Потрага за благом

Кад је удовица јунака без премца од београдског паше затражила његову главу, овај јој је одговорио да му донесе дуката да је напуни до врха. Тако је и било...


Станоје Стаматовић Главаш (1763–1815) један је од најчувенијих Срба прве половине 19. века од чије кубуре и јатагана су подједнако стрепели његови непријатељи, турска и аустријска царевина. Истакао се у бојевима на Делиграду и опсади Београда. С једним трешњевим топом и 2500 људи од Турака је ослободио Прокупље и Куршумлију. Бечки, цариградски и париски архиви пуни су извештаја о Станојевом војевању и хајдуковању. Митрополит Стратимировић, у меморандуму аустријском херцогу Карлу, написао је:
„Станоје Главаш је лудо храбар и један од побуњених Срба који није на власти, али кога Срби јако слушају и има велики утицај на доношење свих устаничких одлука, а нарочито је присно везан за Карађорђа и Младена Миловановића.”

За Главаша је кумство било светиња. Његов отац Димитрије кумовао је Карађорђу Петровићу и кумство је, на самрти, према устаљеном обичају, предао најстаријем сину Станоју. Он се, на скупштини у Орашцу 1804. године, одрекао звања вожда у корист кума Карађорђа. Вук Караџић записао је да је Главаш казао:
„Него ви, узмите себи за врховног вожда Кара Ђорђа, кога ћу ја први слушати, он је бољи од мене и од свију нас, а ја ћу чинити што могу, као и досад.”

Какав је однос Станоје Главаш имао према вођи Првог српског устанка говори податак аустријског конзула послат грофу Метерниху 1811. године, где се каже да је Сулејман-паша Скопљак, лично или преко разних посредника, нудио Главашу сто кеса царских дуката и хиљаду венецијанских златника да му пошаље, у зобници, Карађорђеву главу. Станоје за такав споразум није хтео ни да чује и тако се паши грдно замерио. Легенда приповеда да му је Хасан-паша из Смедеревске Паланке, присан пријатељ Скопљак-паше, поручио да, пошто има добре коње, пошаље неког да га „сербез узјаше”. Главаш је одговорио:
„Ако хоћеш доброг коња, а ти паша дреши кесу и спреми дукате.”


Црква
Савременици су Главаша описали као угледног домаћина, побожног и породичног човека. Занимљиво је да никад није псовао. Радећи једном у свом винограду, чуо је младића, једног од помоћника, како некоме више пута псује мајку. Позвао га је, изгрдио и најурио речима уз образложење да хришћани не псују. Много је полагао на веру и верске обичаје. Недељом би се лепо обукао, ништа није радио, чак ни војевао. Поред честих сукоба с Турцима, бавио се занатством, трговином, пољопривредом, производњом вина и узгојем стоке. Сиротињи је помагао о празницима. „Иди с Богом”, говорио је, „изабери најбољег овна, вепра или јунца, то једино Турци не могу да нам дирају”. О црквеном празнику свети Никола Станоје је цело село звао на гошћење, породицу и пријатеље са стране. Славило се по неколико дана уз свираче са таламбасима и пуно вина, према приповедању његове жене Маре. На славу је звао и оне који су му се замерили и том приликом би им све опраштао. Два пута се женио. Једна жена била му је извесна Стана из Буквика, даља Карађорђева рођака, друга је Мара из Варварина. С Маром је имао троје деце, оставивши потомство преко кћерке Миље и унуке Перке. Далеко бројније Главашево потомство данас постоји из брака са Станом, преко сина Василија и унука Луке.

Рођен је у селу Глибовцу код Смедеревске Паланке. У то време село није имало цркву. Народ је морао да иде у Кусадак, Церовац или друга оближња места. Главаш је, за кратко време, подигао цркву брвнару где је поп постао његов писар, даскал Цветко Поповић. У цркву су долазили верници из целе околине. За цркву је набавио крст и мало звоно у Русији. Звоно је било тешко три килограма, изливено, као и олтарски крст, у „жеженом злату”. На звону је уписано име ливца: мастер Никита Смирнов и година 1808. Тада је вероватно и црква подигнута.

Звоно и крст чували су се као светиња; блистави крст могао је да се види а звоњава се чула о литијама. Велико звоно Станоје није хтео да постави због Турака; они његов звон нису трпели, па се бојао да, чувши га надалеко, не учине из обести неко зло народу. Наравно, до Турака и Скопљак-паше допрла је вест о Станојевој цркви, златном крсту и звону али, за Главашева живота, нису се усуђивали да је похарају и домогну се златних реликвија. Тек после његове погибије до темеља су је срушили.


Злочин
Османлије су напале у недељу, седам дана по Сретењу, 1815. године. У ишчекивању свештеника Главашева црква у Глибовцу била је пуна народа, када су банули незвани гости из Смедеревске Паланке, опколили брвнару, закључали врата и запалили је. Оне који су покушали да побегну Турци су сасекли сабљама. Паљење цркве нико није преживео. Сулејман-пашу Скопљака, организатора и предводника турског коњичког одреда, највише је занимао златан крст и звоно али га, и поред вишедневне потраге, није нашао. После Станојеве погибије склоњени су на тајно место; последњи познати чувар вредних реликвија био је глибовачки свештеник Милан Мајсторовић. Чувао их је до пензије, 1961. године. За време Другог светског рата често их је скривао у својој кући, фотографишући их у неколико наврата. Касније, звону и крсту губи се сваки траг а фотографије остају једини доказ да су крст и звоно били скривени у глибовачкој новој цркви до Мајсторовићевог пензионисања.

Потпуно неочекивано златно звоно нашло се у Музеју епархије шумадијске, у Крагујевцу, а како је тамо доспело, може само да се нагађа јер до данас није дато никакво званично објашњење где је скривано више од четири деценије. У Музеју се обрело и трогласно звоно за врбицу из цркве у Кусатку. Нажалост, златном олтарском крсту изгубио се сваки траг. У глибовачкој цркви, иначе, чува се један обредни бакрени суд даскала Цветка; путир је цркви поклонио Мића Поповић, његов потомак. Не зна се поуздано где се налазила Главашева црква брвнара, да ли на месту данашње глибовачке цркве или у делу званом Црквина, што је вероватније. Наиме, Ђорђе Поповић, унук даскала Цветка, причао је како је приликом рашчишћавања старе цркве у земљи нађен један окован дрвени сандук. Неки сељани су после пожара односили камен и циглу из црквених темеља да би себи правили куће и тако је откопан и сандук. У њему је било златно звоно, златан олтарски крст, доста воска за прављење свећа и три мала звона.


Смрт
Судбине Карађорђа и Станоја Главаша на чудан начин се преплићу. Сматра се да је Карађорђево убиство организовао кнез Милош Обреновић, помогавши београдском везиру Сулејман-паши Скопљаку, приликом убиства Станоја Главаша. Карађорђа је убила српска, а Главаша турска рука. После убиства су обезглављени. Карађорђева глава однесена је Милошу, Станојева паши Скопљаку у Београд. Касније су их поред тела сахраниле жене: Карађорђеву кнегиња Љубица а Главашеву сестра Стана. Карађорђе је сахрањиван четири, Станоје два пута. Главаш је убијен на празник Сретење 1815. године у селу Банчина код Паланке. Две године касније, на дан Гаврила Михајла, убијен је Карађорђе, неколико километара даље, у Радовањском лугу.

После слома Првог српског устанка Главаш је био један од ретких српских војвода и вођа који није отишао из Србије; остао је да с народом дели судбину и пркоси Османлијама. Био је опасан за Турке, али и велика препрека Милошу Обреновићу да заузме Карађорђево место. Крајем 1814. године Станоје Главаш се тајно састао с Милошем у Смедеревској Паланци где су разговарали и договарали се око дизања Другог српског устанка. Намера књаза Милоша била је да се он постави на чело устаника, док Станоје никог другог осим Карађорђа није признавао за вођу. То га је коштало живота. Од својих ухода Милош је сазнао да ће Станоје бити кум на свадби у породици данашњих Митровића, у селу Баричани, на дан црквеног празника Сретења.

Вест је дојавио Сулејман-паши Скопљаку који је, не часећи послао 40 заптија. Успели су и поред одлучног отпора свадбара, да ухвате Станоја. Видећи да је издан, Главаш је, након што је оборио једног заптију из кубуре, дохватио сабљу и викнуо: „Бог нека плати издајнику, а ви, браћо, не бојте се и не заборавите да сте Срби и хришћани! Станоје је убрзо пао покошен куршумима. Док је издисао, одрубљена му је глава. Турци су се одмах повукли а мештани су обезглављено тело сахранили под једним храстом, где је Станоје волео да одмара.


Откуп
Главу славног српског војводе однели су Скопљак-паши у Београд, код кога је у посети био и кнез Милош. Паша је у Обреновићу нашао доброг сарадника. Милошу је неизмерно веровао, поставивши га за баш-кнеза Крагујевачке, Рудничке и Чачанске нахије. Сулејман-паша Скопљак био је пореклом Србин из Босне, потомак властелина Михаила, господара Веселе Страже код Бугојна. Након пораза у боју на Мишару, Скопљак- паша се на коленима заклео Карађорђу да више неће војштити на Србе. Реч није одржао. Године 1813. поразио је Карађорђеву војску а, након Хаџи-Проданове буне, потпуно се острвио показујући опаку ћуд. Завео је страховладу у Београду починивши низ тешких злочина против голоруког народа. Његова непочинства описао је Љуба Ненадовић у „Прилозима за српску историју”.

Београдски везир наредио је да се Станојева глава набије на гвоздени колац и постави на највишу тачку Калемегданске тврђаве. Пре тога јој је уклоњена доња вилица и језик уз циничне пашине речи: „Доста је ова глава лајала против Турака, више неће моћи!” Двадесет шестог маја 1902. године посмртни остаци Станоја Главаша, уз благослов митрополита Инокентија, пренети су у нову гробницу порте Баничанске цркве. Из протокола читамо: „На лобањи недостаје доња вилица а у горњој је свих 16 здравих зуба. Темењача је пробушена колцем четвртастог облика, у грудном кошу су нађена два пушчана зрна”.

Када је Станојева удовица Мара затражила његову главу, Сулејман-паша Скопљак јој је поручио: „Мени је Станојева глава златна. Донеси ми онолико дуката да њима могу војводину главу напунити до врха, па је носи!” Станојеву главу из Београда донела је његова полусестра Стана, прва жена хајдук Вељкова. Сахрањена је поред тела, испод једне црепуље. Ту је, приликом откопавања, нађена. Глава је откупљена Станојевим дукатима закопаним у близини његовог пчелињака (кованлука). Где је закопан ћуп са дукатима знала је Мара, предала је Стани дукате а остатак даривала сину Милану, трговцу по занимању.

Видећи да је Станојева глава откупљена златом, кнез Милош се дао у потрагу за благом не верујући Мари да га више нема, као и да су златни крст и звоно нетрагом нестали. Баничански округ прекопаван је више пута, пуних седам година, у потрази за ћуповима дуката и скупоценим реликвијама, али без резултата. У једном допису из 1822. године извесног Георгија Парезаа Милошу Обреновићу пише: „Прекопана су сва места назначена од Књаза у атару Баничанском али Главашево благо није нађено”. Књаз Милош, који се искупљивао за убиство Карађорђа, то исто је покушавао и у случају Станоја Главаша. Пуних седамнаест година издржавао је удовицу Мару, док је није натерао да се уда за Милосава Лаповца, оберкнеза смедеревског. С Милосавом је провела осам година, до његове смрти .