3320 25. 9. 2015.
Тужна и необична судбина Каспара Хаузера
ДЕЧАК ЗВАНИ ТАЈНА
 |
| Споменик Каспару Хаузеру у Нирнбергу |
рано јутро 26. маја 1828. године један сунчев зрак обрушио се са источног неба над Нирнбергом и под оштрим углом почешао врх главе јединог будног човека у граду. Зрак је наставио даље коначно додирујући тло и на несагледиво одушевљење ранораниоца сишао на сам врх дуге црне силуете исцртане по земљи. Реч „сенка” за њега је била страна, као и сам појам за којим је реч безуспешно покушавала да посегне у младићевој простој глави. С нескривеном радозналошћу гледао је у свој обрис на земљи и изучавао његове одговоре на скромне и плашљиве покрете којима је успевао да га поткупи да му се покори.
Гледао је сенку која се скраћивала како су сати пролазили и сунце се уздизало иза његових леђа. Осећај за време није имао, као ни најмању назнаку распознавања таквог појма. Минут, или сат, свеједно. Једино је било важно шта ће се десити кад сенка догори до ногу. Можда ће болети? Можда ће га прогутати? Можда ће нестати и никада је више неће наћи? У међувремену, град је почео да се буди.
Долазак чудног писмоноше
Георг Вајкман, обућар, мрзео је понедељке. Јутро претходног нерадног дана још му се мешало с поспаношћу, па је кад трепне убеђивао себе да може да настави да спава, а кад отвори очи да мора да устане. Да би се коначно разбудио, отворио је широки прозор спаваће собе који је гледао право на велики трг у Нирнбергу. Тамо је непокретно стајао некакав човек, младић, дечак од око шеснаест година. Понеки пролазник пројурио би поред њега журећи се својим послом, али нико није застао макар да боље осмотри непознатог. Обућар га је гледао неколико секунди, а онда га је сила обавезе повукла назад у устаљен животни ток. Кад је изашао напоље, младић је још био ту, непомичан. Георг га је још једном погледао пре него што му се испред очију испречила прва кривина. Потом га је заборавио. Као и сви који су тог јутра пролазили тргом.
Касније тог дана обућар Вајкман враћао се кући главе пуне прорачуна, планова и одговора на пословне изазове првог радног дана у недељи. Пролазио је преко трга кад му је поглед застао на младићу који је још стајао на истом месту као и прошли пут. Радозналост је победила глад, која га је вукла кући на ручак, и Георг је пришао укипљеном дечаку. Сада је могао мало боље да га осмотри.
Младић је имао чудно држање. Био је ниског раста, здепаст, велике округле главе, обучен у неупадљиво сељачко одело које би неки сеоски шмокљан обукао за фину прилику. Коса му је била локнаста и провиривала је испод похабаног шешира. Имао је избечен, празан поглед. Доброћудно се насмешио Георгу и пружио му две коверте које је све време држао у руци. На њима је писало да су намењене „Часном коњичком капетану четвртог ескадрона шестог пука лаке коњице у Нирнбергу”. Писма су била упућена с баварске границе. Обућар, чија је глад већ била далеко потиснута, ухватио је дечака за руку и повео га право капетану Фон Весенигу.
Каспар Хаузер
Вратар дома Фон Весенигових званичним и надобудним гласом изјавио је да господар није код куће. У благом очајању, Георг Вајкман је наизменично гледао вратара и младића кога је довукао. Стомак га је пакосно подсећао на пропуштени ручак, сетио се да се није јавио жени и почео да жали што је уопште прилазио странцима на улици кад је дуги низ година избегавао да чини управо такве ствари из обзира према речима својих предака чију мудрост је тек сада почео да схвата. Ни вратар, ни обућар, ни дуги низ забављене послуге из куће капетана Фон Весенига нису успели да извуку макар једну реч из чудног младића. Био је преплашен и унезверен и цео пут од трга провео је у болном плачу. Пошто су оценили да таквом неваспитаном дечаку није место у кући, одвели су га у шталу да сачека господина.
Тишина у коју је грунуо капетан Фон Весениг указивала је да нешто није у реду. Он, високи официр, човек од дужности и обавеза, умео је да препозна кад нешто није у реду. Онда би на невољу јурнуо не устручавајући се, сигуран у себе и своје расуђивање. Још га ниједанпут такав наступ није изневерио. До сада. Дечак који је седео у штали био је очигледно одушевљен капетановим држањем и светлуцањем његове униформе. Чак је и проговорио.
Рекао је: „Желим да будем јахач, као и мој отац.” Капетанов непогрешиви осећај за невољу указао му је да се младић мучи с чизмама. Кад је наредио да му их скину, сви су остали запрепашћени. Дечакова стопала била су рањава. То је и био разлог његовог плача. Стара служавка погледала му је ноге и у тренутку схватила. Он никада раније није носио обућу.
Писма која је са собом донео завршила су у капетановим рукама. Једно је било од старатеља који га је довео до Нирнберга. Он је предлагао да дечака или приме у војску, или да га обесе, како год. Писало је да је дечак под његово старатељство доспео услед смртног случаја његове мајке која је преминула 1812. године. Младић од тада није излазио из куће. У другом писму, које је било потписано именом његове мајке, писало је да је рођен 30. априла баш те 1812. године и да му је отац, војник шестог коњичког пука, недавно погинуо. Капетан Фон Весениг размишљао је неколико минута шта да ради, а онда је учинио онако како су и вековима пре њега поступали велики људи кад би им драгоцено слободно време било угрожено – препустио је одговорност онима с нижим чином. Послао је дечака у полицију.
У полицијској станици младић је наишао на још један безуспешни низ испитивања. Овог пута се чврсто и одушевљено држао свог свемогућег одговора: „Желим да будем јахач, као и мој отац.” Покушали су да га нахране кобасицом и пивом, али их је он одгурнуо с гађењем. Тек после неколико покушаја успели су да му погоде укус. Вода и парче црног хлеба. Оно на шта је био научен. Било је потребно неколико сати да се неко сети да пред њега стави хартију и оловку. Одмах их је препознао и узео. Великим штампаним словима написао је једине две речи које је знао. Своје име. Каспар Хаузер.
Највиша кућа у Нирнбергу
Из собе изнад деведесетог степеника чуо се врисак који је одјекивао готово празном кулом. Тамничар се трзнуо из полусна и потрчао горе. Тамо, у једној од ћелија, Каспар Хаузер упознавао је свет око себе на тежи начин. Слушајући заводљиве шапате своје љубави према светлуцавим стварима, покушао је да ухвати пламен свеће. Резултат је био мрак. И бол. Лекција број један. Не играј се с ватром.
Нирнбершка полиција није знала где да смести младића. Било је јасно да не могу да га препусте самом себи. Дечак је био потпуно неспособан за живот и неупознат са светом. Вероватно би умро од глади. С друге стране, нико није био сигуран на шта је све спреман. Ако је, као што су већ почели да верују, цео живот провео затворен, онда су му и односи с људима, заједно са свим моралним и обичајним предрасудама, били страни. Није разликовао добро и лоше. Могао је да повреди некога чак и без жеље да му науди. Једино решење била је затворска кула Вестнер. Ставили су га под надзор Андреаса Хилтела, тамничара који је добио задатак да га кришом посматра како би утврдио да ли је у питању само вешт преварант. Оно што је видео, говорило је супротно.
Каспар је велики део дана проводио само седећи на поду, раширених ногу, гледајући сатима у једну тачку. Изгледало је да се боље сналази у мраку него на дневној светлости и то је говорило у прилог претпоставци о дечаковом заточеништву. Лекар кога су довели да га испита имао је занимљива запажања. Хаузерове ноге биле су чудног склопа. Његова колена била су слаба и необично развијена што је било довољно да лекар схвати да дечак није често имао прилику да стоји. С друге стране, био је изванредног здравља. Ни близу неухрањености и поремећаја које би живот на хлебу и води и ван досега Сунчеве светлости сигурно оставио. Дечак је био душевно здрав и није показивао знаке никакве заосталости. Само му је било одузето детињство, раздобље кад је требало да научи све о себи и свом односу са светом. Тај део није био избрисан, већ никада није ни постојао.
Сви противречни лекарски закључци нису бацили нимало светлости на тајновитост Каспаровог доласка. Тако су га оставили у кули да покуша да се навикне на присуство људи. Он је наоко био срећан. Кад су му донели огледало, дуго је покушавао да ухвати оног што стоји с друге стране.
Обожавао је дрангулије и светлеће ситнице. Дрвеног коња кога је добио на поклон од тамничарове жене, примио је с нескривеним одушевљењем и чак је покушавао да га храни. Ипак, у тренуцима кад је остављан сам, кад бука и граја које прате свакодневни затворски живот умину, Каспар је осећао тескобу свог положаја и притисак који је наметало друштво на које није био навикнут, које није тражио ни умео да схвати и цени. Тада би се склупчао у углу своје тамнице, прекрио лице рукама да се одбрани и сакрије, и тихо и дуго плакао.
 |
| Каспар Хаузер из филма Вернера Херцога |
Гужва на степеницама претила је да добије облик великог живог организма.
Чудовишта испреплетаног од дволичности и нездраве радозналости. Долазили су сви. Стари и млади, мушкарци и жене, дебели и мршави, добри и зли. Долазили су да виде ненормалног, да би они у својим очима изгледали нормални.
Долазили су да сеју немир ради сопственог спокоја.
Чудно је како они који највише уживају у туђој несрећи најгласније устају у одбрану унесрећених вођени савешћу или сујетом или заједничким деловањем јединог заиста људског у њима.
Једна госпођа викала је на сав глас да је он исти као и сви други и да ту нема шта да се види. А ипак, била је ту. И гледала је. А Каспар је био далеко од тога да буде исти као и сви други, нити је желео да попуњава такав расцеп између нечијег лица и маске само да би удовољио публици пред којом није желео да наступа. Седео је у дну своје ћелије и престрашен гледао буљук људи који су се окупили само да би њега видели. А све је почело кад му је мали тамничарев син помогао да проговори. Откад је испричао своју причу нису хтели да га оставе на миру. Заправо, све је почело доста раније. Раније него што је био способан да се сети.
Причао им је о мраку. О бескрајним ноћима завијеним у тишину велику као брдо. О таваници која га је терала да прави избор – да исправи ноге или леђа. Причао је о самоћи не успевајући да се изрази с оно мало речи којима је умео да барата. Беснео је на своју немоћ, јер је самоћа нешто што сви желе да поделе, а њему је то било ускраћено. Тако дуго ускраћено. Светлост је пио из процепа између дасака које су прерасле преко прозора. Непомичне, себичне даске. Сунце никада није видео. Ни човека. Ни дрво, ни животиње, ни свет. Онај који га је заточио долазио је нередовно. По сопственом нахођењу. Ни њега није видео. Чак и кад је улазио у Каспаров мали затвор терао га је да се окрене леђима и да не гледа.
Причао им је како је научио да спава у седећем положају, јер су слама и бетон били непријатељски настројени према људској кожи. Сваког јутра, кад би се пробудио, нашао би кофу с водом и парче црног хлеба негде поред врата. Понекад би течност била горка и необична. У тим тренуцима падао је у дубок сан и будио се пресвучен и ошишан. Такву воду је пио и пре него што је изашао напоље.
Само што се овог пута пробудио у свету сатканом од светлости. Дуго није могао да гледа, готово цео дан. Кроз затворене капке прејако светло на које није навикао пресликавало је боју крви из очних капака на његове осетљиве зенице. Али његов старатељ био је стрпљив. Помогао му је да се навикне на ход. Обукао га је у одећу какву никада раније није носио. Дао му је писма и дуго га учио да се потпише. На крају, научио га је да правилно изговори једну реченицу: „Желим да будем јахач, као и мој отац.” Тако опремљен стигао је и у Нирнберг.
Тако су га и нашли. С писмима у руци, справама за мучење на ногама и џепова пуних ствари којима ту није било место. Носио је коверту с мало златног праха. Некакве хартије с деловима текста из Библије. И верски спис упадљиво ироничног наслова – „Уметност надокнађивања изгубљеног времена и година залуд прошлих”.
Каспаров нови дом
Звукови, боје, људи и њихово понашање, сенке и облаци, природа, одећа, галама, смех, страх, паника, бол, плач. Са свих страна таласи утисака запљускивали су Каспарове плитке могућности прилагођавања на нови свет. Брзо је мењао расположење. Нису му пријали посетиоци. Стицао је утисак о друштву који би лако могао да га помери изван граница разума. Не може се једноставно разумети зашто се људи понашају како се понашају. За то је потребна навика и отупелост, а Каспарова чула била су нова. Судија Фон Фојербах посматрао га је испитивачки. Све време док су трајале посете било је очигледно да је младићу нелагодно, али ипак, његова гримаса није се ни најмање мењала.
Као да није могао да изрази расположење коришћењем мишића лица. Судија је искористио свој немали утицај у нирнбершким званичним круговима и издејствовао да Хаузер буде премештен из куле. Као најпогоднијег старатеља изабрали су професора Георга Фридриха Даумера, човека чувеног по учитељским и педагошким способностима. Све се то десило непуна два месеца откако је стигао у град.
Ако је успех тамничаревог сина око обнављања Каспарове моћи говора сматран невероватним, онда је напредак који је показао у сарадњи с професором Даумером право чудо. За тридесетак дана успео је да научи да чита и пише, мада је било очигледно да је и раније било покушаја описмењавања овог младића. Почео је да се понаша у складу с туђим очекивањима и целокупна заједница била је веома поносна због овог професоровог успеха.
Док му Даумер није објаснио, разликовао је мушкарце од жена само по одећи. Дозвољено му је да слика и почео је да учи да свира клавир. Ипак, на неке појединости није могао да пристане. Кад је професор покушао да га упути у кретање Земље око Сунца помоћу звезда и ноћног неба, Каспар је остао поражен лепотом призора. Наука те вечери није успела да се пробије кроз утиске. Упоредо с научним објашњењима, стварао је и сопствени мали свемир поретка ствари. Кад је видео једног дечака како ломи грану с дрвета, био је неутешан и није допустио да га ико убеди да дрво не осећа бол. Без икаквог разлога волео је црвену боју, а није подносио зелену и црну. Јаки утисци изазивали су му мучнину, али је заузврат био обдарен изванредно осетљивим чулима. Препознавао је људе по мирису, могао је да чита у готово потпуној тами, а у смирај дана, кад се на небу виде тек две-три звезде, распознавао је сазвежђа.
Каспар Хаузер полако се уклапао у заједницу, а свака његова особеност тим уклапањем само је добила на значају и вредности. Кад је почео да пише аутобиографију, почетком јесени 1828. године, неколико новина је објавило вест о томе. Посетиоцима који су желели да га виде није било краја. Главна занимација у друштву постало је нагађање Хаузеровог порекла. Неки су мислили да је преварант, а други су тврдили да је потомак немачке лозе Баден који је затворен како би се његов брат од стрица попео на престо. Недостатак вести о чудном понашању новог суграђанина није угасио занимање за Каспара, него је даље потпалио машту радозналаца. И то би могло да се узме као нека чудна врста комплимента. Њега то није дотицало. Можда и први пут у животу био је истински срећан.
Пад
Кад се професор Даумер вратио из своје уобичајене јутарње шетње 17. октобра 1829. године, на поду своје куће затекао је крв. Водила је у подрум. Престрашени професор потрчао је доле и наишао на Каспара сакривеног у ћошку с великом посекотином на глави. Младић је испричао да га је напао човек у црном, главе завијене у црни свилени шал. Рекао му је да мора да умре пре него што напусти Нирнберг. Каспар је препознао нападача по гласу. Био је то исти онај човек који га је довео у град. После овог догађаја ствари су почеле да се мењају.
Градске власти су схватиле да професор Даумер, будући да је почео да подлеже старости и болести, више није одговарајући чувар за Хаузера. Поготово у светлу нових догађаја. Почињу да га сељакају из породице у породицу. Вести о покушају убиства поклопиле су се с вешћу о смрти великог војводе од Бадена, Каспаровог оца у очима оних који су желели у то да верују. Ова чињеница доспела је и до ушију лорда Стенхоупа, британског племића који је био пријатељ с породицом Баден. Уз помоћ својих позамашних финансијских могућности, лорд добија старатељство над Каспаром. И крећу на пут.
Каспар је испрва био задовољан. Стенхоуп му је обећавао да ће га одвести у Енглеску, даље од свих радозналих очију, и то му је било довољно да пристане на свакодневна понижења. Лорд га је користио као израз своје добре воље. Вуцарао га је по забавама и представљао као наказу којој је он, благодарни, поклонио своје време и, још важније, новац.
Све дубоке мисли које је професор Даумер успео да подстакне да се развијају у младићевој глави биле су угушене у испарењима шампањца, прејаких парфема и лажног смеха. Свирао је клавир за публику која се одушевљавала као да гледа луткарску представу. Покушавао је да прича, али уши нису слушале садржину његових речи, него су се радовале форми коју је успевао да постигне. Осећао се као нека животиња која се из петних жила труди да се понаша као човек и због тога бива награђена одобравањем.
Надгробна плоча
С друге стране, лорд Стенхоуп није само губио време на забавама. Он је имао свој интерес у свему. Упркос гласинама, није веровао да је Каспар потомак куће Баден, али је нашао рупу у још једној племићкој породици. Истраживао ју је док није наишао на слепу улицу. С тим поразом истопило му се и занимање за Каспара. Оптужио га је да је преварант и нестао је. Каспара је 9. јануара 1832. године оставио у граду Анзбаху код свог познаника, старог учитеља Мејера.
Порука у огледалу
Учитељ је био строг и зловољан човек. У Каспарову причу није веровао ниједног тренутка. Првог дана по његовом доласку у Анзбах запослио га је у адвокатској канцеларији да ради као писар. То му се није свидело. Са свих страна почеле су да се слежу недоследности у Каспаровој причи. Писма која је са собом донео била су писана истим рукописом. Стенхоуп, Мејер, па и Фојербах почели су да га називају преварантом који је само желео да живи на туђ рачун. Брзином којом су га заволели, сви су почели да заборављају детаље који иду у прилог његовој причи. Било је потребно мање од годину дана да падне у готово потпуни заборав.
Средином децембра 1833. године Каспар је улетео у кућу учитеља Мејера. На грудима је имао убодну рану и одећа му је била натопљена крвљу. Успео је да изусти да га је неко напао у парку и да је нападачу испала некаква торбица у снег. У парку је заиста нађена торбица у којој је била порука.
„Хаузер ће вам рећи како изгледам и ко сам. Да бих му уштедео труд, рећи ћу вам сам. Долазим са... баварске границе... на реци... Чак ћу вам рећи и своје име. М. Л. О.”
Порука је била написана обрнутим рукописом, као у огледалу. А било је познато да је Каспар сам вежбао такав рукопис. Чак је и хартија била пресавијена на троуглове – баш као што је Каспар то чинио. Опште уверење било је да је Каспару дојадио службенички живот и заборав у који је упао, па да је покушао да разбуди успавано занимање за свој случај ранивши се. Те сумње мало су спласнуле кад је дошао лекар и установио да нико не може да нанесе себи тако дубоку рану с таквим углом убода.
Од те ране је и умро 17. децембра у двадесет и првој години, оставивши за собом велики број тајни које није био спреман да открије ни на самртној постељи. Јавност се поделила на три стране. Једни су и даље веровали да је Хаузер потомак Бадена. Други су били убеђени да је варалица. Трећи су му само поверовали и наставили да негују причу о чудноватом дечаку који је једног сунчаног јутра закорачио на трг у Нирнбергу.
Анзбах га је сахранио и подигао му споменик у старом делу града. Гроб се налази на старом црквеном гробљу. На мермерној плочи исклесан је натпис на латинском:
„Овде лежи Каспар Хаузер, загонетка свог времена. Рођења непознатог, смрти тајновите”.
Аутор:
Стефан Костадиновић
Илустровао:
Лазар Качаревић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Fri, 14/09/2012 - 22:13
#1
replicawatches
Digital watches fir athletes could be after their sport and their gear, Their next close friends nowadays. breitling replica watches for sale Whether you"re on the track and need a countdown timer or stopwatch to keep times on their fastest 100 meters or how many push-United parcel service, Park yourself-Ups or shoes fake tag watches for sale , I am a martial developer, You are in minute What"s the most important, you can get them in much lower price breitling replica watches for sale- the average of our price is just 70 dollars. , And are just looking for watch is there for you. rolex replicas for sale They even make looks after with a memory bank to store up data. Also since some of them come with a hrm which of course for a serious athlete you cannot do without, Driving them to even that much more valuable to an athlete faux breitling watches . replica watches for sale imitations rolex
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
