3320 25. 9. 2015.
Породична црно-бела овца
ЗЛАТОУСТИ
У овој грофовској породици било је мноштво необичних личности, али се по много чему издвајао Фјодор Иванович кога су звали и Американац. Њега су, сустопице, пратиле легенде, сплетке, анегдоте. Он је био допадљиви преступник, а његов брат од стрица велики писац Лав Николајевич...
едокоси старац сетно се нагнуо над већ избледели лист хартије. На њему је било исписано једанаест имена, а на крају сваког стајала је једна једина реч – умро. Дрхтавом руком исту реч дописао је и поред последњег имена. А затим дубоко уздахнуо:„Но, хвала Богу, бар је моја кудрава Циганчица жива!”
Какво је то језово књиговодство на крају живота водио гроф Фјодор Иванович Толстој?
Била је то 1838. година кад је од туберкулозе умрла његова најстарија кћи, седамнаестогодишња Сара. Била је даровита девојка чији су песнички дар приметили чак и Херцен и Бјелински, неспорна критичарска имена Русије. Отац је Сари пружио изузетно образовање и сада је посебно тешко преживљавао њену смрт. Да ли је његова љубимица својим крајем отплатила последњи очев дуг? Фјодор Иванович био је дрзак учесник двобоја. Имена својих жртава уносио је у посебну свеску. Било их је једанаест. Деце је имао дванаесторо. И сва су, изузев две кћери – најстарије и најмлађе – била мртворођенчад или умрла врло млада.
Толстој је био уверен да је њихова смрт казна с неба због свих оних које је убио у двобојима. Сара је, по њему, била последња одмазда. Остала је још једна кћи, „кудрава Циганчица” – Прасковја, једино дете Фјодора Ивановича Толстоја које је доживело старост.
На пут око света
Фјодор Иванович Толстој провео је детињство на селу чије су пространство и могућност слободнијег понашања ишли на руку његовој прекој нарави која је почела да се испољава још од најраније младости. Завршивши Поморски кадетски корпус, примљен је за официра у Преображенском пуку, најугледнијој јединици моћне царске војске.У тим годинама био је више него задовољан собом. Лепих црта лица и изузетно грађен, с дугом црном и густом косом, био је омиљен у друштву, посебно женском. Међутим, кад би се наљутио, с њим је тешко излазило на крај и до десетак одважних људи. Нису га обожавале само жене. Оштроуман и немиран, привлачио је све оне до чијег му је друштва било стало. Али, зато су га се људи који му нису били по вољи бојали и нису га волели. Према њима се понашао дрско због чега је често и долазило до двобоја у којима је, без обзира на своју плаховитост, покази- вао изузетну хладнокрвност.
У то време његова одважност нарочито је долазила до изражаја. Често се упуштао у више него опасне подухвате само да би добио опкладу, што је и одговарало његовој нарави. Надасве ташт, желео је да стално буде у средишту пажње.
Монденски Санкт Петербург непрестано је сплеткарио о његовом обешењаштву. Био је међу првим Русима који су се усудили да полете балоном, али и човек о коме су се испредале скандалозне приче везане за картање где су га, сасвим често, ловили у подвалама. Ти његови испади нарушавали су дисциплину, али и славу и углед Преображенског пука.
А онда је Фјодор Иванович, да би избегао непријатне последице након двобоја с пуковником Дризеном, хитно морао да напусти престоницу. И поново је улетео у пустоловину, сада као учесник прве руске експедиције око света коју је, 1803. године, покренуо адмирал Иван Фјодорович Крузенштерн. Бродови „Нада” и „Нева” испловили су из Кронштата, луке на почетку Финског залива, тридесетак клиометара од Санк Петербурга, 7. априла. Толстој је био на адмиралском броду „Нада” где је, иронијом судбине, на списку путника био заведен као „млада, добро васпитана особа” уз дипломатског посланика Николаја Резанова који је имао задатак да закључи трговински уговор с Јапаном.
Фјодор Иванович на броду није имао посебних задужења, а његова природа никако није трпела дангубу и зато је смишљао нове ујдурме.
Бродски свештеник, човек у годинама, волео је да пије и Фјодор га је једном тако напио да је овај заспао насред палубе. Онда је Толстој свештеникову дугу браду запечатио за под палубе воском украденим из кабине адмирала Крузенштерна. Кад се невољник пробудио, није му преостало друго него да постриже браду до самог подбратка.
Неколико пута заповедник експедиције хтео је да утамничи Толстоја пошто „млада, добро васпитана особа” није престајала с несташлуцима. Сви на броду, и официри и морнари, били су толико бесни на њега да су неколико пута потезали и ножеве.
А онда се збило нешто што је чак и доброћудног Крузенштерна натерало да предузме очајнички корак.
Мајмун на броду
На броду су држали орангутана кога је Фјодор намамио у кабину адмирала када је овај чамцем отпловио до обале. Отворио је бродски дневник, преко ставио чист лист хартије и почео да црта по њему. Орангутан је радознало пратио покрете човекове руке, а када је Толстој изишао из кабине, паметни мајмун је све што је он радио тачно прецртао, али не на листу хартије него на самом бродском дневнику.
Адмирал више није имао куд и одлучио је да се ослободи Толстоја. Како су сведочили очевици, Фјодора су искрцали на једном од острва руске Америке, односно Аљаске, откуд је и понео надимак Американац. Кад је брод „Нада” кренуо даље, Толстој је скинуо шапку и поклонио се Крузенштерну који је стајао на палуби.
Показало се да је острво било настањено „дивљацима”. Ту је Фјодор остао прилично дуго, касније чак тврдећи да су домороци хтели да га изаберу за свог владара. На крају га је, тетовираног од главе до пете, покупио брод који је пролазио близу острва.
С њим је допловио до Камчатке, огромног полуострваа на далеком истоку Русије, одакле је, већ почетком 1805. године, кроз Сибир стигао до Санкт Петербурга. Добар део тог дугог пута кроз беспућа морао је да превали пешице пошто није имао довољно новца за било какав превоз.
Поручника грофа Толстоја, одраније познатог по не баш пристојном гласу, нису пустили да уђе у престоницу, него су га одмах упутили у забачену варошицу, у Нејшлотскују тврђаву, и наредбом од 10. августа 1805. године бегунца из Преображенског пука превели у гарнизон тврђаве. По свој прилици, дотад је у Петербург већ стигао извештај адмирала Крузенштерна о понашању Фјодора Ивановича на броду.
Прогонство, затвор, орден
Била је то више него сурова казна ако се зна да је Европом тада беснео рат против Наполеона и да је млади официр маштао да учествује у њему. Толстој је у гарнизону провео две године пре него што је кренуо у рат против Шведске у коме је показао беспримерну храброст. То му, пак, није сметало да се врати пређашњим страстима – пијанкама, картању и двобојима. После неколико запањујућих двобоја ухапшен је, отпремљен у Виборовску тврђаву и, по породичном предању, ражалован у редова.
Другог октобра 1811. године ослобођен је заточеништва и отпуштен из службе у Преображенском пуку. Настанио се у свом селу поред Калуге, града око двеста километара југозападно од Москве. За време Отаџбинског рата 1812. године прикључио се елитном пуку московских добровољаца и у чувеној бици код Бородина, 7. септембра, тешко је рањен у ногу. За одважност и војничко умеће враћен му је официрски чин и одликован је Георгијевским крстом, орденом наамењеном војничким подвизима.
Најбољи друг својих другова
Толстој је демобилисан у чину пуковника, што му је дозвољавало да безбрижно живи у Москви, и често путује у Санкт Петербург. Као више него занимљив човек и јунак Отаџбинског рата заузимао је значајно место у монденском друштву. Умео је да искористи невероватне успехе код дама, али понашање није мењао. Као и раније, много и нечасно се картао, заказивао двобоје.
Ваља рећи да је Фјодор Иванович био изузетан стрелац, сјајан мачевалац и флоретом и сабљом. О једном његовом дуелу причао је и славни гроф-писац Лав Николајевич Толстој у кругу породице и та је прича до јавности стигла захваљујући његовом сину Сергеју. Оваква:
„На једној вечери пријатељ Американца поверио му се да је управо изазван на двобој и моли га да му буде секундант. Фјодор Иванович је пристао. Двобој је био заказан за наредни дан, у 11 часова пре подне. Пријатељ ће доћи до Толстоја и с њим поћи на место двобоја. Другог дана у договорено време пријатељ Толстоја стигао је до њега и нашао га како спава. Једва је успео да га разбуди.
– О чему се ради? – питао га је сањиви Толстој.
– Зар си заборавио – увређено му је одбрусио пријатељ – да си обећао да ћеш ми бити секундант?
– О, то... то више није потребно – одговорио је Толстој.
Показало се да је Толстој претходног дана, не рекавши ни реч свом пријатељу, његовог противника изазвао на двобој који је заказао за сутрадан у шест изјутра, убио га, вратио се кући и легао да спава.”
Живећи раскошно и раскалашно, Фјодор Иванович волео је да приређује гозбе. Уживао је у храни као мало ко. Сам је ишао у снабдевање купујући све што му је било неопходно за обед и гостима нудио мноштво свакојаких јела која су била врхунац кулинарског умећа. Јер, сматрао је да добро припремљена храна „оплемењује и изоштрава дух”. Међу његовим честим гостима били су најблиставија (романтичарска) пера тог времена: Александар Пушкин, кнез Петар Вјаземски, Евгениј Баратински, Василиј Жуковски.
За време другарских вечеринки састављали су се епиграми, ређале здравице, склапале поеме. Све се завршавало одласком код Цигана који тада још нису смели да певају по ресторанима. Поднапита господа звала су их к себи или одлазила њима у шаторе где су, понекад, проводили и по неколико дана. За време једне од таквих теревенки Американац се заљубио у Циганку, чудесну певачицу Авдотју Тугајеву, допао јој се и она је пошла с њим.
Дуго су невенчани живели заједно. А онда је, једног дана, Фјодор Иванович стигао кући растројен: прокоцкао је огромну суму у Енглеском клубу где су му запретили да ће га, ако не измири дуг, ставити у црну књигу. Такву срамоту један гроф и то јунак Отаџбинског рата није могао да допусти. Био је спреман да сам себи пресуди.
О томе је сазнала његова Циганка. Набавила је, ко зна како, потребну суму и, још једном, доказала љубав према несташном Толстоју. Фјодор Иванович био је тронут и они су се убрзо венчали. Вило је то 10. јануара 1821, исте године кад им се родила и кћи Сара.
На двобој с Пушкином
Једном је Фјодор Иванович у писму свом другу из Преображенског пука, кнезу Шаховском, послао увредљив епиграм о Пушкину. Кнез се није устручавао да писмо покаже заједничким пријатељима и тако је вест о Толстојевом епиграму стигла и до Александра Сегејевича који се у то време налазио у изгнанству.Песник Пушкин одговорио је са два епиграма, духовита и прилично јетка. Али, ни то му није било довољно. Чим се вратио у Москву, изазвао је Толстоја на двобој. Али, стари другови с мноштва теревенки успели су да изгладе неспоразум.
Због чега је Фјодор Иванович, вешт у двобојима, изабрао помирење? У сваком случају, не због страха да ће бити убијен или рањен – он никад није бежао од сукоба било које врсте. По многима, он је Пушкину поштедео живот, мада је, како је недавно установио књижевни историчар Адолф Рабјов, у кратком и бурном животу „оца руске књижевности” било чак 29 двобоја, „што одржаних, што у последњем тренутку отказаних”. Можда је Толстој одустао и због тога што је добро знао да би га дуел с песником посвађао с Вјаземским и Жуковским до чијег је пријатељства веома држао.
Показало се да је љутња између Толстоја и Пушкина била кратког века јер га је песник, нешто касније, 1829. године, замолио да буде сват кад је ишао да од мајке Наталије Гончареве затражи руку чувене лепотице која ће касније, као жена писца романа у стиховима „Евгенија Оњегина”, и бити повод за кобни двобој са Жоржом Дантесом, 27. децембра 1837. године.
Траг и у књижевности
С годинама се Фјодор Иванович уозбиљио. Престао је да се за карташким столом служи подвалама, уздржавао се од вина, посветио се породици и одржавању имања. Пријатељи су поштовали Толстојево образовање, знање неколико језика, познавање музике и књижевности. А по мишљењу људи који су га добро знали, гроф је имао и хипнотизерске способности, „бистар као демон и задивљујуће лепорек”.
Умро је 24. октобра 1846, у шездесет четвртој години. Сахрањен је у Москви, на Ваганковском гробљу.
Његова изразита самосвојност ипак није ишчезла заједно с њим. Наставила је да живи на страницама најзначајнијих руских писаца.
Код Пушкина је то Зарецки у „Евгенију Оњегину”, Лав Толстој приказао га је, донекле, као Долохова у „Рату и миру”, а као сасвим тачну копију у лику грофа Турбина у „Два гусара”. Александар Грибоједов му је посветио стихове „Даље од ума”...
Аутор:
П. Милатовић
Илустровао:
Војислав Васиљевић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
