3320 25. 9. 2015.
С добитником књижевне награде
„Политикиног Забавника”
Писци који су једног познавали, а другог знају смели су у тврдњи: „Да је Душко Радовић жив, одмах би усвојио Игора Коларова!” И жири је овога пута био смео и први пут у тридесеттрогодишњој повести награде за најбољу књигу за младе објављену у протеклој години доделио писцу који је већ био славодобитник. Овога пута за роман „Кућа хиљаду маски”...
оман за две гитаре и аулос, како је у поднаслову своје најновије дело одредио Игор Коларов, почиње – чини се – управо звуком дувачког инструмента сличног обои, аулоса који се у старој Грчкој користио као пратња уз хорске песме. Јер, „музика је друго име сваке ствари”, каже један од јунака ове несвакидашње приче.„Зовем се Ефи.
Шта још да кажем о себи?
Бацила сам теткин телевизор кроз прозор, убола сам виљушком свог дебелог мачка Ханибала Првог (да проверим да ли је жив), ставила сам гумену змију на полицу са воћем у продавници.
Има још нешто.
Ја никада не спавам.
Ја нисам неко о коме је лако мислити.
Просто не знам одакле да почнем да размишљам о себи. Ако и покушам, дође ми да се преврнем наопачке.
Ипак, све се може рећи о свакоме. На пример: Ефи је снег. Ефи је мунгос. Ефи је проблем. Ефи је бескрајна ноћ.
Ја сам џунгла без излаза.
Тако стоје ствари.
– Забога, Ефи, зашто не можеш да будеш као остале
девојчице? – пита тетка.
– Зато што је свет пун осталих девојчица.
Истина, ни она није била као друге тетке.
Тетка, мачак Ханибал Први и ја смо живели на другом спрату
старе зграде у Улици Ерика Сатија број 9.
Зграда је имала три спрата и поткровље. На степеништу које је водило до поткровља налазиле су се металне решетке и врата која су увек била закључана. У поткровљу нико није живео. Познавала сам све станаре и, наравно, сви су ме помало избегавали. Ха,ха...
Ефи, тужна али на свој начин духовита дванаестогодишња девојчица, којој су мама и тата „отишли” (мама која је лепо свирала гитару и тата који је лепо слушао), креће у пустоловину трагања за самом собом. Где? Па у мистериозно поткровље у коме има и живих и живота, и то охо-хо...
а глас из редакције „Политикиног Забавника” да је добио награду, Игор Коларов је био збуњен и, још више, неповерљив. Знао је, рећи ће касније, да нико досад није два пута добио „Забавникову” награду. Како да провери да није нека неслана шала каквих је било недавно око неких других награда и неких других писаца. И досетио се, брзо. „А за коју књигу?” Наиме, жирију су од Издавачког студија „Чекић” из Београда стигле две његове књиге што су, наравно, знали само они који су одлучивали о овогодишњем славодобитнику.
„За роман „Кућа хиљаду маски”, Русвај је био у ширем избору, смирио га је одговор.
Коларов је прву награду „Политикиног Забавника” добио 2002. године за роман „Аги и Ема”, према коме је касније снимљен и играни филм (видети оквир!) и радио-драма у режији Мелине Пота Кољевић, и који је доживео неколико издања, уз преводе на руски и енглески језик. У међувремену, до ових дана, није дангубио, исписао је неколико романа, мноштво прича, уређивао лепе новине за младе. И окитио се бројним важним наградама. Али и завршио Богословију, пошто је оне 2002. био апсолвент, верујући да је то високошколска установа која нуди најкомплетније образовање. О, да, у том међувремену се и оженио а већ две и по године свог Антонија успављује причицама за лаку ноћ, али има ту и добрих јутара. Онолико.
ерујући да је све стварно, посебно чуда, и да је стварност много фантастичнија од било које фантазије, Коларов (1973, Београд) и у роману „Кућа хиљаду маски” – који, као и претходни, карактерише минималистичка форма, нека врста СМС-прича – друмује детињством усамљеног детета које покушава да уграби своје парче неба. И док су ранији јунаци његових књига имали родитеље који за њих нису имали времена или се никако нису разумевали, овде девојчица Ефи нема родитеље, али има пријатеље. Јер, нико, па ни дете, мали човек, нигде није пристао без пријатеља.А о пријатељству, оном правом, без остатка, сведочи и пригодни разговор који је новинар имао с добитником наше награде. У причи је главну реч, скоро све време, водио Игоров друг Бранко. Знао је и најситније детаље из писања али и из живота Коларова и о томе говорио с нескривеним одушевљењем. Другарски, нема шта. Изненађење потписника ових редова било је потпуно кад је сазнао да је заправо реч о Бранку Стевановићу, дечјем писцу чија је сјајна збирка песама „Авантуре Краљевића Марка” за само један глас остала без наше овогодишње награде и чије књиге већ годинама улазе у најужи избор за најбоље дело за младе. Уз широк, готово дечачки осмех, рекао је да је пре неку годину његова књига, такође за један глас, надмашила Игорову.
ош једна необичност око овогодишње најбоље књиге за младе свакако је и та што је „Кућа хиљаду маски” штампана двојезично, на српском и норвешком. Због чега баш на норвешком а не на неком код нас присутнијем страном језику? Е, то је још једна од загонетки коју ће будући читалац лако одгонетнути. Довољно је да изабере неку маску за себе.
Аутор:
Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sat, 22/09/2012 - 18:52
#1
clubwear
Almost just about each and every one petite lady prefers to founded on enhanced heels, short evening dresses as they are in a placement to acquire the simplest method to glimpse tall sungdress club dresses . Sling-backs and pumps are amazing, but stay in addition to shoes with ankle straps. Why? 2 piece bridesmaid dresses to the target that straps breaks up the wearer vertical assortment and provide a shorter look. Strappy shoes glimpse awesome on girls with lengthy legs. cheap cute homecoming dresses
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
