Хит страна

Албум недеље – ТОМ ВЕЈТС

Када прича о „албуму недеље” заузме обе стране „Хит” рубрике, онда вероватно можете да претпоставите о каквом је вансеријском издању реч

оком протекле четири деценије, мало који музичар описао је живот отпадника од друштва боље од Тома Вејтса. У стилу Чарлса Буковског и битника као што су Џек Керуак или Вилијем Бероуз, Вејтс је у својој музици на готово фотографски начин дочарао животне неуспехе пијаних беспосличара, сломљено срце човека најбољих намера, тугу проститутке у затвору, звуке недељног јутра у радничком стамбеном блоку или самосвест о болу проузрокованом лошим особинама.
Без обзира на то да ли је романтичан и помало наиван као на првенцу „Closing Time” (1973), натопљене душе у алкохолу као на „Small Change” (1976), успешан у свему као на „Rain Dogs” (1985), театралан као на „Black Rider” (1993) или бесан као на „Real Gone” (2004), Вејтс је увек био без длаке на језику, доследан себи и никада није правио компромисе ни са ким. Такав случај је и са његовим 22. студијским албумом, овогодишњим „Bad as Me”.

Рећи за албум који је снимио неко на почетку седме деценије живота да је зрео, сувишан је податак и за мање даровите музичаре од Тома Вејтса. Међутим, чињеница да ова плоча звучи много свежије и стилски разноврсније од многих које је снимио раније, није нимало за потцењивање. Уколико волите Вејтса када свира блуз, он је ту. Ако вам више прија када је у баладерском расположењу и тај Вејтс је ту. Можда спадате у оне који би да чују неког новог и мало другачијег Тома – е па и он је ту. Мислим да су само ови разлози довољни да вам предоче о каквој великој плочи се ради… А они су тек само делић позитивних страна овог албума.
Томов главни партнер у писању песама још од албума „Swordfishtromboneс” (1983) уједно је и његова животна сапутница – супруга Кетлин Бренан. Пре снимања сваке плоче, њих двоје воде дуге разговоре о томе како треба да звуче коначне верзије песама, какав темпо треба да превладава на плочи, као и који ће музичари свирати на албуму. У недавном интервјуу који је Том дао поводом новог албума, на готово свако друго питање његови одговори били су у стилу „то Кетлин зна много боље него ја; да није било Кетлин та песма би била много бржа; то је била њена замисао; у животу ми не би пало на памет да позовем Кита Ричардса да свира на албуму да Кетлин није наваљивала”, из чега нам је више него јасна улога Бренанове у Томовом стваралачком раду последњих четврт века. Дакле, управо је на њен наговор Том позвао Кита Ричардса (за оне млађе од 10 година, то је гитариста групе „Rolling Stones”, а ако не знате ни ко су они… Сазнаћете већ некако), као гостујућег музичара на „Bad as Me”. Њих двојица сарађивали су неколико пута, а најпознатија сарадња била је на Томовом комерцијално најуспешнијем албуму „Rain Dogs”. Том је био убеђен да је Кит презаузет и да нема шансе да се опет одазове његовом позиву и због тога је оклевао. Ричардс се са одушевљењем одазвао Томовом позиву, дошавши у студио на дан снимања комбијем у ком су биле на десетине различитих гитара. Китову гитару овде чујемо у три песме, а у једној је чак певао и пратеће вокале.

Том са супругом Кетлин Бренан

оред Ричардса, гитару на готово целом албуму свирао је Марк Рибо, стари Томов пријатељ и сарадник. У његову виртуозност и импровизацију на гитари могли смо да се уверимо и на недавно завршеном Београдском џез фестивалу, на ком је Рибо одржао предиван концерт са својим триом. Овој „all star” гитарској екипи се прикључио и Дејвид Хидалго из групе „Los Lobos”, који је последњих година у више наврата свирао хармонику у пратећем бенду Боба Дилана. На овој плочи, поред гитаре и хармонике, свирао је виолину и бас. Кад смо већ код баса, свако ко иоле познаје тренутно стање ствари у савременој рокенрол музици, рећи ће вам да су три најважнија имена која данас свирају бас Мајк Вот (некада у групама „Minutemen” и „fIREHOSE”), Фли из групе „Red Hot Chili Peppers” и Лес Клејпул из бенда „Primus”. Од њих тројице, последњу двојицу чујемо у три песме на албуму „Bad as Me” – Фли свира у „Raise Right Men” и „Hell Broke Luce”, а Лес у „Satisfied”. Кад на то додамо да у пет песама усну хармонику свира шездесетседмогодишњи Чарлс Маселвајт, који је својевремено био главно надахнуће за лик из филма „Браћа Блуз” кога је глумио Ден Екројд, мислим да имате прилично јасну слику са каквим је музичким кремом Том снимио ову плочу. Наравно, чак ни овако проверена имена аутоматски не гарантују да ће албум бити добар, а баш такав је случај са „Bad as Me”. Рећи да је ово добар албум, била би мала увреда за њега, јер је „Bad as Me” по много чему, само корак од ремек-дела.

                              Дугогодишњи Томов сарадник, гитариста Марк Рибо

   Све почиње песмом „Chicago” у којој гостују дувачи из Њу Орлеанса. Како сам Том каже, до сада никада није користио дуваче на овај начин, тако да је свесно ушао у експеримент, не знајући у шта ће све да се изроди. Испоставило се да се изродила једна од најлепших песама на плочи, коју бисмо у слободном извођењу могли да окарактеришемо као „поп за 21. век, који су снимили блузери из 20. века”. Ово је уједно и једна од три песме у којој истовремено чујемо Ричардсову и Рибоову гитару. Када смо већ код песама бржег темпа, немогуће је не поменути помахниталу „Hell Broke Luce” у којој Вејтс пева о ратном ветерану кога ужаси из минулог рата прогоне где год да се нађе. Томов глас натопљен литрима алкохола и тонама никотина звучи језивије него икад, Рибоова гитара злокобно реже као да потиче из неког хеви метал бенда, а испод свега тога чујемо звуке митраљеза и експлозију бомби. Не сећам се да сам икада чуо песму која параноју и страхове бившег ратника дочарава на тако страшан и сликовит начин.
                                                                              Басиста Лес Клејпул

поређењу с последњим Томовим албумом „Real Gone”, на коме готово и да није било балада, овде их има неколико, а вероватно је најупечатљивија „Back in the Crowd”. У њој се Том обраћа жени која га оставља, са молбом да „ако га већ не жели, да га врати у гомилу”. Песма има медитерански шмек за који је најзаслужнија Робоова гитара која неодољиво подсећа на трубадуре са југа Шпаније. Раме уз раме с овом песмом стоји и балада „Pay Me”, која је жив доказ да у старом цинику какав је Том и даље има романтике. Надахнута ирским фолк баладама, песма „Last Leaf” једина је у којој чујемо глас Кита Ричардса. Заједно са Томом пева о пролазности, наглашавајући „како је јесен стигла и однела све лишће са дрвећа осим једног, који никако да отпадне ма колико ветар јако дувао”. Знајући „живот и прикљученија” Кита Ричардса, његов глас овој песми даје врло тачну симболику. Занимљиво је поменути да је управо „Last Leaf” недавно била повод да у нашим дневним новинама хвалоспеве о овом Китовом и Томовом дуету, на њему својствен и поетичан начин, изрази бард музичког новинарства с ових простора, Петар-Пеца Поповић.

ко сте мислили да се Том Вејтс успавао јер није објавио студијски албум читавих седам година, као што видите – погрешили сте. Он не само да се није успавао, него се чини да је буднији и живахнији него икада. Сви они стилови са којима се годинама играо налазе се на једном месту – на „Bad as Me” чујемо и блуз, и рок, и џез, и фолк, и шансону, и поп, и кантри, и још штошта. Његови стихови и даље верно описују прогнане људе без дома, заводнике са сузама у очима и губитнике којима боца алкохолног пића вири из спољашњег џепа похабаног, сивог сакоа. Тај спој шарене лепезе музичких жанрова, и његове зреле поезије, неки су од главних разлога зашто је ово вероватно најбољи Томов албум још од плоче „Bone Machine” из 1992. године.

              Том Вејтс у кратком филму који промовише нови албум

    Наслов плоче преведен на српски језик био би „Лош као ја”. Уколико Том Вејтс када је лош снима овакве албуме, нама не преостаје ништа друго него да му пожелимо да никада више не буде добар. Шалу на страну – без иједног секунда задршке слободно можемо да кажемо да је пред нама један од главних кандидата за најбољи албум објављен у 2011. години.

Аутор:

Владимир Скочајић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту