Језик поставља замке

ДОДАЈ ЛОПТУ ВЕРТИКАЛНО!

„Јапанци су до сада четири пута погодили оквир гола”, рекао је сталоженим гласом коментатор једне утакмице. Да ли је мислио да су четири пута погодили пречку или стативу гола, или да су дали гол?

   Ни спортски телевизијски коментатори нису више што су некад били! Стварно су другачији. Ни налик на некадашње јунаке нашег детињства. Можда због тога што су свесни да њихова машта не може да смисли такве описе због којих би и најватренији навијачи прснули у смех, ови данашњи определили су се за неку врсту „минималистичког израза”. У извесним приликама, чак и ћутање (мук) после постигнутог гола. Јасно, реч је о лоше увежбаној глуми која је на љубитеље фудбала деловала попут поливања хладном водом. Могло би се рећи да нам је онај некадашњи „барокни” речник спортских новинара, испуњен митолошким појмовима, најснажнијим бићима животињског света и страственим, те страсним повицима „гооол!”, помало недостајао током овогодишњег Светског првенства у фудбалу у Јужној Африци.
    У ствари, сви као да су се трудили да кроз многобројне податке добијене путем Интернета „забашуре” сопствена навијачка осећања. Или су, можда, читањем статистичких података желели да задиве милионе поклоника фудбала? Уз већ пословичну погрешну употребу глагола требати, и још неке уобичајене грешке (у вези овога или онога, а не у вези са), није било толико страшних граматичких пропуста.
Било је нечег другог.

    Језичка занимљивост у преносима утакмица било је представљање нове моде приказане на коментаторској писти српских телевизијских новинара. Наиме, већ после првих неколико дана првенства постало је извесно да су добро познате речи пречка и статива потпуно заборављене. Њих је заменио израз оквир гола. Сви су шутирали у оквир гола. И кад су давали голове, односно кад је лопта улазила у мрежу, и кад би лопта само ударила у пречку или стативу. Све заједно представљало је оквир гола. На гледаоцу је било да одлучи да ли је била пречка, статива или гол.
    „Јапанци су до сада четири пута погодили оквир гола”, рекао је сталоженим гласом коментатор на крају једне утакмице. Да ли је мислио да су четири пута погодили пречку или стативу гола, или да су дали гол? Реченица попут оне старинске „шутира према голу и...”, као да је отишла у пензију.
    Осим тога, није било ни додавања лопте. Рамос није додао лопту Торесу или шутнуо према Ћавију, већ је одлагао. „Одлагати” лопту још један је од израза који су за време фудбалског првенства красили речник наших коментатора. Ипак, треба имати у виду да и „оквир гола” и „одлагање лопте” само ове године звуче необично. До следећег светског првенства, у Бразилу, већ ћемо се навићи. До тада ће вероватно бити смишљени неки нови изрази. У ствари, фудбал је још једна одлична прилика да схватимо колико се језик и језичка култура муњевито мењају.

    Руку на срце, из нове збирке спортског жаргона остаће помало нејасан пример често помињаног вертикалног додавања лопте. То би требало да је додавање лопте на начин да она прави прав угао према подлози, то јест фудбалском игралишту. Дакле, право горе! Било како било, фудбалери су често вертикално додавали, то јест одлагали лопту један према другом.   То значи да играч сам себи „додаје” лопту. Шутне вертикално и лопта пада на њега. Сем ако се не измакне, а на исто место дође неки његов саиграч. Сва је прилика да није тако.
    У језик се увукао и појам такозване помоћне игре. У почетку, гледалац је вероватно био у недоумици шта ли је коментатор желео да каже. О каквој је то помоћној игри реч? После извесног броја утакмица схватили су да је помоћна игра кад играч који изводи корнер не убацује лопту право у шеснаестерац, већ је додаје саиграчу који се налази изван шеснаестерца. Ето, то је значење новог појма званог помоћна игра.

    И на крају остао је још један фудбалско-језички украс: заоставно време. Према фудбалским правилима, четврти судија дужан је брижљиво да мери и одлучи колико је времена потребно надокнадити, односно колико је времена утрошено на дуже прекиде (повреде фудбалера, прекид због каквог тежег прекршаја, измене играча...). Потом се утакмица продужава за два, три, четири, пет минута. То је до сада називано надокнадом времена. Али, однедавно то је постало заоставно време. О том изразу љубитељи фудбала водили су и својеврсне расправе овог лета. Неки су тврдили да су чули како коментатор лепо каже зауставно време (време кад је утакмица била заустављена, па се надокнађује), док су други лепо чули – заоставно време. Време које је у току деведесетоминутне игре негде – заостало. Смешно, нема шта! Али не на прву лопту.

Аутор:

Мирјана Огњановић

Илустровао:

Добросав Боб Живковић

Језик поставља замке

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту