Писци се поверавају – Љубица Арсић / Десет књига које су ми промениле свет

ДА СЕ СПЛЕТЕНО НЕ РАСПЛЕТЕ

Књиге су путокази на друмовима живота. Можда нека од ових књига и вама промени свет

Индијске бајке – Памтим себе из раног детињства како стојим на прагу и гледам преко зеленила наше чубурске баште у свет који је далеко и не види се али постоји у бајкама у које ћу се ја једног дана отиснути. Бајке су ми на почетку читалачког искуства показивале да се све не завршава овим овде, да постоје смарагдне горе, кристална мора која треба пронаћи и опловити, чудовишта која бљују ватру и говоре, да је могуће савладати немушт језик и доћи до оног што је срцу драго. Нарочито ми је био привлачан свет индијских бајки у коме су боје јаче и све блиста флуоресцентним сјајем, као у џунгли данашњих реклама и дречавих фломастера.
   Тако, стојим ја на прагу и замишљам да сам принцеза па отворим најомиљенију бајку „Што ће бити – биће”. Њене странице су данас прописно пожутеле, препуне отисака прстију од џема и смећкастих тачкица са којима стари папир, чак је на једном месту отргнуто парче ко зна кад залепљено селотејпом. Судбина моја – говори царска кћи – није ни у чијим рукама. Шта ће бити – биће, хтео то мој отац или не. Та млада царевна често седи у крошњи дрвета и слуша разговор птица, што сам и ја чинила не скидајући се са наше трешње, воли да игра шах, који сам и ја научила, а њена филозофија да се све креће онако како треба јесте и моја животна мудрост. Омиљена бајка ми је постала животни сценарио, а не би било лоше да се и ви, драги моји, сетите своје најчитаније бајке и у њој потражите решења кад вам крене лоше. Мора да сте негде у тешким царским задацима погрешили, па то на време исправљајте.

Чаробњак из Оза, Л. Ф. Баум – Једна девојчица лута са Лименим Дрвосечом, Лавом кога не краси храброст и Страшилом свуда где јој се прохте, и уопште јој није лоше. Напротив, лудо се проводи, што сам и ја још од детињства поставила себи као најважнији задатак. Номадско срце мале Дороти преселило се и у моје тело и од ове давне књиге па до данас ја само мислим где ћу да отпутујем и шта ћу све да видим. На својим путешествијима срећем клемпаве и мудре, црнце и Индијанце, сељаке из Сремчице или бившег боксера који вози такси, госпођу Пуслицу и њену сестру Џафтару, али сви су они, у ствари, красни и бајни, колико само може да буде наше шаролико човечанство. Јесам индивидуалац али чезнем за друштвом у којем се свира и за појас задева. Кад нема путовања возом, ја седнем да пишем и измишљам како је у земљама у којима нисам била. И да видиш, то се касније покаже као тачно. Једна врачара с Каленићеве пијаце прочитала ми је на длану да ми је душа луталачка, номадска, циганска. Није много погрешила, све то потиче од Чаробњака из Оза.

Москва Петушки, Венедикт Јерофејев – У животу нисам имала у рукама смешнију књигу. Тешко је засмејати људе, много теже него растужити их, што намернику Вењички, који путује са читаоцима од Москве до станице Петушки, као од шале полази за пером. Припомаже му већ класика у окрепљењу словенске душице склоне очајању – чувени руски еликсир Комсомолкине сузе, добијен мућкањем средства за политуру, вотке и лосиона против перути, може да се дода и неколико капи шампона Сатко жељени гост. Такво смеходиханије успева само онима са жарком жељом да у овом свету у којем су се гњаватори и кукумавке, трагичари који цеде суву дреновину опасно намножили, пре свега засмеју себе, па онда и друге. Кад год путујем возом, сетим се ове књиге. Непознати људи су у купеу тако близу да је театар апсурда неминован, скаске толико шашаве у својој истинитости да није тешко поверовати путничким причама као што је она да на Северном полу живе црнци који једу салвете.

   О јунацима и гробовима, Ернесто Сабато – Ова књига је цела испуњена музиком танга, који волим иако га не разумем. Од прве до последње странице из ње чулно јечи бандонеон уверавајући да су таква страст и чежња једино могући на улицама Буенос Ајреса. Када сам тамо отпутовала, тражила сам улице по којима је шетала Алехандра из мени омиљене Сабатове књиге па сам, прескачући рупе и изровашени тротоар, знак распознавања овог града ако у њему борави слепац (такође лик из ове књиге), мало и замишљала да сам заводљива креолка, неспособна да се приземи и чврсто закорачи путем којим иду обични људи. То са плочником препуним рупа и изваљених коцки чудно је и потпуно личи на њихову књижевност. И на танго. Човек не може да се опусти и да бесциљно разгледа излоге нити да безазлено пиљи у људе. Град га стално опомиње да буде на опрезу, да мало лебди изнад тротоара у јасном ваздуху назначеном већ у имену Бајреса. Ко буде зажелео да прочита ову књигу видеће како један жив град препун старинских сала за играње и улаза од кованог гвожђа постаје мит са слепцима и тангеросима.

Сеобе, Милош Црњански – Бескрајни плави круг, у њему звезда. Како се само сетио?! Црњански је постао моја велика љубав још у гимназији, када сам га, сама у соби, читала наглас измишљеном и пажљивом слушаоцу који је увек успевао да мирно седи и не прекида ме. После сам за матурски рад изабрала да пишем о Роману о Лондону те сам тако постала млађани стручњак за Црњанског. Џаба моје одушевљење кад нисам успевала да га другима пренесем. Другарице су ми се умилно смешкале, немајући појма ко је Вук а ко Аранђел Исакович. Због Црњанског сам решила да научим како да убедим људе да заволе књиге и зато сам постала професорка књижевности. Свакодневно примењујем тајне и разрађене методе ловца на ђачке душице, па ко се упеца.

------------------------------------------------------------------------------
ТИГРАСТИЈА ОД ТИГРА
------------------------------------------
Љубица Арсић ради као професорка српског језика и књижевности у Музичкој школи „Мокрањац” у Београду, где је и рођена. Ауторка је три романа (Чувари казачке ивице, Икона и Манго), седам збирки прича (Барутана, Зона сумрака, Прст у месо, Ципеле увине боје, Само за заводнице, Тиграстије од тигра и Мацо, да л’ ме волиш), као и неколико антологија (светске еротске приче На брзака, женске светске еротске приче Фррррр, прича о мору У мору је моја душа и прича о одрастању Клинци од два метра).
Добитница је угледних књижевних награда, а однедавно је и драгоцена сарадница нашег листа.
------------------------------------------------------------------------------

   Перфектан дан за банана-рибе, Селинџер – Нема тинејџера који после Селинџеровог Ловца у ражи није заволео да чита. Не знам тачно чиме све овај писац делује на читаоца, нарочито младог, као што човек не зна зашто воли баш ту песму или баш тог човека кад има много бољих и лепших, али претпостављам да је то она из Селинџерових књига свепрожимајућа меланхолија, загушујућа туга у сусрету са озбиљним, великим светом, присутна у срцу сваког пубертетлије. Једини начин је да ти у њему буде лепо јесте да покушаш да будеш мало луцкаст, да ствари видиш из посебног угла, другачије од других, саветује Селинџер. У ствари, ништа ти друго, да преживиш, ни не преостаје. У његових девет прича, међу којима су Банана-рибе и За Есме с љубављу и мучнином моје најдраже, писац показује како се маказама за хартију сече стакло, пластика, људска кожа. Како кажу модерни рекламери бестселера: фрапантно, непоновљиво, шокантно!

Крај игре, Хулио Кортасар – На кућној томболи једне новогодишње прославе извукла сам згодитак, ову Кортасарову књигу коју је, као свој прилог, донео мој пријатељ Бане Бута. Не памтим како смо се тада провели нити ко су били остали гости. Бане Бута је постао мој најбољи пријатељ, а Кортасар мој обожавани писац. Десетак година касније Бане се одселио у Буенос Ајрес, а Кортасар је са књигама прича и романом Школице заузео почасно место у мојој полици, одмах поред узглавља. Испреплетале су се везе, а што је сплетено, како кажу бабе, нека се никад не расплете. Сасвим је било у реду да онај ко ми је Кортасаровим причама пробудио чежњу за аргентинским чудима, ту чежњу и утоли. Отпутовала сам у госте Банету и његовој породици у Буенос Ајрес да се лично уверим како писац никад ништа не измишља. Бадемооке, тамнопуте Кирке које у бомбоне од марципана убацују бубашвабе, коврџави џезери, прозиран ваздух са меснато зеленим биљкама које не вену, све је било стварно и, као у књизи, кретало се огромним булеварима заједно са мном.

Лолита, Владимир Набоков – Само је љубитељ лептира, тих лепршавих бића које прхтаво окрзну оног који стоји, могао да тако узбудљиво опише како времешни Хумберт Хумберт привлачи у своју мрежу заводљиву лептирицу, нимфету Лолиту. Набоковљев језик, који стално прави салто мортале преврћући се и мењајући агрегатна стања, од течног до чврстог, чини да се прилично сумњива присност педесетогодишњака и девојчице преточи у ремек-дело у којем је провокативна тема уздигнута до неслућених висина. Као упорни трагач, он пред нашим очима тресе сито са муљем у којем се појављују драгоцена зрнца злата због којих више ни не видимо блатњави талог. Књижевност је понекад мучна, расколничка, дивља и дивна у свом беснилу да нас бургија до дна, али никако, никако не сме да буде терапија са бенседином који лечи несаницу. Иако се многи коељи, слични пророци и креатори инстант-среће никако са мном не би сложили, смело тврдим да добра књига треба да нас у сваком погледу учини што више будним.

Љубавник, Маргарет Дирас – Све оно што је напабирчено и набацано у једном животу, кошмар успомена који ковитла над главом, постаје фотографија младе девојке на скели, а затим лице опустошено алкохолом. Љубавник говори о Сајгону, девојци и њеном егзотичном љубавнику, али она говори и о другим љубавима. Према браћи, мајци, према успоменама. Волим ову књигу јер је наизглед једноставна и истинита. Иако се многи у срцепарајућим, јефтиним исповестима које се, нажалост, називају књижевност позивају на искреност, овде је она управо моћна јер је снажно поткрепљена талентом. Таленат готово да нико данас не помиње али је он неопходан и у овој књизи дрмуса попут брзог воза.   Код талента нема лажи, нема преваре. Он делује и одмах се осети кад неко пише из страсти или по задатку. У сваком тренутку осећам његов чврст загрљај који ми не дозвољава да се одмакнем нити да удахнем ваздух. Такође, и да је Маргарет Дирас морала да напише ову књигу знајући да је ја негде жељно очекујем.

Песме Бране Петровића – Лако је оном ко се одмах роди као песник па не мора ништа да учи! Никад у животу нисам написала песму и толико завидим песницима да се нисам усудила чак ни да пробам. Песништво је климатска појава попут олује или снажног пљуска, нека врста земљотреса и катаклизме која пресложи комадиће душе. Као дете, врло ме је интересовало шта је струја, па сам мамину штрикаћу иглу гурнула у штекер. Оданде ме је нешто мунуло, ошамутило, бацило у други крај собе. Добро сам осетила шта је струја иако не знам да је објасним речима физике. Такође сам сазнала да је песништво слично струји. Исти сев и удар, па ко жив ко мртав.

                                                           Јесте пошашаве кадкад моји
                                                                                                                    дамари
                                                                    јесте спопадну ме ужаси
                                                                                                            и дармари
                                                               ал
                                                               ти си за мене прочитана
                                                                                                                      књига
                                                          и ко те сад чита баш је мене
                                                                                                                      брига.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Аутор:

Љубица Арсић

Писци се поверавају – Љубица Арсић / Десет књига које су ми промениле свет

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту