3320 25. 9. 2015.
Трагом познате историјске фотографије
ЖИВОТ ИСПОД
Дуго се није знало ко је, 22. маја 1942. године, на тргу у Ваљеву снимио неустрашивог Стипана-Стевана Филиповића како уздигнутих руку пркоси непријатељу. Зна се да је донедавно та фотографија била део свих историјских читанки код нас и да су многи ходочастили до споменика хероју, шетали улицама које су носиле његово име и похађали школе или радили у предузећима поред чијих улазних врата је стајала табла с његовим именом...
ад је крајем марта 1942. године чула да јој је брат из затвора Гестапоа у Београду пребачен у ваљевску Апсану, сестра Јелица-Сека похитала је из Крагујевца. О том сусрету овако је касније писала:„Ушла сам у затворски круг када је из једног казана дељен ручак. Гледала сам около да га видим. Убрзо су ми стражари рекли да уђем у ходник и да га ту сачекам. Угледала сам га на вратима ћелије број 3. Двојица другова су га придржавала да не падне. Рекли су ми да је лежао на поду и да не може да стоји. На њему је била исцепана кошуља и распаране сукнене панталоне. Када ме је угледао, нагло се усправио. Очигледно је желео да на мене остави што бољи утисак. Био је испребијан али поносан. Загрлио ме је, а ја нисам могла да зауставим сузе.
– Немој плакати, Секо. Све ће се добро завршити – тешио ме је. Сели смо на клупу у ходнику. Имала сам толико тога да га питам, да му кажем, али нисам знала одакле да почнем. Питао ме је зашто носим црнину.
– Онако. Нисам имала шта друго да ставим на главу... жене ми
дале...
Устезала сам се, сагла главу и кроз плач му рекла да је Шимун стрељан.
– Када?
– У октобру. Немци су пола Крагујевца побили, највише ђака.
Стрељали су их у Шумарицама. Немци су питали ко је Хрват да се јави. Њих су пуштали. Шимун није хтео да се јави. Није желео да се извуче а могао је.
– Не смеш плакати, Јелице. Мораш се поносити братом Шимуном – рекао ми је и додао: – Он је херојски погинуо а за херојима се не плаче.
Распитивао се за Николу, нашег брата, који је отишао у партизане и за најмлађег Драгу који је једино са мном у кући. Мој поглед се задржао на његовој крвавој кошуљи.
– Остави то, тако мора да буде. Нисам ни први ни последњи с
крвавом кошуљом.
Покушао је да ме утеши и загрлио ме натеченом руком. Ја сам непрестано плакала. Приметила сам да стално крије руке. Кроз сузе сам га питала зашто крије руке. Кад је заврнуо рукаве, руке су му биле у ранама, гнојаве и завијене у прљаве завоје од исцепане кошуље.– Тукли су те, Бато?
Избегавао је директан одговор и скретао разговор на другу
страну.
– Немој, Секо, плакати! Нема борбе без крви и смрти...
Два месеца касније, 22. маја 1942. године, двадесетшестогодишњи Стипан–Стеван–Стева (Колубарац) Филиповић обешен је на тргу у Ваљеву, само неколико метара даље од места где су, почетком 1804. године, посечени кнезови Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић, највиђенији организатори Првог српског устанка. Фотографија како уздигнутих руку, пркосећи злу и смрти, стоји испод вешала обишла је свет и ушла у легенду као својеврстан симбол отпора фашизму.
На основу познате фотографије на брду изнад Ваљева
подигнут је споменик
О тој фотографији, заправо о потрази за њеним истинским аутором, занимљиву књигу после дужег истраживања написали су Мирјана Белић-Корочкин-Давидовић и Радивоје Давидовић и насловили је „Стеван Филиповић, истина о историјској фотографији”. Све што је у овом тексту резултат је њиховог дугогодишњег самопрегорног рада.
Зрео за погубљење
Био је то толико важан догађај да је о њему известила и престоничка штампа. Вечерњи лист „Обнова” у броју од 10. јануара 1942. године објавио је велики текст под насловом „Страховит пораз остатака комунистичких банди на огранцима Иврека и Цера” у којем је описана акција разбијања Мачванског и Посавско-тамнавског партизанског одреда. У њему је наведен и списак заробљених партизана, међу којима се налазило и име Стевана Филиповића с краћим биографским подацима:„Металски радник, из Метковића у Далмацији, командант комунистичког батаљона. Ухваћен код села Милне 23. децембра”.
Расписао се и најтиражнији окупациони лист „Ново време”. У тексту свог дописника из Шапца (иницијали М. Б) под насловом „Очишћена Мачва” каже се да је „огромна већина криваца за погибију многих невиних похватана или побијена. Међу њима се налази велики број интелектуалаца који су на најбезобразнији начин вршили насилно одвођење наших мирних сељака...”. На списку из групе ухваћених био је и Стеван Филиповић кога је аутор текста овако описао:
„Стева Филиповић, звани Колубарац, Хрват из Опузена крај Метковића, металостругарски радник и као такав један од вођа комунистичког покрета код нас. Интелигентан, успео да се прогура до највиших места у одреду”.
Након велике и сурове немачке офанзиве на подручје Мачве, партизански одреди су разбијени и, махом, распуштени. Појединци у мањим групама покушали су да се пробију кроз обруч и стигну до главнина партизанских јединица тамо иза Златибора према Босни. Тројица, са Стевом Филиповићем, набасали су на кућу где су се налазили четници. Неко од њих је препознао команданта батаљона и он се убрзо нашао у шабачком логору. Следио је затвор у Ваљеву из кога је Гестапоу у Београду упућен допис следеће садржине:
„У овдашњем затвору налази се Стева Филиповић, партизански командант батаљона, ухваћен 23. децембра 1942. Молим за обавештење да ли је пожељно спровођење овог лица вашој установи. Прилажем досадашње записнике о саслушавању”.
„Одмах по пријему писма шеф антикомунистичког одсека СС-капетан Ерих Винеке је у седишту Гестапоа, у згради бившег Ратничког дома, 27. јануара на крају наредбе плавом мастиљавом оловком забележио:
„Наредити спровођење, иначе, зрео за погубљење”.
У ћебету у нови затвор
Машинерија Гестапоа ступила је у акцију. Службеници картотеке попунили су картон на име Стеве Филиповића, а пошто у београдској полицији о њему нису имали податке, уписано је само: „Батаљонски партизански командант”. Архива је отворила нови досије Ф-102.
Ухапшеник је подвргнут ужасном мучењу. С обзиром на то да је иследницима говорио само оно што су и сами знали, мучен је жеђу, свирепо батинан и затваран у самицу. Средином марта је у његовом досијеу, на зеленом формулару, исписано:
„Предаја Вермахту ради погубљења у Ваљеву.”
Било је планирано да се у знак одмазде за пуч од 27. марта 1941. године тог дана у Ваљеву јавно обеси група виђенијих затвореника, међу њима и Стеван Филиповић. Одустало се од његовог смакнућа јер је због зверског батинања у београдском затвору Гестапоа био у врло лошем стању, таквом да су га у Ваљево донели у ћебету. Немачки лекар је предложио да се погубљење одложи.
Двадесетог маја у Ваљево је приспела депеша главнокомандујућег генерала за Србију Паула Бадера. У њој је, поред осталог, писало:
„... Егзекуцију извршити у петак 22. 5. 1942. године пре подне у Ваљеву под командом Српске државне страже у присуству једног немачког официра”.
Намерно је изабран петак зато што је то пазарни дан, када је по обичају највише света у центру града. Примивши наредбу, окружни начелник Драгомир Лукић издао је наређење Српској државној стражи да се смртна казна изврши 22. маја у 11 часова.
Смрт није ништа...
Локални добошар Коста Ристивојевић шпартао је од раног јутра тог 22. маја улицама Ваљева читајући текст „Обавештења грађанству” о предстојећем извршењу смртне казне „над комунистичким бандитом”. Слично је своје читатељство обавештавао и већ помињани дневник „Ново време”. Вешала – две греде укопане у земљу и једна изнад њих, налик на фудбалске стативе – постављена су истог јутра.У десет сати осуђеник је изведен из ћелије број 3. Руке су му биле везане ланцима и са сваке стране двојица немачких војника, растом виша од њега и на приличном растојању држали су њихове крајеве. Кад је изведен из затворског дворишта, предат је десеторици наоружаних српских жандарма који су га окружили с обе стране. Угледавши прву групу грађана на илици, Стеван Филиповић је први пут окренуо главу према њима и викнуо:
„Живели народни ослободиоци! Доле фашисти и издајници српског народа...”
Поклици су прекинути ударањем кундака. Око самих вешала био је дозвољен приступ само званичним лицима. Немци су дошли у 10.30 часова с неколико тенкова и аутомобила из којих су изишли официри. На тргу се окупило три хиљаде људи а надгледали су их љотићевци, Пећанчеви четници, полицијски агенти, шуц полиција (заштитна полиција), гестаповци и немачки војници. Осуђеник се, мало-мало, обраћао народу позивајући га на отпор окупатору:
„Стојите и гледате. Ако будете само стајали и гледали, непријатељ ће и вас овако, једног по једног, вешати. Смрти се не плашите. Она није ништа. То ћете видети кроз неколико тренутака кад ја будем умирао...”.
Стигли су до вешала и двојица стражара су му одвезали руке и кренули да ставе омчу. Стеван је то одбио речима: „Немојте, браћо Срби, ви да вешате! Нека ме вешају Немци!” Али, један жандарм је био упоран и Филиповић је сам зграбио омчу десном руком, ставио је себи око врата и закорачио на последњи степеник испод вешала. Раширио је руке високо и, знајући да по пресуди има право на последњу реч, обратио се окупљенима. (Говор који је забележио очевидац, професор месне гимназије Миливој Д. Мандић, видети у оквиру).
При крају говора притрчао је пуковник Хофман с откоченим пиштољем и уперио га у груди осуђеника на вешање. Пришао му је поручник Финке преклињући га да не пуца јер „црвени бандит мора бити обешен”. Прикључио им се још један немачки официр. Осуђеник је замахнуо ногом да га удари, али је трзајем уназад склизнуо с постоља. Омча се затегла.
Стеван Филиповић одлетео је у легенду. Понајвећма захваљујући фотографији. А ко је њен истински аутор?
Слободанкина слобода
Фотографија с уздигнутим рукама испод вешала први пут код нас објављена је на насловној страни „Политике” од 4. новембра 1944. године. Донео је непознат човек и одмах затим нечујно нестао. Четрдесет година касније установљено је да ју је донео Бранко Кеслер, зубар из Ваљева, који ју је – по свој прилици – нашао код немачког потпуковника Винтера што је код њега становао за време рата, сачувао је и умножио. Међутим, и даље се није знало ко је фотографију снимио. Прва, 'ајде да кажемо и права, сведочења о томе ко је аутор фотографије кренула су кад је почела да оживљава идеја о подизању споменика хероју Филиповићу. С обзиром на то да је прихваћен предлог вајара Војина Бакића да се на Видраку, брду изнад Ваљева, подигне огромни споменик (чија је висина с постаментом била готово 15,5 метара) од белог алуминијума (варен део по део) налик већ легендарној фотографији, кренула су и свакојака одгонетања ко је имао смелости, дабоме и вештине, да направи такав снимак. Неки од такозваних аутора чак су се понадали да ће добити и одговарајућу надокнаду, посебно након подизања споменика, свечано отвореног 1960. године.
Сведочења су се низала, често и немушта, све док се Мирјана Белић-Корочкин-Давидовић и Радивоје Давидовић нису подухватили нимало – посебно после толико година – лаког трагања за правом истином. И тако су дошли до имена Слободанке Васић, тада седамнаестогодишњег фотографског калфе у радњи „Фото Косара”. Нашли су је скоро пола века после догађаја на ваљевском тргу и овако им је, поред осталог, сведочила:
„Вече уочи вешања Стевана Филиповића у радњу је ушао један дечак кога до тада нисам познавала. Дао ми је изгужвану цедуљицу на којој је писало: Дођи сутра да снимаш вешање Стеве Филиповића. Поздравља те твој друг”.
Као и сваког дана, Слободанка је с фотоапаратом „лајка” изашла на ваљевске улице и упутила се према Апсани чекајући да изведу осуђеника. Нико је од обезбеђења није спречавао јер су је сви знали као „летећег” фотографа. А она је то Давидовићима овако рекла:
„Стева је изведен везаних руку. Корачао је поносно уздигнуте главе. У пратњи стражара спровели су га до пијаце где се већ окупила маса света. Ја сам све време шкљоцала. Кад су га попели на шамлицу, пришла сам му на око пет метара и, док је још говорио, начинила десетак снимака. Међу окупљеним народом нисам приметила никога с фотоапаратом. Након извршене пресуде отрчала сам у радњу, развила филм и урадила фотографије. Ставила сам их на цртаћу таблу у излогу 'Фото Косара'.
Свет је одмах почео да се окупља. Пролазници су улазили и куповали слике. Како се радња налазила преко пута команде града Немци су то приметили. После сат-два у радњу су упали жандарми с Немцима и извршили преметачину, запленивши све фотографије као и снимљени филм. Неколико дана касније спроведена сам у истражни затвор. Испитивали су ме по чијем налогу сам снимала тог дана. Након петнаест дана су ме пустили и ја сам наставила да радим свој посао. Још неко време сам била у Ваљеву а онда сам побегла у Краљево где сам дочекала ослобођење.”
Да би утврдили да је њихова саговорница истински аутор поменуте фотографије, Давидовићи су се обратили на праву адресу, редовном професору фотографије на Академији уметности у Новом Саду Ђорђу Одановићу. Он је, поред осталог, закључио:
„По мом мишљењу најмеродавније је сведочење Слободанке Васић... Први разлог за овај мој став крије се у положају камере и углу снимања који је у висини рамена несрећног хероја, а знамо да је Стеван био низак човек. Та висина одговара висини седамнаестогодишње девојке, колико је тада имала Слободанка. Други разлог је тај што су даљња сведочења потекла од стране мушкараца, где је евидентно да они не могу прихватити чињеницу да је једна девојка без страха тог судбоносног дана направила овај и низ снимака. Подсећам на веома важан психолошки моменат који је у основи збивања тог мајског дана. Само је „невино од сазнања” младо створење без животног искуства могло да упери камеру и фотографише једно вешање, када нам је познато да Гестапо није по службеној дужности обавио тај посао, него су тек поподне тог дана јурили фотографије и хапсили народ који их је куповао из излога радње у којој је Слободанка радила. На постојећим фотографијама овог смакнућа не види се ниједан други фотограф, а немачки војници као да су се повукли у други план, као да се њих то не тиче, само се виде српски жандарми који су свој посао солидно одрадили...”.Овим би могла да се коначно заврши рашомонијада ко је аутор фотографије хероја који је и испод вешала веровао у живот. Као што су упорни Давидовићи веровали да истина увек успе да нађе свој друм.
Аутор:
П. Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
