3320 25. 9. 2015.
Свеприсутно осећање гадљивости
ЗЕМЉОТРЕС
Без обзира из које културе потицали, сви људи света деле одвратност према одређеним стварима и то, готово на исти начин, изражавају препознатљивом гримасом на лицу
ванична вечера, гости седе за брижљиво постављеним столом, тихи жамор, ненаметљиви келнери приносе храну и пиће. Догађај се одвија у једној азијској земљи. Међу званицама је и брачни пар с наших простора. У једном тренутку сервира се јело направљено од морских краставаца. Муж и жена из Србије хитро размењују згрожене погледе. Не знају шта да раде, јасно им је да не би требало да увреде домаћина. Жена је посебно запрепашћена, зар „то” мора да поједе? Колико год се труди да сакрије осећај гадљивости, израз је непогрешиво одаје. Срећом, домаћин вечере одмах је то приметио и гласно се насмејао. Објаснио јој је да се ради о кулинарској посластици, али да јој неће узети за зло ако је не проба. Жена га гледа са захвалношћу и пита се како је успео да примети колико је била згађена.
Наравно, осећање гадљивости не само да тешко може да се сакрије, већ се изражава мимиком лица која се лако препознаје без обзира о којој култури се радило. Иако нису исте ствари које у људима побуде гађење, увек их прати искривљено лице, намрешкан нос, скупљене веђе, полуотворена уста. Обично је све додатно пропраћено ономатопејским узвиком који је некад гласио „фуј!”, а сад га све чешће замењује „бљак!”.
Не могу то да гледам!
Не тако узвишено осећање гадљивости у научним круговима као да је годинама било недовољно занимљиво за подробније изучавање. Иако је на листи основних осећања, уз срећу, страх, тугу, бес, за стручњаке је гадљивост, на неки начин, имала улогу Пепељуге, намерно гурнуте у запећак.
Гадљивост, о којој је говорио и Чарлс Дарвин (1809–1882), славни енглески природњак, у делу „Како људи и животиње изражавају осећања”, све је занимљивија област којој пажњу посвећују психолози и други стручњаци. Пре свега, јасно је да се ради о осећању које је укорењено у људском бићу, од најдавнијих времена.
Верује се да се гадљивост развила као одговор на врсту хране која је могла да изазове не само мучнину у организму, већ и да проузрокује озбиљно тровање стомака. Дакле, наши далеки преци су, чим би приметили да неко из њихове групе криви лице и с муком подноси нешто што би појео, одмах знали да то јело не треба узети да се болест не би раширила и међу осталим члановима. Гадљивост је саставни део одбрамбеног система човека који му помаже да избегава унос штетних или отровних намирница и део је дугог еволутивног процеса.
Нешто што је човеку одбојно он препознаје чулом укуса, али такође и мирисом, додиром, погледом. У људима гађење изазивају, пре свега, излучевине организма попут урина, измета, оног што је неко избацио из желуца. Човеку су огавне и поједине бубе, крпељи, буве, бубашвабе, али и штеточине као мишеви или пацови. Кривимо лице и на нехигијену, руке које се не перу после коришћења тоалета, покварене зубе, нестерилисане инструменте. Има особа које падају у несвест и грозе се кад виде крв, повређеног човека.
Музика или шкрипа?
А да се ради о свеопштем осећању, препознатљивом у свим заједницама на нашој планети, непогрешиво се очитава, већ смо рекли, на лицу. Кад је нешто гадно, и људи који су од рођења слепи или глуви, на исти начин ће мимиком показати да им је одређена ствар или појава „фуј”.
Да се човек рађа с уграђеним осећањем гадљивости јасно је из огледа на бебама. Ако се неком детету од само неколико месеци, на пример, уместо кашице да лимун, малиша ће згрчити лице од запрепашћења што је пробао нешто тако кисело.
Човек може да буде гадљив и према неким, по њему, погрешним моралним вредностима. То је већ поље које умногоме зависи од друштвено (не)прихватљивих појава и може да зависи од случаја до случаја. У данашњем свету поремећених начела, није лако одредити шта ће мања или већа група људи сматрати одвратним. Некоме ће, рецимо, на телевизији толико заступљене серије означене као „сапунице” бити гнусне и, ако се на њима задржи и неколико минута, већ ће у стомаку почети да му се кува, док ће други људи весело у њима уживати, не схватајући због чега их „прозивају”.И музика може да буде нека врста начина да се тестира осећање гадљивости. То је тек област која измиче контроли. Иако је суштински тешко направити поделу на лошу и добру музику, има људи који се с том тврдњом сигурно неће сложити. У садашњој поплави најразличитијих музичких праваца, увек ће постојати групе које ће, макар се радило и о песмама од којих се некима диже коса на глави, бранити одређен музички правац и нудити доказе зашто је нешто „слушљиво”.
Ако се тако поставе ствари, места за гадљивост има малтене у свим областима. Неко ће, уверен да је у праву, нападати и одређена књижевна дела, док ће их други бранити и налазити све могуће аргументе да их одбране. Гадљивост, односно одушевљење, могло би да се прошири и на техничка помагала, употребу друштвених мрежа, кинематографију, штампу. Нема краја најразноврснијим областима живота које ће некоме бити гадни, а другима више него прихватљиви.
Било како било, на карту гадљивости играју и неки рекламни стручњаци. Како, на пример, уверити људе да, после употребе тоалета, обавезно оперу руке? У Великој Британији постојала је кампања под крилатицом „Не носи клозет са собом!”. И, упалило је. Пошто се појавио овакав натпис у многобројним клозетима широм земље, забележен је знатно већи проценат људи који су после његове употребе прали руке.
Иако можда рогобатно звучи, одбојнолог би могло да постане ново занимање које би помогло да се неке ствари коренито промене. Свашта ће човек да уради само да спречи то изузетно јако осећање гађења.
Аутор:
Весна Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
