3320 25. 9. 2015.
Генијалност и лудило, танка црвена линија
БОЛЕСТИ БЛИСТАВИХ
„Нема генијалности без присуства неког лудила”, истицао је најсвестранији и најученији грчки филозоф Аристотел. У случају неких мудрих и надахнутих великана науке и уметности, то је тачно, кажу медицински стручњаци. Ово су само неки од њих
ИСАК ЊУТНКо не зна за Исака Њутна (1642–1727), британског физичара, математичара, астронома, филозофа, алхемичара, творца теорије и закона гравитације и кретања, утемељивача теорије боја, изумитеља телескопа… једног од од најзначајнијих умова у историји науке?
Али генијални научник није имао нимало блистав приватни живот. Био је мрачни усамљеник, плахи нежења који је патио од изненадних промена расположења, као и од неспособности да се повеже с људима. Живео је испуњен хаотичним психичким стањима. Као прво, рођен је као недоношче, три месеца пре времена. Верује се да је доживео два нервна слома. Сам научник правдао се да му се то догодило због недостатка сна.
Њутну се приписује више душевних обољења, међу којима су и биполарни поремећај, душевна болест код које је изражена претерана промена расположења; такође и аутизам, али пошто је имао обичај да пише писма са сулудим идејама, што је јасан показатељ схизофреније, у обзир долази и ово обољење.
Након смрти, у његовом телу откривена је значајна количина живе, што је вероватно последица Њутнових алхемичарских огледа. Стручњаци сматрају да би тровање живом можда могло да објасни научниково неуобичајено понашање.
Без обзира од које болести је патио, то га није спречавало да се потпуно посвети науци и постигне врхунске резултате.
ВИРЏИНИЈА ВУЛФВирџинија Вулф (1882–1941) сврстана је међу најзначајније британске романописце 20. века и осниваче феминистичке књижевне критике. Оставила је завидно књижевно стваралаштво, у које се убраја једанаест романа, четири есеја, једно позоришно дело и стотинак критика. Сва дела написала је стојећи. Њене најпознатије књиге, „Ка светионику”, „Госпођа Даловеј”, „Сопствена соба”, „Таласи”, „Три гвинеје” испуњене су монолозима, и свуда је жена трагична јунакиња.
Због поимања живота и особеног списатељског става Вирџинија Вулф је, у времену у коме је стварала, сматрана неуобичајеном појавом британске књижевне и друштвене сцене. Њена приватност, огрнута велом тајне, била је испуњена полном неусклађеношћу и душевном нестабилношћу.
Савременици кажу да је имала и лепоту и памет. Била је висока и витка, с дубоко усађеним очима које су допуњавале њену класичну лепоту. Али, иако у браку, Вирџинија је волела исти пол. Тај несклад у потребама смењивао се с повременим нападима лудила, тачније маничном депресијом, од које је патила. Тада је имала привиђења и била дубоко потиштена. Напади су је по правилу обузимали сваки пут након што би завршила неку од својих књига.
Вирџинија Вулф имала је неколико нервних сломова, а после очеве смрти, коју је изузетно тешко поднела, неко време провела је у душевној болници. Избијање Другог светског рата било је кап која је препунила чашу њеног тананог нервног стања. Међу бројне страхове који су је мучили увукла се и сумња да се са супругом Леонардом налази на нацистичком списку тражених Јевреја, па се одлучила за једино што је њена крхка душа могла да одабере. Џепове мантила напунила је камењем и скочила у реку Уз, која је протицала уз имање на коме је живела у малом британском месту Родмел. Имала је 59 година.
Психијатријско тумачење овог чина јесте да је Вирџинија Вулф свом самоубиству дала значајан културни печат. Овоземаљски живот напустила је као права феминисткиња. Камење у џеповима било је савршен трик да њено мршаво тело брзо потоне. Знала је за веровање да је женско тело лакше од мушкога и да на површини воде остаје дуже од мушког. Тело јој је нађено скоро месец дана касније.
ЕРНЕСТ ХЕМИНГВЕЈЕрнест Хемингвеј (1899–1961), славни амерички писац и новинар, по мишљењу многих познавалаца писане речи био је непоновљиви литерарни геније. Јединственим начином изражавања, који одликује шкртост на речима, значајно је утицао на развој књижевности 20. века. Боем немирног духа и ватреног темперамента, припадник париског удружења изгнаника двадесетих година протеклог века, страствени путник који је обишао Европу, Африку, Кину и Америку, неуморни женскарош, ловац и риболовац, спортиста, житељ Париза, Ки Веста и Хаване, један од ветерана Првог светског рата, учесник Шпанског грађанског рата и Другог великог рата, добитник је две најзначајније књижевне награде, Пулицерове и Нобелове.
Али, творац незаборавних дела, као што су „За ким звоно звони”, „Старац и море”, „Збогом оружје”, „Сунце се поново рађа”, није имао душевни мир. Целог живота патио је од душевних болести. За њега се данас с великом сигурношћу тврди да је имао биполарни поремећај, гранични поремећај личности који доводи до променљивости расположења, друштвено неприхватљивог понашања и погрешног сагледавања сопствене личности. Поред тога, имао је и ретку наследну болест хемохроматозу (стварање вишка гвожђа у организму), поремећај метаболизма који прате цироза јетре, у његовом случају потпомогнута склоношћу ка пићу, ментална и психичка дезоријентисаност.
Због свега тога, наводе стручњаци, готово да се и могло очекивати да ће Ернест Хемингвеј извршити самоубиство. Учинио је то сачмаром, у подруму своје куће у Кечуму, Ајдахо. Било му је 62 године. Пре њега на тај чин одлучили су се и његов отац, сестра, брат, као и много година касније, унука Марго.
ЧАРЛС ДАРВИНСазнање о настанку живота на Земљи, па и људске врсте, дугујемо Чарлсу Дарвину (1809–1882), великом британском научнику који је поставио темеље модерне теорије еволуције по којој се сви животни облици развијају путем природног одабирања. Уместо да постане свештеник Англиканске цркве, определио се за позив природњака.
Пловећи истраживачким бродом „Бигл”, којим се отиснуо на путовање и изучавање света који нас окружује, био је пажљиви посматрач природних појава и сакупљач примерака живог света. Имао је прилику да посматра геолошке формације откривене на различитим континентима, као и велики број фосила и живих организама. Све то му је омогућило да створи тачнију слику о настанку и развоју живог света и преточи је у књигу „О пореклу врста” објављену 1859. године. Али, иако припремана двадесет две године, наишла је на жесток отпор јавности. Названа је „књига која је шокирала свет”. Црквени великодостојници удруженим снагама тражили су њену забрану, јер је искључивала Бога и порицала његов значај у настанку света. Биолози су приговарали Дарвину што мало тога што наводи може да докаже.
Дарвиновој плаховитој нарави, узрокованој агoрaфобијом, психичким обољењем које изазива страх од других људи, то није пријало. Упркос томе што је пет година провео на истраживачком броду „Бигл”, већи део живота био је готово потпуно неспособан за нормалан живот. Иако је сам бринуо о физичким тегобама које је трпео – као што су дрхтање, вртоглавица, хистеричан плач, привиђања – болест га је често везивала за кревет после његове тридесете године. Дарвинов страх од људи био је толики да је престао да се виђа и прича с рођеном децом. Стручњаци за нервна обољења сматрају да је могуће и да је патио и од опсесивно-компулзивног поремећаја, односно од неурозе и хипохондрије. До ове претпоставке дошло се на основу његових тачних и брижљиво вођених белешки о сваком симптому.
ВИНСЕНТ ВАН ГОГНадалеко чувени холандски сликар, графичар и цртач Винсент ван Гог (1853–1890) био је један од тројице највећих сликара постимпресионизма и један од најутицајнијих сликара тог раздобља. Све те одлике приписане су му много година после смрти. За живота није осетио ни трунку почасти које доноси слава. Непознат, непризнат, успео је да прода само једну слику. Дела чудака смушеног понашања и непредвидљивих поступака нико није ни гледао.
Ван Гог је сликарством почео да се бави после двадесете године. Није био академски образован. Сликао је путујући по свету. Борећи се с бедом и тешким стањима потиштености и душевне тескобе, за непуних седамнаест година рада направио је око две хиљаде слика и цртежа. У грозничавом надахнућу и између наступа болести сликао је пејзаже, ликове Арлежана међу којима је живео, мотиве с цвећем или мртву природу. За седам година рада насликао је око 850 слика и више од 900 цртежа.Тако су настали чудесни „Сунцокрети”, „Житно поље с чемпресима”, „Звездано небо”.
Зна се да је последње године живота провео у немаштини, сломљен честим нападима епилепсије, болести која га је пратила од најранијег детињства, пијанчењима и тешким депресијама. Морен грижама савести, био је склон самокажњавању. Тако је после свађе с пријатељем, француским сликаром Полом Гогеном, себи одсекао уво. Исход тог суровог чина био је одлазак у лудницу.
То што је дигао руку на себе била је неминовност и одраз тешког душевног стања, стручно је неуролошко објашњење. Верује се да је разлог за репетирање пиштоља себи у груди вероватно био безначајан, можда тек тренутно незадовољство сликањем баш оног дрвета испод кога се убио.
НИКОЛА ТЕСЛАНикола Тесла (1856–1943) био је један од највећих, најблиставијих и најпознатијих светских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике. Први је наш човек номинован за Нобелову награду 1937. године. Сва Теслина достигнућа и проналаске тешко је и набројати, камоли објаснити. Ипак, треба издвојити његов полифазни систем, асинхрони и синхрони мотор, трансформатор, обртно магнетно поље. Један од начина за генерисање високофреквентне струје његово је откриће, дао је значајан допринос преносу и модулацији радио-сигнала, а значајни су и његови радови у области рендгенских зрака. Теслин систем наизменичних струја омогућио је знатно лакши и успешнији пренос електричне струје на даљину, заслужан је за изградњу првих хидроцентрала на Нијагариним водопадима…
Што се тиче приватног живота, високи кошчати горштак из Лике није био најсрећнији. Превалио је дуг пут из родног месташца Смиљана, преко Европе, где је студирао и радио, до великог Њујорка у срцу Сједињених Америчких Држава. Ту је и стекао надимак „тајанствени странац”.
Нимало чудно јер се својом појавом и животним ставовима разликовао од људи у окружењу. Могао је да у мислима створи детаљну слику неког уређаја пре него што га направи, што се у психологији стручно назива визуелно размишљање, али умео је и да задиви поетичношћу рецитујући Гетеовог „Фауста”, једну од бројних и омиљених књига које је већ са двадесет четири године знао напамет. Спавао је само четири сата.
Био је познат и по необичним опседнутостима и понекад ћудљивом понашању. Верује да је патио од опсесивно-компулзивног поремећаја, врсте неурозе коју одликују принудне мисли и присилне радње у покушају да се неутралише нереалан страх. Био је опседнут бројем три и свим бројевима дељивим са три. Руке је увек прао три пута заредом, у зграду у којој је живео улазио је тек пошто би три пута обишао око четврти у којој се она налазила. Определио се за самачки живот, тврдећи да не верује да ожењени мушкарци могу успешно да се баве науком и изумима, а последњу деценију живота становао је у двособном апартману хотела „Њујоркер” на тридесет трећем спрату, у соби 3327.
Понекад је испољавао веома чудно понашање у друштву у коме су биле даме с накитом од бисера. Када би видео прстење, наушнице или бисерне куглице нанизане у огрлицу, осећао се нелагодно. Углавном би брзо напуштао друштво или би једноставно окретао главу од тих дама и одбијао да прича с њима.
За разлику од бисера, голубови су Николи Тесли били неизмерно драги. Хранио их је свакодневно одлазећи у парк недалеко од хотела. Не зна се ко се коме више радовао, гугутаве птице или геније, када би мрвице хлеба полетеле у ваздух. Ипак, њему то није било довољно, па је болесне голубове доносио у свој апартман и покушавао да их излечи. За једног голуба се тако и везао. Он му је, како је сам записао, украо срце.
„Тајанствени странац” није марио за новац, захвалност није очекивао, нити тражио. Умро је у осамдесет седмој години, сиромашан и махом заборављен.
ЏОН НЕШ Када је 2001. године амерички редитељ Рон Хауард снимио биографски филм „Беаутифул Минд”, код нас преведен као „Блистави ум”, о изузетном математичком генију Џону Нешу Млађем, кога је играо Расел Кроу, разјашњене су многе недоумице и нејасноће о нераскидивој вези између генијалности и психичке поремећности.
Зато о Џону Нешу Млађем (рођен 1928), америчком математичару који се бавио теоријом игара, диференцијалном геометријом и диференцијалним једначинама, вишем истраживачу математичару на Универзитету Принстон и добитнику Нобелове награде за економију 1994. године, не треба много писати. Код њега је још 1958. године утврђена параноидна схизофренија, душевна болест која оболелој особи онемогућава разликовање стварних од нестварних доживљаја или искустава, омета разумно размишљање, осећајне доживљаје према другима и нарушава друштвено понашање, али и депресија са слабим самопоштовањем. Неш је пријављен на лечење у болницу Меклин годину дана касније.
На Принстон се вратио 1960. године. Антипсихотичне лекове престао је да пије 1970. године, својом вољом, уз подршку породице, и никада више није показивао знакове те болести. Џон Неш дубоко је зашао у девету деценију, али и даље предаје на Принстону. Његов млађи син Џони такође болује од параноидне схизофреније и такође је математички геније.
ХАУАРД ХЈУЗ Хауард Хјуз (1905–1976) био је амерички милијардер, нафтни магнат, инжењер, индустријалац и инвеститор, авијатичар познат по постављању ваздушних рекорда и градњи авиона, филмски продуцент, редитељ, заводник и љубавник најлепших жена 20 века. Свестран и познат као јавна личност, био је и надахнуће за настанак филма о генијалности и болести ума. Реч је о остварењу Мартина Скорсеза из 2004. године, под називом „Авијатичар”, у коме је живот Хауарда Хјуза дочарао глумац Леонардо ди Каприо.
За Хауарда Хјуза савременици наводе да је био човек широких занимања, али да је после смрти родитеља, пред крај Другог светског рата, почео да се мења и застрањује у понашању. Патио је од хипохондрије, претераног страха од болести или склоности ка умишљању болести. Тих година догодио се и један од његових великих пословних и визионарских промашаја – његов огромни авион од дрвета успео је да полети само једном, 1947. године.
Жонглирајући између послова и жена, жудећи за што више успеха и бежећи од неуспеха, стално на лековима за смирење, почео је да губи осећај за стварност и доживео је нервни слом. То га је још више одвојило од људи и појачало страх од зараза и бактерија. Бежећи од болести, повукао се у једну малу кућу у пустињи, близу Лас Вегаса. Његови једини пријатељи били су мормони из суседства чији је задатак био да га штите од зараза.
Али, после извесног времена почео је да страхује да ни ту није безбедан, па је кренуо да се сели из хотела у хотел, мењајући собе увек у глуво доба ноћи да га нико не види. Последње године живота провео је лутајући по свету, скривајући идентитет. Иако је углавном одседао у раскошним хотелима, врата и прозоре запечатио би пластиком одмах по уласку у собу, а претходно су је његови сарадници стерилисали и у њој оставили све што му треба. Једина сигурна храна, заштићена од бактерија, била је чоколада. Када је власник једног хотела у коме је одсео затражио да напусти собу, Хјуз је купио хотел.
Тако је, оптерећен страхом, и окончао живот. Иако је био један од најбогатијих људи свог времена, умро је од неухрањености. Лекар који је дошао на увиђај упоредио његово тело са телима допремљеним из јапанских ратних логора.
Аутор:
С. Д. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sramite se, novinari zabavnika i gospodine gl. i odg. uredniče Grasi.