Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Фарма уместо болнице


ЗЕКО, ТУЖАН САМ, ПОМОЗИ!

Неколико километара од средишта главног града Италије постоји болница у чијем је дворишту фарма животиња. Оне су ту да помогну лекарима

   Десет зечева, две овце, коза, два понија, педесет канаринаца... Пси и мачке се подразумевају. Све су то становници фарме унутар болнице „Сан Карло”, удаљене само неколико километара од средишта Рима, италијанске престонице. Свакако необична болница у којој, осим људи, бораве и животиње. У ствари, једина је таква болница у свету.
   Премда је добро познато да лечењ
е уз помоћ животиња постиже одличан учинак, никоме све донедавно није пало на памет да узгаја животиње – лекаре и то унутар праве болнице. Укратко, у кругу клинике „Сан Карло” постоји штала, тор, кавези и тако даље. Посебан мирис који се наоколо шири такође се подразумева.
   Давиде Москато, италијански дечји неуропсихијатар, дошао је на замисао да у болници надомак града
отвори неку врсту зоолошког врта. Он, наиме, сматра да је данашњи начин лечења превише „технолошки”, „рачунарски”, „фармацеутски” или, једноставније речено, лишен људске блискости. Стога је решио да обави овај несвакидашњи оглед и „запосли” животиње као помоћнике.


  
  
У
колико је неко помислио да присуство животиња током лечења једнако помаже за све болести, вара се. После читавог низа огледа установљено је следеће: глодари најбоље утичу на особе које пате од душевних болести или су њихове невоље психолошке природе, посебно на оне који су склони потиштености, а дружење с овцама помаже људима које муче тешке главобоље.
   Занимљиво је још нешто. Док су поменуте животиње својеврсни „специјалисти”, пси и мачке су „лекари” опште праксе. Посебно пси с дугом длаком, тврди доктор Москато. Јер, чим пацијент додирне животињу, кад под прстима осети њену меку длаку, преплави га осећање сигурности. Опушта се и сигуран је. Звук који производи мачка кад преде толико повољно утиче на људе да је благотворност њеног присуства могуће уочити чак и на електроенцефалограму.

      У болници „Сан Карло”, дакле, потврђено је нешто што је одавно познато, а то је да су животиње својеврсни емоционални посредници, „инструменти” помоћу којих се пацијент боље опушта него кад попије таблету за смирење! Посебно добар учинак животиње су показале код поремећаја као што су аутизам, хиперактивност деце, поремећај пажње, ментална заосталост.
   Мала пацијенткиња болнице „Сан Карло”, иначе аутистична девојчица, годинама није изговорила ни једну једину реч. После кратког времена проведеног у болници, изненада је свог вршњака позвала по имену. И то неколико пута, гласно. Лекари су били врло изненађени. Како то да је позвала друга? То је учинила да би му показала свог новог пријатеља, предивног белог зеку по имену Феличе. Дечак, такође аутистичан, одазвао јој се и кренуо према зеки.
   На „фарму доктора” недавно је стигао и незвани „терапеут”. То је корњача, очито избеглица из нечије баште или куће. Стигла је у болницу повређена, с оштећеним оклопом. Одмах су је прихватили и лекари и пацијенти. Истини за вољу, она не спада у такозване меке животиње, али, како тврде лекари, на децу преноси осећање одговорности. Дакле, добродошла је и корњача!
   Другим речима, ако вам учење не иде од руке, не можете да се усредсредите на садржај књиге, поразговарајте с родитељима: можда би кућни љубимац био од помоћи? Макар мала корњача.



Аутор: 
М. Огњановић
број: