3320 25. 9. 2015.
Писци се поверавају „Забавнику” – Михајло Пантић / О књигама које су ми промениле свет
ЧИТАЊЕ, БЕСКРАЈНА ПРИЧА
УДИЦЕ С НОВОГ БЕОГРАДАМихајло Пантић (1957, Београд) прозни је писац, критичар, професор на Филолошком факултету, уредник у издавачким кућама и часописима. У књижевности се појавио осамдесетих година прошлог века и до данас објавио више од тридесет књига студија, есеја, књижевних критика и антологија. Објавио је осам књига прича од којих су неке – попут „Вондера у Берлину”, „Новобеоградских прича”, „Седмог дана кошаве” и збирке „Ако је то љубав” – постале бестселери. Добитник је мноштва награда, али је посебно поносан на своје риболовачке подухвате о чему је, поред осталог, објавио и антологију „Читање воде, српске приче о риболову”.
Младалачка читања, за разлику од данашњих, по правилу су вишеструка. Ако ниси прочитао најмање два пута, као и да ниси читао
е могу, заиста, ни поред најбоље воље, да се сетим прве књиге коју сам у животу прочитао. Вероватно је то било још пре поласка у основну школу, а дали су ме у први разред са шест година, јер није имао ко да ме чува, мајка и отац били су презапослени, а и разводили су се. Не знам ни када сам научио да читам, било је то сигурно пре поласка у школу, јер су се родитељи пред рођацима и пријатељима хвалили како умем да читам, а ето, ни у школу нисам кренуо, што је онда протумачено као знак да бих пре времена могао да постанем ђак, како се и збило. Вероватно да је прва књига коју сам прочитао могла да буде некаква сликовница, или мала дечија енциклопедија које су тада, почетком шездесетих година прошлог века, почеле чешће да излазе из штампе. Књига, и то морам да кажем, није било на сваком кораку, као данас. Књиге су тада још биле сразмерна реткост, али смо са поласком у школу најпре добили лектиру, а затим смо, нешто касније, сви постали чланови школске библиотеке (увек се, при помену тих речи, сетим Зорана Радмиловића и Радована III).  |
| Једно илустраторско виђење Тарзана |
Посебно је, у оно време, била популарна едиција „Ластавица” која је излазила у Сарајеву и готово сам сигуран да сам у прва три разреда, заједно са још два или три друга, вршњака са којима сам играо фудбал и причао о томе шта читам (ТВ је имао само један канал, а уторком није емитован програм), прочитао све књиге из те едиције, на чуђење наше учитељице која је сматрала да смо још премлади за њих, сасвим добро памтим како је рекла да те књиге још нису за наш узраст. Али нам их је ипак позајмљивала, вадећи их из застакљене витрине у нашој учионици и бринући се о томе да их, што мање похабане, уредно враћамо. (Има Иво Андрић дивну причу о дечаку који стрепи јер треба да школском библиотекару врати књигу коју је нехотично оштетио. Дечак цепти од треме и страха, да на крају од те замишљене претње не буде ништа, библиотекар рутински узима књигу и одлаже је на гомилу.) Некако из тога доба вучем навику да пазим на књигу коју читам, да је што мање хабам и савијам, а од тада негујем и посебну врсту посесивности: не волим да позајмљујем своје књиге. Радије купим и поклоним пријатељима тражени наслов него што позајмим свој. Изузев кад се баш мора...
ако год, та рано стечена навика читаоца – боље би, мада незграпније било рећи – „гутача” књига остала ми је за цео живот, и када се сад осврнем иза себе, видим да целог живота нисам ни радио ништа друго него читао књиге, толико и тако да је то касније постала моја професија. Ко не чита, пропушта неколико врло важних ствари. Прво, свој живот чини сиромашнијим, јер је читање паралелни живот, и један живот више. Ако мачка има девет живота, пасионирани читалац има их барем два. Друго, онај ко не чита ускраћује себи могућност дубљег увида у живот, друкчије речено, не разуме живот онолико колико нам је дато да га разумемо. Треће, не полази му за руком да буде неко други и да буде негде другде. И тако даље, и тако даље. Читање не само да обогаћује него стално мења и допуњује наше биће, наш идентитет. Када прочитамо неку добру књигу, која нас је узела под своје, не можемо рећи да смо остали исти они који смо и какви смо били пре него што смо то читање започели. Читање је, по свему, кажем то после готово пуних педесет година читалачког стажа, једна од најинтензивнијих и најсмислотворнијих радњи које човек у животу себи може да приушти. Целокупна култура, уосталом, почива на категорији писмености, на читању и на књизи, свеједно у ком облику и на који начин се то у историји чинило, са папируса или, сада, са компјутерског екрана, мање је важно, и готово да нема значаја. Важно је читати, а како и шта, то је сасвим друго питање.
его, да се вратим сопственој причи о читању. Као дечак читао сам мање-више све оно што су читали моји вршњаци, највише авантуристичку литературу, Карла Маја, Салгарија, Едгара Рајса Бароуза, аутора чувене серије књига о Тарзану који је, заједно са Мајевим Винетуом, био главни јунак нашег детињства, укључујући, наравно, и филмове који су екранизовали те књиге. Нека друга, такође чувена књижевна дела намењена млађем узрасту, без којих је, обрни-окрени, незамисливо свако детињство, попут, рецимо, Пипи дуге чарапе Астрид Линдгрен, Егзиперијевог Малог принца или Алисе у земљи чуда Луиса Керола мање су ми се допадале, враг ће га знати зашто, може бити стога што дечачка машта више воли динамичније приче, бржу радњу, изненађујуће обрте, пораст узбуђења које се у једном тренутку мора, пожељно је, али не и обавезно, срећно разрешити. Сузе или смех део су сваког истинског, доживљеног дечијег читања. Мој млађи син, кад год би као дечак прочитао неку тужну причу коју сам му дао, обавезно би ми приговорио: – Опет си ми дао књигу у којој је неко умро! Нисам баш имао успеха у покушају да му објасним да књижевност обухвата људски живот у целини, и његову ведру и његову суморну страну, кроз то искуство свако мора сам да прође и да сам то увиди. Галеба Џонатана Ливингстона Ричарда Баха открио сам касније, и волео сам, и данас волим ту књигу. Потом су на ред дошли нешто захтевнији, али и даље врло заводљиви писци, попут Џека Лондона, Харијет Бичер Стоу и чувене Чича Томине колибе, Чарлса Дикенса и Оливера Твиста, Марка Твена и непоновљивог Тома Сојера, Ериха Кестнера и Летећег разреда, Ференца Молнара и Дечака Павлове улице, Хенрика Сјенкијевича и Кроз пустињу и прашуму... ко би сада могао набројати све што ми је пролазило кроз руке, све што сам гутао и са чиме сам заспивао. И, разуме се, поново му се враћао, младалачка читања су, за разлику од данашњих, по правилу вишеструка. Ако ниси прочитао најмање два пута, као и да ниси читао!
д домаћих писаца Бранко Ћопић био је неприкосновен у сваком погледу. Његову Пионирску трилогију, нарочито Магареће године, знали смо готово напамет, и једна од мојих првих снажних фасцинација у вези са књижевношћу био је Ћопићев долазак у нашу школу на Новом Београду, крајем шездесетих година минулог столећа. Дословно цела школа, укључујући све ученике, наставнике, теткице, административне раднике и, наравно, директора, била је буквално одлепила од одушевљења. Еј, долази нам Бранко Ћопић, за кога смо сви одреда мислили да је неко полубожанско, једва замисливо биће, толико смо га волели. А појавио се пред нама тих, помало стидљив, не превише разговоран али духовит, све у свему – обичан човек, ниског раста и сетног погледа. Десетак година касније имао сам прилику да га упознам на снимању једне ТВ емисије у којој је Ћопић разговарао са децом и нама, надобудним студентима књижевности. Био је још тиши и још сетнији; неколико година потом извршио је самоубиство, он, један од најдуховитијих писаца које је српска књижевност икада имала. У то доба волео сам и Модре прозоре Данка Облака, Салаш у малом риту и Не окрећи се, сине Арсена Диклића, Влак у снијегу Мате Ловрака, Тајно друштво ПГЦ Антона Инголича, Јана Бибијана на Месецу Елина Пелина, све те књиге прочитао сам много пута.нда су дошле године одрастања. Моја мајка имала је сразмерно велику библиотеку, са доста мемоара, романа и сабраних дела, а сваке године уредно је куповала роман који је добио Нинову награду, и ја сам као четрнаестогодишњак или петнаестогодишњак, негде на прелазу из основне школе у гимназију почео да читам књиге које баш нисам најбоље разумео или их уопште нисам разумео (на пример Александра Вуча или Радомира Константиновића), а богами и књиге Клаузевица, Вегеција, Мао Цедунга, Винстона Черчила, углавном у издању „Војног дела”, јер је моја мајка била официр, пуковник правне војне службе.  |
| Кад се путовало кроз пустињу и прашуму |
Данас кад узмем да читам Достојевског или Шекспира сав остали књижевни свет, све друге књиге, постају некако мање и мање значајне. Откриће Џојса (нарочито Даблинаца из којих сам „купио” идеју да напишем Новобеоградске приче) и Набокова уследило је на завршним годинама студија, када сам дефинитивно уронио у свет савремене књижевности у којем и данас пливам.
Мада никада нисам писао песме, изузимајући текстове за композиције бендова у којима сам као младић свирао, одједном ме привукла поезија, да ме више никада не напусти, тако да бих данас за себе, када би то било могуће, при попуњавању оних разних листа и упитника (за пасош, личну карту или возачку дозволу, коју, узгред буди речено, немам) у рубрици у којој се тражи да наведете професију најрадије написао – читалац поезије. Не писац, не професор, не критичар, не уредник, него најпре и једино то – читалац поезије. Поезија је у међувремену, и са најдубљим могућим разлогом, постала мој читалачки приоритет, јер је поезија језик сведен на суштину, оно најважније и најбитније што човек у књижевноуметничкој форми може рећи о животу.
ао што не могу да се сетим прве књиге коју сам прочитао, тако не могу да кажем ни која књига је пресудно утицала на мене, која ме је највише променила. Наравно да се сећам тектонских потреса у свом бићу док сам читао Андрићеву Проклету авлију, Сеобе Милоша Црњанског (у првом читању два и по дана нисам устао из кревета), Сабатов Тунел или Бели хотел Д. М. Томаса, и могао бих тај низ да наставим готово до бесконачности, јер, рекох вам већ, свака добра књига коју прочитам ме на неки начин промени, открије у мени нешто што је постојало а да нисам знао да постоји, каже ми нешто о чему до тада нисам мислио, потврди или оповргне неко моје уверење, убрза мој пулс или пробуди моју машту или чежњу, и шта све још да или не, ко би то могао набројати... Уколико бих ипак морао да се определим, рекао бих да књиге и писце делим на оне који ме чекају да их прочитам, једноставно, мора се улучити неки тренутак у животу када вам неки писац одједном прија и његова дела значе вам више од осталих, и на оне које могу да читам увек и у свим околностима, „било кад и било где”, како би се рекло у оној реклами за пиво. Разумљиво, индекс тих писаца је много мањи. На првом месту је Антон Павлович Чехов.Зашто Чехов? То је посебна и дуга прича коју ћу вам (или нећу) испричати неки други пут, што би рекао Михаил Енде, писац чаробне књиге Бескрајна прича.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Wed, 06/07/2011 - 18:34
#1
Није присутан
UGG Boots Canada
UGG Boots Canada's originality, credibility, and super-luxurious comfort will make you crazy. Whether UGG Boots in Canada is anti-touch like silk wool classic snow boots, UGG Classic Cardy Boots let everyone comfortable and stylish surprise spring and summer sandals are the Must Have each season a single UGG Cardy Boots. Want to Pay a Low Price? Of Course. UGG Boots Cheap - Cheap!
Fri, 27/05/2011 - 01:48
#2
Али нам их је ипак
Али нам их је ипак позајмљивала, вадећи их из застакљене витрине у нашој учионици и бринући се о томе да их, што мање похабане, уредно враћамо.
Очигледно да је некада и став према књизи био другачији, знало се шта вреди и колико вреди, а данас све упропастила масовна продукција (и идеја да свако може бити писац...), чиме се сакралност књиге свела на нулу. А не би требало да је тако.
Дивно што је текст завршио цитирањем Ендеове ,,Бескрајне приче" - јер, читање, писање и прича и јесу један Аурин, то јест, бескрајни и истовремени сплет.
Очигледно да је некада и став према књизи био другачији, знало се шта вреди и колико вреди, а данас све упропастила масовна продукција (и идеја да свако може бити писац...), чиме се сакралност књиге свела на нулу. А не би требало да је тако.
Дивно што је текст завршио цитирањем Ендеове ,,Бескрајне приче" - јер, читање, писање и прича и јесу један Аурин, то јест, бескрајни и истовремени сплет.
Thu, 26/05/2011 - 17:38
#3
K
Interesantno je to što kaže kako neke knjige mogu da promene ličnost. To je izuzetno tačno.
Čitanjem Preobražaja od Kafke, ili Majstora i Margarite od Bulgakova, doživljava se neopisivo, sasvim novo iskustvo, koje bih slikovito nazvao "produbljivanjem ličnosti". Neverovatno je kakav utisak ostavljaju te knjige. I taj utisak ne napušta nekoliko dana, a planiram da ponovo pročitam Bulgakova.
Čitanjem Preobražaja od Kafke, ili Majstora i Margarite od Bulgakova, doživljava se neopisivo, sasvim novo iskustvo, koje bih slikovito nazvao "produbljivanjem ličnosti". Neverovatno je kakav utisak ostavljaju te knjige. I taj utisak ne napušta nekoliko dana, a planiram da ponovo pročitam Bulgakova.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
