3320 25. 9. 2015.
Сликари и модели
БОЈЕ ЉУБАВИ
Мноштво ремек-дела у историји сликарства настало је као одјек блиске и нежне везе уметника и његовог такозваног објекта. Разумљиво је да и ми имамо сличне примере, а ово су неки од њих...
Константин и Софија
  |
| Сликар и његова драга: ''Уметникова суприга Софија Дели'', 1835, како је видео Константин Данил и он сам на слици Уроша Предића |
Насупрот заљубљеном сликару, она је у омаленом, погрбљеном, рошавом и кратковидом уметнику видела, како је говорила, „лудог малог сликара који се сувише заноси мноме”. Полетан и, рекло би се, заљубљен „до ушију”, Данил убрзо купује кућу у Великом Бечкереку (данас Зрењанин) и уређује је раскошно и по укусу своје драге Софије, све не би ли је задржао крај себе. Због послова, путовања и обавеза које је преузимао, Данил је често на дуже одсуствовао од куће, те је Софија била нервозна с осећањем тескобе. Није могла да га остави, али није могла ни да буде сама. Зато је, док га није било у Бечкереку, тражила разоноду у друштву млађих мушкараца. Мада је Данил то наслућивао, одбијао је да поверује у гласине о њеном неверству, већ је и даље обасипао поклонима, пажњом и лепим речима.
Волео ју је до последњег тренутка, кад се, скрхана болешћу и везана за постељу, преселила у сећање и на Константинова платна.
Ђура и Мила
  |
| Аутопортрет Ђуре Јакшића и његова ''Девојка у плавом'' из 1857. године |
Колико је Данил био повучен и одговоран према свом раду, толико је Ђура био боем и немаран према својој сликарској надарености. Слике је, причало се, трампио за боцу вина, дугове отплаћивао сликајући портрете и шта год је било тражено. Неретко је његов атеље био и кафана у којој је имао свој сто и столицу. Кад је засновао породицу, зарађивао је учећи децу краснопису по мањим местима и селима у унутрашњости Србије.
Пре женидбе с Тином, кћерком учитеља у Пожаревцу, на Ђуру је најдубљи утисак оставила Мила Поповић, кћи кикиндског кафеџије у коју је био толико заљубљен да је у њену част испевао незаборавне стихове песме „Вино, Мила”, које је често певао у пуним кафанама. Мила је, пак, удајом отишла из очеве кафане, окренула се позоришту и другом животу, али Ђура је није заборавио. Својом кичицом је сваку црту њеног лица овековечио на чувеној слици „Девојка у плавом”, једном од најлепших женских портрета у српском сликарству 19. века.
Урош и незнанка
  |
| Урош Предић на аутопортрету из 1916. и ''Женски акт са велом'', 1917. |
Међутим, у том огромном опусу који се састоји од икона, портрета, историјских композиција, међу којима су нека антологијска ремек-дела нашег сликарства, постоји само један једини женски акт. Што због нежног здравља, повучености и веровања да због дечачке болести неће дуго живети, а што због посвећености уметности, Предић се никада није женио. Али једне вечери током ратне 1914. године, на врата уметниковог београдског атељеа закуцала је непозната млада жена, која је из завичаја дошла у град да потражи уточиште од ратних недаћа и страдања.
Предић је примио у свој дом, не тражећи никакву противуслугу. Видевши да је дошла у атеље човека који није био само велики уметник, већ и искрени човекољубац, предложила је да је овековечи на платну. Гледајући то младолико лице и прелепо тело, насликао је акт који је назвао „Жена са зеленим велом”. Уз неколико њему најдражих слика, и ова му је до краја живота красила атеље.
Паја и Муни
Паја Јовановић на фотографији Милана Јовановића, око 1900, и његова ''Муни у салону'', 1937.
Ако је Урош Предић међу сликарима био пример скромности и савесности, човек који је за себе говорио да је радио доста и увек савесно, те да је као уметник извршио своју дужност, Паја Јовановић (1859–1957) био је пример пустолова, шармантног и речитог прагматика, сликар који је и те како лепо живео од свог рада и при том стизао да ужива у животу.
Већ као студент путовао је много, потом као млади уметник у успону, свестан да му је судбина доделила улогу српског сликара с међународним угледом, за кратко време обишао је не само Стари континент, већ је стигао до Кавказа, Русије, Турске, Египта, Марока, Северне Америке. У Европи се прославио историјским композицијама, а добро је живео и захваљујући портретима које је сликао за богате и угледне европске муштерије. Атеље у Бечу, где су навраћале виђеније Бечлије, отмене даме из високог друштва, али и уметникова родбина и пријатељи из Београда и Вршца, опремио је врло раскошно.
Кад је Јовановић зашао у шесту деценију живота, појавила се млада Бечлијка, тридесет три године млађа Хермина Муни Даубер. Лепо лице и витак стас младе Муни засврбели су сликареву кичицу. Паја Јовановић, који је још од студија имао одбојност према сликању актова (јер су за моделе доводили сиромашне, незграпне и ружне бечке уличаре), био је задивљен лепотом ове младе жене. Не само што је сликао у свакој прилици, већ се 1917. године њоме и оженио. Није му сметало што је доста млађа од њега, штавише. Пружала му је оно што му је у тим годинама било потребно, надахнуће и подстицај за рад. Била му је верни сапутник до последњих дана. Заузврат, он ју је овековечио на више портрета, актова и студија, међу којима је најлепши онај у раскошној хаљини и с бисерном огрлицом назван „Муни у салону”, дело које је на изложби у Бечу, 1937. године, добило Златну медаљу.
Сава и оне
  |
| Сликар Сава и његови модели: горе ''Ајша'', 1929, и ''Лежећи акт'', 1929. |
Током двадесетих година прошлог века, с краћим или дужим прекидима, у француској престоници боравио је Сава Шумановић. Учио је у атељеу Андреа Лота, излагао на париским салонима, био запажен и похваљиван. Прва ремек-дела створио је управо у Паризу. Имао је посебно поштовање према жени као сликарском моделу.
Сликајући тако један од бројних женских актова, за који му је као модел послужила лепа Жанет Шарије коју су сликали виђенији париски уметници, Шумановић јој је на крају позирања уручио хонорар много већи од уобичајеног. Жанет је то схватила као понуду или позив за ступање у нешто другачије односе од пословног, па је позвала сликара у спаваћу собу. Он је одбио, рекавши да је то награда за осмочасовно напорно и стрпљиво позирање.
Други модел, бринета Флоранс, била му је нарочито мила, јер је професију модела издигла на виши ниво. За њу ће Шумановић забележити да се разликује од већине париских модела.
„У моделу гледам личност која зарађује за хлеб као и ми. Према томе, у Флоранси сам нашао не само модел, већ и особу која се интересује за уметност. Колико пута само, остајала је и преко радног времена да би од мене више сазнала о сликарима и сликарству. Често сам је водио и у велике галерије и објашњавао дела неких уметника. Знала је да открије своју душу, да се радује лепотама живота, али је само једно скривала: живот у породици”, забележио је сликар.
По коначном повратку у Шид, марта 1930, Шумановић је једно време наставио да се дописује са Флоранс. Прве слике настале по повратку били су актови по скицама које је донео управо из Париза, где су му позирале Кики и Ајша, најпознатији модели у Граду светлости тога времена. Онда се суочио с муком како да у градићу на обронцима Фрушке горе нађе модел за акт.
Тек пет година касније то ће му поћи за руком, пошто је успео да се договори с Емом, девојком која је радила у једној кафани. Касније је забележен коментар његове мајке Персиде да су сви напуштали њихову кућу кад би „та” девојка долазила да му позира, јер је у оно доба то била велика срамота. Сам Сава је касније записао: „Тај плави модел који ми је у Шиду позирао (боље него модели које сам имао у Паризу) био је једини који сам имао за тих десет година.” Тако је, готово у даху, за само три године, настао изузетан циклус „Шидијанке” (Купачице) који боји око шездесет слика.
Аутор:
Петар Петровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Fri, 25/05/2012 - 05:18
#2
Moncler Spaccio1972 la
Moncler Spaccio1972 la famiglia Rigamonti acquista la società, portandola a essere una delle leader mondiali del manichino grazie a creatività e innovazione.
Novanta anni di attività per un marchio che vanta una rassegna di splendidi pezzi, esposti dalle più grandi case di moda e da prestigiosi musei. A testimonianza dell’evento, dopo la retrospettiva a Palazzo Fortuny, a cura di Judith Clark e Maria Luisa Frisa Moncler Piumini, dedicata a Diane Vreeland, fino al 15 luglio 2012 il Museo Cristobal Balenciaga ospita la seconda tappa della mostra antologica ManneQUEEN since 1922. Il Museo di Getaria, dedicato al maestro della moda spagnolo, inaugurato da quasi un anno, annovera 90 creazioni in allestimento permanente e si compone di un edificio tutto ferro e cristalli annesso al Palazzo Aldamar, dove lo stilista cominciò la sua attività nel mondo della moda.
Novanta anni di attività per un marchio che vanta una rassegna di splendidi pezzi, esposti dalle più grandi case di moda e da prestigiosi musei. A testimonianza dell’evento, dopo la retrospettiva a Palazzo Fortuny, a cura di Judith Clark e Maria Luisa Frisa Moncler Piumini, dedicata a Diane Vreeland, fino al 15 luglio 2012 il Museo Cristobal Balenciaga ospita la seconda tappa della mostra antologica ManneQUEEN since 1922. Il Museo di Getaria, dedicato al maestro della moda spagnolo, inaugurato da quasi un anno, annovera 90 creazioni in allestimento permanente e si compone di un edificio tutto ferro e cristalli annesso al Palazzo Aldamar, dove lo stilista cominciò la sua attività nel mondo della moda.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Coach Outlet Online
very seriously consider what course would be in the best interest of our country.” Coach Outlet Online “Today, his fellow Missourians urged him to step aside,” Mr. Romney said, “and I think he should accept their counselCoach Outlet Online
it is a race their candidate can win, given that the Democratic incumbent, Claire McCaskill, has long been considered the Coach Outlet Online The fact is rape can lead to pregnancy