из средине 17. века, са 40 застава појединих земаља

елико је уживање данас посматрати неку стару карту. Пре свега, оне су изузетно лепе, лепо су украшене и обојене и представљају праве мале енциклопедије некадашњих знања, веровања и заблуда. На морима су приказани бројни једрењаци, нацртана разна чудовишта, китови и рибе, а често је присутан и грчки бог мора, Посејдон. На копну су представљени утврђени градови и путеви до њих, биљке и животиње, људи удаљених предела и њихови обичаји”, каже Синиша Живковић.

Два велика данска картографа, Герард Меркатор и Јодикус Хондиус, на ручно бојеном бакрорезу из средине 17. века

Тако су, на пример, на карти Индијског океана из 1519. године приказане 24 врсте животиња, међу њима су слонови, камиле, лав, носорог, птице, коњ, а нацртани добро утврђени градови и бројни ратни бродови Арабљана и Турака указују на намеру да се јасно назначе елементи који чине препреку освајању. Уз приказ бродова, сирена, домородачког становништва и њихових кућа, пажњу посматрача на карти Атлантског океана Пјера де Воа из 1613. године привлаче прелепе руже ветрова насликане у облику сунца. Званични део пловидбе је на крају, али надамо се да је то, у ствари, почетак: почетак вашег личног путовања кроз свет старих географских карата.

Аутор:

Ј. Чалија