Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Један сентиментални


земљопис


                       


Кратко бродење реком путописа којом су нас наши чаробњаци лепе речи некада спајали с далеким и нама тада непознатим светом, ходољубили уместо нас...

време кад кликом на рачунару можете да из Београда или било ког другог места у Србији муњевито скокнете до плажа, рецимо, Зеленортских острва и проверите чак и тренутну температуру мора или да ушетате у једну од мноштва одаја Лувра, чак и да проходате ходницима Беле куће, тешко је и замислити, посебно млађим генерацијама, да се некад о неким крајевима сазнавало искључиво из текстова штампаних на лошој хартији, с једном или ниједном фотографијом сличног квалитета, пожутелом и с траговима дрвета које је завршило у дотичној штампарији. Какви пиксели и каква резолуција!?
   Разуме се да свако време друмује својим аршинима и својим алаткама стиже тамо куд се запутило. Разумљиво је и да се данас и брже и лакше путује. Да можеш тамо далеко, преко много мора и много гора, у Аустралији, у Мелбурну, истог тренутка, да у својој дневној соби видиш осмех или грч на лицу једног Новака Ђоковића. Да оком свеприсутне камере сазнаш да ли је његов волеј ударац завршио у пољу противника.
   Да си се такорећи истог тренутка из Србије преселио у хиљадама километара далеки најмањи континент. Тако бива данас. Не мораш да чекаш ни сутрашње издање новина, сада на сјајној хартији на којој свака ваљана фотка нема ниједну тачкицу а камоли мрљу, да сазнаш детаље које је камера пропустила из ко зна којих разлога. Довољно је да кликнеш на неку од бројних понуђених интернет адреса и ту си, све као знаш.
    Лепо, практично и корисно! Да ли баш?! Намера овог текста није да оспорава достигнућа савремене технологије, напротив. Свет је одавно постао такозвано „глобално село” а, следствено томе, сви ми сељаци: планета је постала наш лични шор, сокак. Потписник ових редова, иначе памтиша времена кад је светом друмовао и ходољубио понајвећма уз помоћ новинских текстова, намеран је да – уз помоћ прилично шкрте архиве – подсети како се негда путовало и путописало. Ако ни због чега другог а оно зарад поводња нових, данашњих путописања која се, нажалост, углавном своде на такозвану ресавску школу, односно copy paste варијанту. Преписивачи преписивача, уз то сви именовани као путописци. Ништа од оног одређења да је „путопис књижевно-научна врста у којој путописац настоји да објективно опише крајеве кроз које пролази, али износи и личне утиске, коментаре и мисли”. Ништа од оних боја и мириса које је (путо)писац доживео на свом друмовању на које се спремао месецима, проучавајући све што је могло да му дође под руку о простору и људима међу које се запутио. И онда све то подели с онима који би да из сопственог дворишта сазнају понешто и о неком другом свету, његовој прошлости, култури и баштини, без остатка верујући свом „агенту”, писцу путописцу.

                                                Град на једној нози

    У редовима који следе, уз дужно извињење свима чија путописања из којекаквих разлога нису ускочила у овај воз, наводимо у скраћеној верзији – разумљивој због скучености новинског простора – неке од белешки које су наши познати књижевници и новинари поделили са својим читатељством. Они који су путовали и писали и који су могли да путују и умели да пишу. А све на радост нас, читатеља, који то нисмо ни могли а ни умели.


                         Иво Андрић треперио је на подневној жеги Почитеља
  
   Иво Андрић (1892-1975), писац и дипломата, Господин Писац, и могао је и умео. И то како. Клинци би данас рекли „Да се смрзнеш!” И то усред лета, „На камену, у Почитељу”. Овако, уз дужно извињење за неопходно скраћење:
   „Почитељ. На једној нози стоји, једним се стопалом држи земље, и то не целим. Није лак ни удобан положај. Није весела могла бити историја овог чудног утврђеног насеља чији је сав смисао био одувек у том да је утврђено, а насеље је само по нужди и узгред. За шест векова бити град од камена, у стрмој, кршевитој и тесној долини Неретве, на тешком и изложеном месту није лака ни завидна судбина...
   ...Треперење подневне жеге на овом камењу, које је, пре него што је постало рушевина, живело под руком некдашњих људи у служби њиховој, на растињу које то камење размиче тихом а силном снагом, није за мене гола и нема игра стихије, него говор живота и слика оног што је сада и што ће бити у великој и променљивој и вечито истој драми људског постојања...
   ...Иза стрме падине брега, иза оне њене оштре мрке линије која се оцртава високо на небу, просу се, као прегршт црног лаког зрња, бачен из невидљиве руке, буљук чавки. Овде ни птице, изгледа, не лете мирним летом птичјих јата. Немо и меко попадаше мрке птице по кули, запушише њене магазе и окитише, као погребна декорација, црним рубом мале прозоре и употпунише предео.
    Још овде живе људи. Малобројни и навикли на живот у бившем граду. А у оваквим летњим данима, све што је здраво и за рад способно одлази изван града, на пољске радове. Тамо доле, низводно, поред Неретве налазе се њихове ведре и плодне њиве, а овде су им старе куће, скривене међу рушевинама...”


                                                   Срем у Тоскани

   Сјајна Исидора Секулић (1877–1958), стилиста без премца, некако у исто време, друмовала је Севером. Пловећи норвешким језером Њурфјур, на коме је доживела буру, овако је у својим „Писмима из Норвешке” сведочила о томе:


                            Исидора Секулић бродила је норвешким језерима
  
   „Вода језера је тако бистра да се апсолутно све види у њој још једаред. Планине, дрвета, кућице, козе и овце; на расплочаним стенама ситна стока густога руна изгледа као пакети вуне. Према југу, језеро се сужава, планине се гомилају, глечери приближују, и сваки час, са шест седам стотина метара висине, водопади. Сваки час се може видети како мала ледена лавина загуши водопад, како пропадну негде дубоко у понору и лед и камење и понесен водопад, а затим се чује неко крхање, ледена вода пљусне на неком другом крају, и разлије се као велика бела лепеза; док горе, као да ништа није било, опет цури чиста течност водопада. Па онда, у најближој близини свега тога тек усмотрите пашњак и мали кућерак, и гомилу оваца у дебелој вуни, које се, зими, хране од алги што ветрови и буре избаце на копно. И гле, и они су ту, сићушни људи који ето тако на подножју подножја проведу цео свој живот...”


                                          Милошу Црњанском Сијена је значила љубав
  
  И Милош Црњански (1893–1977), и он писац и дипломата, и он Господин Писац, воли да путује и пише. Читаоце београдских новина води, поред осталих предела, и у Тоскану, најлепше од Италије, и природом и културом. И изјављује јој љубав, тој својој Тоскани. У одломцима, то овако изгледа:
    „...Тако се пробих кроз страшне словенске жалости и тад, кад за најближе своје да знам, нисам више желео и селима нашим да се вратим, нисам више умео, спазих сличност, исти мирис и јединосушност мог Срема и Тоскане, и све се смири и на добро окрете, јер и Сиена значи љубав, а љубав се, као ваздух, око света увија...
   ...Сву ноћ, жута и плава, у месечини, Сиена је викала. Свет је врвео у њеној дубокој утроби од камена, оног истог камена који се модри још из доба кад је Сиена са Немањићима склапала уговор...”

                                                    Река као амајлија

    Растко Петровић (1898–1949), члан породице у којој се уместо обеда сервирала прича о уметности, био је, пак, опседнут Африком. И то у време кад су ретки уопште и знали где је па то.


                                          Растко Петровић међу Лављим планинама

   „Планине које се појављују на хоризонту и којима се приближујемо, обале су енглеске колоније Сијера Леоне, Лавље планине, и острва испред изгледају као вулкани. Око десет часова почињемо пловити сасвим близу дугих благих острва, одвојених ваљда само тракама воде од главног копна. Земља црвено зарђала, она што боји прсте као шафран, црвена као земља архипелага Лос, или Конакрија, покривена је густим зеленилом.   Палмама свих врста, гумама, фромажеима, хлебним дрветом какотијем, тако да само погдегде остаје широко црвена, сита и крвава. Мали плави пропланци су до саме воде, густо зелени жбунови, и у затишју уске кратке плаже, много жуће и блиставије од злата (кад стављам реч злато, то је једино да дам тачну слику боје и сјаја)...”


                                               Зуко Џумхур ходољубио је и Толедом

    А Зулфикар-Зуко Џумхур (1921–1989) где год је био он је ходољубио.  А мало је где где није бивао. Читаоци „Политике” су га нашли у Шпанији, у Толеду, „На капији града”, с јесени 1979.
    „И данас живим у чудесном граду Толеду, и данас чучим на древном мосту Ал Кантара.
    Највећи број ријека на свијету просијеца градове и насеља по средини, или сасвим по страни, као да једва чекају да прођу својим путем и оду од града у поље, долине или међу планине и кланце, скоро равнодушне за град и све што се у њему дешава.
    Мало је вода као Тахо које обилазе свој град, опкољавају га са сваке стране, љубоморно га чувају, хоће да буду огледало његовог лијепог лика, дијеле га у ратовима од непријатеља и душмана, чувају га од несрећа и зала попут амајлије, успоравају свој ход као да хоће што дуже у њему да се задрже, да постану дио њега и учествују у свему што се у граду догађа од његова постанка до дана данашњега...”

                                        Море које зауставља бродове

   На свој начин је путописао непревазиђени пустолов с ових простора, озбиљни и радознали Тибор Секељ (1912–1988). Где све он није ходочастио, почесто с главом у торби. Овде дајемо делић приче „Палма пада у поноћ”, забележене с његовог путовања по Папуи Новој Гвинеји, где умало да заврши у казану тамошњих мештана склоних људском месу на својој трпези.

         
                Тибор Секељ умало да заврши у казану мештана Папуе Нове Гвинеје
 
   „Пловили смо близу обале језера Чамбри, уз само село чији су ратници истребили становнике три оближња села и овладали читавом територијом. Затим је Ајод (Секељев водич – прим. П. М) пронашао један уски канал кроз трском обрасли плићак, да би после пола сата избили на саму реку Сепик, широку као Дунав. Обале обрасле шумом. Ту и тамо неко село...
   ...Око поднева смо се приближавали селу Тамбанаум, за које сам знао да спада у ред најлепших у овом крају. Изненадило нас је када смо већ издалека чули ударање бубњева, а одмах затим су и звуци гласног певања допрли до нас...”

   Пустолов на свој начин био је и Михаило Петровић (1868–1943), познатији као Мика Алас, научник светског гласа. Припремајући рукопис за „Роман о јегуљи”, тридесетих година века за нама бродио је свакојаким водама:
    „Нас је највише заинтересовало то што су се већ почели на површини мора указивати сплетови алги, који су наговештавали прилазак оној чудној области Атлантског океана што носи назив Сарагоско море, добро познато онима који путују тим правцем, некадашње страшило за морепловце. Алге су убрзо затим постајале све гушће, тако да се после неког времена почела указивати потреба да се с времена на време бродске машине зауставе, па да гњурац сиђе у воду и са бродског вијка скида умотане око њега алге које су отежавале кретање брода... Ускоро за тим могла се с палубе брода у даљини сагледати непрегледна мркожута равница, за коју смо, кад смо пре шест година овуда први пут наишли, гледајући је издалека, мислили да је то сува земља...


Михаило Петровић, Мика Алас, јурећи родно место јегуља, заглавио се у алгама Сарагоског мора.
  
...Сарагоско море је један огроман површински простор, у средини вртлога од океанских струја. Елиптичног је облика... дужа осовина елипсе износи преко 2350 километара, а површина му је преко три милиона квадратних километара. Тај је океански простор покривен разним врстама алги, понајвишма алгама мркожуте боје. По томе је и сама та област добила назив: те се алге на шпанском називају саргаззо, па пошто су то море пронашли шпански и португалски морепловци, добило је од њих то име...”

                      У Београду је увек пролеће

    Мирослав-Миро Радојчић (1920–2000), дугогодишњи дописник „Политике” из Лондона и Њујорка, Господин Новинар, овако је, још јуна 1959, писао о „Граду градова”, о Њујорку:
    „И у другом сусрету, посматран с брода, Њујорк је изгледао и задивљујуће и застрашујуће. Као да је све што је једанпут било нормално одједанпут постало гротескно, и онда су, у једном налету, подигнути џинови од кућа да пркосе небу и законима равнотеже. С брода је чак било тешко поверовати да у њиховом подножју ходају двоношци какве смо свуда навикли да срећемо и да баш испод самог Рокфелер-облакодера, у срцу Менхетна и његове људске бујице, живахне девојчице уживају у враголијама клизања на углачаном вештачком леду... Велеград растурен, разбацан, али на свој начин леп. Леп у ноћи кад светлости с Бродвеја и милијарде прозора на облакодерима затрепере и оку дочарају визију тек маштом наслућивану...”
    Богдан Ибрајтер Тане, још једна од легенди речи али и цртачког пера „Политике”, недавно је посетио Крчединску аду и о томе овако известио своје читаоце:
   „На Крчединску аду превезли су нас чувени чамџија Раја Марвош и син му Миле. Раји су за вратом осамдесет и две године, али још баца рибарске мреже, зими иде у лов на дивље патке, а лети чамцем превози намернике и купаче на дунавске аде и спрудове. На обали „Последње оазе”, изнад скеле и поцрнелих чунова, окачена је табла с натписом видљивим с дунавске воде: „Оаза лепоте и мира. Човече савремени, стани мало, овде је време одавно стало...” У „Последњој оази” са ранчом дочекао нас је буљук од десетак паса пулина, домаћин Миле Плавшић, Паја Скорупан, Сејдо Исламовић, који стално пребивају на ади, и још десетак људи, жена и деце из Ковиља, Крчедина, Бешке, Гардиноваца. То су ритски сточари који на Крчединској ади држе своје коње и краве. Једном седмично, обично недељом, они чамцима долазе у рит. Донесу камену со и кукурузну прекрупу, обиђу своју стоку, па у природи, уз дружење, проведу викенд...”


             Момо Капор питао се чему путовати из Београда кад он, углавном, има све.
   
   За крај ове невелике приче, подсетника како се некад речима и одговарајућом маштом путовало, ево и кратког исечка из друмовања Београдом писца и сликара који је на својим мокасинама накупио прашину доброг дела планете. Дакле, Момо Капор (1937–2010) собом самим:
    „...И уопште, чему путовати било куда из Београда, када он, углавном, има све? Ту нам је „Лондон”, „Москва”, „Мали Париз”, „Атина”, „Пекинг”, „Верона”, „Венеција”, ту нам је читав „Балкан”! Неки пакосник ће сигурно приметити да Београд нема мора. Којешта! А „Биоград на мору”? А „Плави Јадран”, „Бока”, „Бриони”, „Раб”, „Корнати”, „Сплит”? После друге литре вина, љуља вам се као да сте на таласима. Сем тога, у Београду је увек „Пролеће”! (Најукуснији говеђи гулаш у граду!)
    Колико је Београд изузетан, најбоље сведочи чињеница да је у њега много лакше стићи из Сиднеја или Сан Франциска, него се одвести са железничке станице до Теразија, јер ниједан таксиста неће да вози тако кратку туру...”



Аутор: 
Петар Милатовић
број:
Romney2010 (not verified)
Слика корисника Romney2010's
Johnson
Mary Grassie, Albertson If you are willing to make a fashion statement cocktail dress , this is the way to go!, served as Administrator for the Unitarian Universalist Congregation at Shelter Rock from 1970-2001, where she has influencemultitude of the congregation"s decisions. blue club dress Among her accomplishments was the sale of 21 The Terrace tgroup home via Padavan"s Law cheap flowers wedding evening wraps shawls . evening dresses online She was also crucial in helping secure the old Joan Payson estat100 acres at 48 Shelter Rock Roaproperty that along with Greentree plus size wedding dresses canada , is one of the few natural aquifers left on Long Island.
tiantian
Слика корисника tiantian's
User offline. Last seen 12 years 1 недеље ago. Није присутан
Придружио се: 08/12/2011
 Like one person alone to
 Like one person alone to enjoy karen millen coat, like to see fashion magazines, But sometimes I do not think it hard to keep up with the pace of development with the cheap and fashion karen millen coats, will be out. Autumn under a whole month, but in this day I still can not change the determination of wear coat karen millen which is the mood of the past these emotions and miss the most. coats karen millen will become your favourites not only now or in the futher.
tiantian
Слика корисника tiantian's
User offline. Last seen 12 years 1 недеље ago. Није присутан
Придружио се: 08/12/2011
 Do not Have to Find More, We
 Do not Have to Find More, We Give You Hot Price!!! pen mont blanc with twist mechanism. Embossed pens mont blanc lettering. Also known as Montblanc 10883. This is the classic mont blanc pens that is seen, heard, as in the sounds of silence, and in shirt pockets all over! This is it! mont blanc pen - Classic black resin body.