Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Средњовековне приче


БЕЛИ КРАЈПУТАШИ

Шта се дешавало с погинулима после великих и крвавих битака? Како су сахрањиване масе људи после епидемија...

вака цивилизација испуњена је на свој начин пијететом према умрлим и стара се да њихов одлазак с овог света буде обележен с поштовањем и достојанством. Међутим, услед околности које морају да се сврстају међу ванредне, понекад се догађа да живи или, можда је тачније рећи преживели, једноставно нису у стању да на прави начин сахране упокојене. У том случају, најчешће за време великих епидемија или ратних страдања, погинули остају несахрањени а њихова тела изложена на милост и немилост врућине или хладноће, кише или снега, грабљивих птица или животиња стрвинара.
   Тако је, на пример, било за време чувене куге у VI веку, која се назива „Јустинијанова”, јер се десила за владавине цара Јустинијана I Великог (527–565), или „Прокопијева”, по имену историчара који ју је подробно описао. У Цариграду, 542. године, за време велике смртности, гробари нису стизали да посахрањују мртве, па су их бацали у део града који се зове Сике, смештен на северној страни залива Златног рога. У кварту смештеном на супротној страни залива, међутим, данима се осећао ужасан смрад распаднутих људских тела.    
    И из наше историје знамо да је у сму
тно време између 1202. и 1205. године, у време сукоба Немањиних синова Стефана и Вукана, дакле за време грађанског рата, дошло до велике глади и помора. Доментијан, можда наш најбољи средњовековни књижевник, записао је у „Житију светог Симеона”: „...и за наше грехе сва наша земља беше пуна мртваца, и двори и куће пуне, и путеви пуни и распућа пуна, и због грехова наших не могаху их ни гробари погрепсти, само их једва смештаху у житне рупе.”


    Брдо од костију на јужној страни цариградских зидина
  

   Некад се догађало да земни остаци погинулих у рату или умрлих од заразних болести, скупљени на једно место, годинама остану несахрањени и претворе се у гомилу белих костију.


                                                   Хуни у Нишу

   Налазећи се на важном путу који је повезивао Европу с Малом Азијом, Ниш (Naissus) био је развијен град у касној антици. Међутим, његов развој прекинули су Хуни који су га освојили 441. године. Радило се о народу чији је пролазак из Азије у Европу, кроз такозвана Врата народа, заравњени простор између падина планине Урала и Каспијског језера, 375. године, покренуо лавину премештања многих племена. Тако је почео миграциони талас у историји познат као Велика сеоба народа који је наликовао на кретање усијане вулканске магме.
   Дошљаци из Азије, који су у последњој четвртини 4. и првој половини 5. века сејали велики страх и били у стању да за кратко време не само превале него и опустоше огромна пространства, угрожавали су како  Источно тако и Западно римско царство. Хуни су врхунац моћи доживели за владавине Атиле (434–453) који је називан Бич божји и који је од цара Источног римског царства Теодосија II (408–450) успевао да изнуди веома висок годишњи данак. Ипак, с времена на време он би кршио споразум, упадао на подручје Царства и пленио поједине области. Тако су Хуни 441. године продрли до Ниша и најпре су га опсели, али су наишли на снажан отпор. Нападачи су уз бедеме града поставили опсадне справе, међу њима и такозване овнове, и жестоко навалили на тврђаву. Браниоци су на Хуне бацали огромно камење које су припремили управо за то.    Ипак, град је пао под јуришима азијских ратника који су га потом опустошили.
   Седам година касније цар Теодосије II упутио је на Атилин двор посланство које је предводио угледник Максимин. У његовој пратњи били су тумач Вигил, саветник Приск, као и Атилини емисари Едекон и Орест, затим Атилин писар и други. Посланство је са собом водило и седамнаест хунских пребега, а после одмора у разрушеној Сердики (Софија) стигли су у Ниш. У свом опису Приск наглашава да је град сасвим опустео пошто су га Хуни до темеља порушили.
   У рушевинама храмова у Нишу били су неки људи који су се ту задржавали због болести. Чланови византијског посланства преноћили су на чистини, подаље од реке Нишаве, „пошто је сав обалски простор био покривен костима оних што су у борби погинули”.


                                               Персијанци или ...

   Стефан Новгородски био је руски путник, можда прилично имућан трговац, који је током Свете недеље, 1348. или 1349. године, посетио Цариград. Путовао је, како каже, да би се дубоко поклонио светим местима и целивао мошти светих у византијској престоници. Примио га је чак и васељенски патријарх Исидор (1347–1350) у цркви Свете Софије, али је тај пријем био подстакнут углавном жељом византијске стране да се из Русије добије новчани прилог за оправку кубета најважније цариградске богомоље које је делимично пало приликом снажног земљотреса у мају 1346. године.
   Премда је Стефан Новгородски највећи део путописа посветио опису храма Свете Софије, забележио је и низ занимљивих појединости о осталим деловима мегалополиса на Босфору. Тако је, између осталог, обишао и манастир Светог Димитрија где су се налазили земни остаци светог цара Ласкариасафа, и поклонио им се. Реч је о цару Јовану IV Ласкарису (1258–1261) кога је у детињем узрасту ослепио оснивач последње византијске династије Михаило VIII Палеолог (1259–1282).  Царев манастир, смештен поред мора, налазио се тик уз градске зидине.  Овде, у близини манастира, око цариградских бедема, живео је велики број Јевреја и врата према мору називала су се због тога Јудејским.
    У наставку путописа Стефан Новгородски помиње да је на том месту било и једно знамење. Наводно је дошао Хозроје, персијски владар, заратио на Цариград и већ био спреман да запоседне град. У византијској престоници настало је велико јадиковање. Тада се неком старцу јавио Бог и рекао му: „Узмите Богородичин појас и његов крај поквасите у мору!” И житељи Цариграда, уз појање и плач, тако су и урадили. Тада се море нагло узбуркало и разбило непријатељско бродовље о градске бедеме. Ту се и данас њихове кости беле, као снег, низ градске зидине близу Јудејских врата. Наравно, реч је о легенди, јер око осам столећа раздваја персијског владара Хозроја и време у коме је живео Стефан Новгородски.  Остало је нејасно чије је кости заправо видео путник из далеке Русије.



   Крсташи Петра Пустињака у походу на Свети град
  
                                         Крсташи у Малој Азији

    У Првом крсташком рату, крајем 11. века, осим племића и витезова, учествовали су и најсиромашнији слојеви западноевропског друштва.  Њих су предводили Петар из Амијена, односно Петар Пустињак, и Валтер Без Имања. Оновремени историчари и хроничари доносе живописан приказ Петра Пустињака. Описују га као мајушног и мршавог тамнопутог човека како, одевен у одећу од грубог сукна и увек на магарцу, путује од града до града, од села до села, и горљиво настоји да убеди људе да му се придруже у одласку на Исток. У сваком случају, његов верски занос, као и његова острашћена и припроста речитост нису остали без одјека, тако да су о Петру почеле да се испредају најразличитије легенде.  Према једној од њих, Исус Христос му се јавио у сну, док је као ходочасник боравио на Светом гробу, и наводно му наредио да потражи папу и заједно с римским првосвештеником ослободи Јерусалим.
Петар Пустињак с једне старе гравуре
     Велики број људи, углавном припадника најнижих слојева, следио је овог контроверзног, али очигледно харизматичног вођу. У верској понесености, они као да су донекле пренебрегли једноставну чињеницу да иду у борбу против „неверника” који никако нису били за потцењивање. Не чекајући организовану војску ритера, ова многобројна, али рату недовољно вична група људи, прва је кренула пут Истока. Петар Пустињак и његови следбеници прешли су дуг пут кроз Немачку, Угарску и Византију. Немајући основне представе о географији и свест да је Света земља веома далеко, а нестрпљиви да што пре стигну на одредиште, они су већ у Келну радознало питали да ли је то Јерусалим и исто питање постављали и у наставку путовања, идући од једног до другог града.
   Будући добродушан и милосрдан, али не и одвише обазрив, Петар је у своје редове примио велики број скитница, који никоме нису припадали, па чак и бивше злочинце који у крсту нису видели узвишену идеју ослобођења Христовог гроба, него једино могућност за опроштај од грехова. Ношени најнижим поривима, ти велики грешници, а заправо никакви верници, вратили су се „старом” занату и на путу су опљачкали и опустошили неке градове кроз које је ова шаренолика групација пролазила. Међутим, византијске власти одговориле су крајње делотворно и сурово: неколико хиљада таквих изгредника немилосрдно је побијено. Остали, који су том акцијом били застрашени и доведени у ред, присиљени су да се знаменитим „царским друмом” Београд – Ниш – Сердика (Софија) – Филипопољ (Пловдив) – Једрене – Цариград у највећем поретку спусте од града на Нишави до византијске престонице на Босфору.
    У изворима је остало записано да су Петар и његове чете у Цариград стигли 1. августа 1096. године. Византијски цар Алексије I Комнин (1081–1118), који је примио чудноватог вођу, добронамерно га је посаветовао да не прелази у Малу Азију и не ступа у борбу с Турцима пре него што са Запада стигну племићи и ритери. Очигледно је да византијски цар није имао много поверења у ратничку готовост својих изненадних „гостију”. Штавише, Алексије I учинио је још један гест добре воље: Петру Пустињаку и његовим крсташима дозволио је да се улогоре под зидинама Цариграда и снабдео их неопходним намирницама. Међутим, део дошљака вратио се старом обичају, па је дошло до нових пљачкања. Сада је и Алексију I Комнину постало јасно да је за њега и Византију најбоље да недисциплиноване госте што пре пребаци у Малу Азију. При том их је разборито упозорио да не срљају даље него да ритерску војску сачекају на византијско-селџучкој граници.
    Међутим, ношени замисли светог рата, они су пренебрегли умесне савете Алексија I Комнина и, прешавши на тло Мале Азије, сместа јурнули према подручју које су држали Турци Селџуци. Петар Пустињак и Валтер Без Имања, који су у међувремену понешто и научили, желели су да их одврате од јуришања. Ипак, крсташи су искористили Петров одлазак у Цариград и 21. октобра 1096. године одлучили су да изведу јуриш на Никеју, донедавно византијски град који су у међувремену запосели Селџуци. Радило се о непромишљеном и нимало војнички устројеном подухвату унапред осуђеном на неуспех. И збиља, Турци су их сачекали у заседи, изненадили и готово све побили. Међу погинулима је био и Валтер Без Имања, а наводно је од њих двадесет пет хиљада само три хиљаде успело да се домогне спасоносне византијске границе.
Већ следеће, 1097, године права крсташка војска, коју је предводио цвет западноевропског племства, релативно лако је заузела Никеју. Град су предали византијском цару и одмах наставили пут према Јерусалиму.     Што се тиче ратника погинулих надомак Мраморног мора, које је предводио Петар Пустињак, Византинци нису ништа предузели да уклоне остатке хиљада погинулих. Догодило се тако да је мноштво људских костију на том месту лежало читав низ година.


                                          
Монголска пошаст


   У 13. веку западну Европу толико су преплашили Монголи да се чинило да „нови” Хуни најављују време Антихриста. Тако су у нападу на Русију страдали бројни градови. Рјазањ је заузет и уништен, а становништво побијено на самом крају 1237. године. Владимир и Суздаљ доживели су исту судбину фебруара 1238, а Новгород су спасле пролећне поплаве које су околину града претвориле у непроходну мочвару.
    У децембру 1240. године Кијев је потпуно уништен, а грађани посечени. Кад је шест година касније фрањевац Јован ди Плано Карпини на свом путу великом кану прошао кроз Кијев, људске кости још су лежале свуда по рушевинама града. У средњој Европи градови који су се одлучно бранили успели су да одоле нападу, поготово ако су се Монголи журили. Тако је Вроцлав сачувао своје грађане, па чак и Лигниц, у чијој је близини, 9. априла 1241. године пољско-немачка војска, ојачана тевтонцима и темпларима, као и чешким одредима, практично збрисана у судару с монголским коњаницима. Монголи су после битке, као знак победе, послали у Каракорум девет џакова ушију које су одсекли с тела убијених. Шлезија је била потпуно опустошена.
     У Азији су Монголи освојили многе велике градове, као што су Самарканд и Бухара. Древни Багдад заузели су после дуже опсаде а становништво у знак одмазде масакрирали у фебруару 1258. године. У сваком случају, снага Монгола лежала је у њиховој великој покретљивости и брзини којом су прелазили голема растојања.



    Константинопољ у време крсташких похода

                                             Паж открио тајну

   Један од најпознатијих путника у првој половини 15. века био је бургундски витез Бертрандон де ла Брокијер, човек од великог поверења војводе Филипа Доброг и његов поуздани емисар. Путовање на Блиски исток, на које је кренуо у фебруару 1432. године, била је његова највећа животна пустоловина. Прави циљеви и мотиви овог големог подухвата изазивају одређено подозрење. Није то била радозналост ревносног ходочасника, него тајни и поверљив подухват. Будући да је у Бургундији тог времена постојало занимање за прилике на Истоку, Брокијерова намера била је да проучи прилике у Турској и о томе извести војводу Филипа Доброг.
   Описујући Цариград, у коме је боравио извесно време, Брокијер на једном месту помиње како на јужној страни града, близу једне капије, постоји хумка од костију хришћана који су пошли из Јерусалима, обећане земље и Акре после војводе Готфрида Бујонског. Ти хришћани били су многобројни и дошли су до Босфора, а Грци који су их превозили, доводили су их на то место, које је знатно испред града и мало скривено, и наводно их убијали. И они би све побили да није било пажа коме је пошло за руком да се врати међу заостале и упозори их да им прети смрт. Тако је велики број људи успео да се спасе одлазећи обалом Црног мора где су нашли уточиште.
   У наставку Брокијер вели: „Ја то знам само по причању, јер је отад прошло доста времена.” Чини се да је овде посреди легендарна прича и да је једноставно реч о хумци која је подигнута на гробовима Латина који су погинули приликом ослобађања Цариграда 1261. године.



Аутор: 
Радивој Радић
број:
qinailili
Слика корисника qinailili's
User offline. Last seen 11 years 30 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 06/07/2011
Ugg Boots
In the winter, all kinds of boots show Ugg Boots in the street, boots is not only a scenery, the more important is Ugg Boots Canada to keep warm. Lovely model snow boots can always catch people's attention, its excellent Ugg Classic Short Boots warmth and comfort become many women choose of the important conditions. Fashionable girls can use the same warm performance Classic Short Uggs of good quality boots, show a different collocation.