Говор биља - ДРЕН | Politikin Zabavnik

ЗДРАВ КАО ДРЕН

Са сетом се сећамо давно прохујалих дана, безбрижне младости, њених мириса и укуса. Можда је баш ваше детињство имало благо киселкасти, у исто време слатки, помало опори укус пекмеза од дрењине, или продорни мирис здравца...

Cornus mas, дрен, дренак, дреновина, дрењина

одно Копаоника извире Дренска река у чијој се долини сместило село Дрен. Још једно село с истим именом је надомак Лазаревца. Поред Шапца је један Дреновац, код Књажевца други, трећи код Врања, следећи код Прокупља, код Трстеника су Велика и Мала Дренова, близу Крушевца је Дренова Глава...
   Не каже наш народ без разлога „здрав као дрен”, јер све што је у вези с дреном симбол је здравља, отпорности и дуговечности. Зато ће домаћин пре но што почне да зида кућу посадити дрен, а прворођеној кћерки дати име Дренка.

                                                         Обичаји

   У Левчу се на Ускрс комадић дрена ставља у вино, здравља ради, а на Ђурђевдан деца се опасују дреновом граном, или љуљају на дреновом дрвету. У Мачви је обичај да се божићног јутра поједе дренов пупољак. У чесницу се поред новчића ставља и комадић дрена. На Цвети, Лазареву суботу, Ђурђевдан или на Младенце деца се шибају уплетеном дреновом и врбовом гранчицом, са жељом да расту као врба, да буду здрави као дрен. Он се после порођаја даје породиљи. Уме да буде свето дрво, запис, око кога ће ићи сеоска литија, а болесни би га целивали с надом у оздрављење. Међу Кучима (Црна Гора) постојао је обичај да се новоизабрани војвода окити дреновом гранчицом. У многим селима пече се ракија од дрењина, а у Дрвару сваког септембра одржавају се дани дрење. Батина од дреновог дрвета одбраниће вас од вукодлака, а на Биљани петак треба сакупити гранчице, па се њима оките врата, прозори, штале, да одбране укућане од вештица, од злих демона, од псоглавих. На Цветну недељу прави се свежањ од дреновог грања, донесе кући, затиче на кров да гром не бије кућу. Такав свежањ зове се старић. У пролеће, чим процвета, обратите му се речима „ја кад видех зелен дрен, предадох му дрем и лијен”, а дремеж, поспаност, лењост и зимска учмалост нестаће...

                                                  Гордијев чвор

Италијански сликар и архитекта Ђовани Паоло Панини (1691–1765) остаће упамћен по сликама градских призора, величанствених грађевина, по необичним архитектонским решењима, по сликама величанствених и фантастичних градова. Припадао је бароку, а на слици Александар Велики пресеца Гордијев чвор. Уљем на платну насликао је овај догађај 1718–1719. године, а димензије слике су 74 x 60 cm. Александар, током похода на Исток, 344. године пре наше ере зауставиће се у једном малоазијском градићу. Ту је чуо за пророчанство да ће онај ко разреши овај чвор постати владар Азије. У свом стилу Александар мачем пресеца дренов чвор и симболично отвора врата Азије...

   У средишњем делу малоазијског полуострва простирала се древна Фригија. Како је у давна времена остала без краљева, пророчанство је предсказало да ће путник који на воловским колима први уђе у град постати краљ. Утом пристиже сиромашни сељак Гордије. Пророчанство се испуњава, а Гордије, у знак захвалности, своју запрегу посвећује боговима. Претходно је посекао један дрен, огулио кору и исекао је у каишеве. Њима чврсто везује запрегу, сложеним чвором који нико никада неће моћи да одреши, а легенда каже да ће онај коме то ипак пође за руком, постати господар Азије. Гордије ће владати Фригијом, основати град Гордијум (Гордион), наследиће га син Мида, потом опет Гордије... све док легенда није пала у заборав... све док Александар Македонски није прошао кроз Гордију и мачем пресекао окамењени дренов чвор...

                                             Ромулово копље

   Оснивач и први краљ Рима беше Ромул. Одмах по оснивању, град почеше да насељавају луталице, одметници и скитнице. Сами мушкарци. Како ниједна жена није својевољно хтела да се настани у таквом граду, Ромул је смислио како да их отме од својих суседа Сабињана. Приредио је спортско такмичење и док су се Сабињани забављали у играма, Римљани отеше њихове жене и кћерке. То је довело до рата између Римљана и Сабињана које предводи Татије. После много борби, погибије мужева, браће и очева отетих Сабињанки, рат заустављају управо оне. Преклињу очеве и браћу Сабињане и мужеве Римљане да окончају рат. Тако и бива, а Сабињани се с Татијем настањују у Риму.

Ромул је хитнуо копље с римског брежуљка Авентина до самог подножја другог римског брежуљка Палатина. Копље се забило толико дубоко у земљу да нико никада није могао да га извуче. Кажу да је копље било начињено од дреновог дрвета, да је у земљи олистало и да је од њега никао моћни дрен, који је постао свето дрво старог Рима...

Прича се да су једном Ромул и Татије вежбали бацање копља. Ромул је хитнуо копље с римског брежуљка Авентина до самог подножја другог римског брежуљка Палатина. Копље се забило толико дубоко у земљу да нико никада није могао да га извуче. Кажу да је копље било начињено од дреновог дрвета, да је у земљи олистало и да је од њега никао моћни дрен, који је постао свето дрво старог Рима...

Тројански коњ

Епеј је грчки војник, али и занатлија, дрводеља. У договору с Одисејом начиниће огромног коња од суве дреновине... Тројански свештеник Лаокон је сумњичав, саветује суграђане да дрвеног коња не уносе у град. Тројанци му не верују. Пун беса, у очају јер га не слушају, Лаокон ће стрелом погодити коња говорећи: Timeo Danaos et dona ferentes („Бојим се Данајаца и кад дарове доносе”, по Хомеру Данајци су сви Грци који су учествовали у опсади Троје). Чује туп удар, као да је коњ шупаљ. Док он покушава да убеди Тројанце, богови шаљу две огромне змије које ће удавити њега и његова два сина. Тројанци су овај догађај протумачили као упозорење, богиња Атина ће их казнити уколико не прихвате поклон. Уносе коња у град, не слутећи да је унутра Одисеј са својим најоданијим војницима, а савремени канадски илустратор Кит Томсон, у стилу фантастичног реализма, то нам верно приказује.

   Опсада Троје траје већ годинама и Грцима се чини да је град неосвојив. Но, лукавство Одисеја и умеће Епеја учиниће крај најчувенијем античком рату. Грци смишљају лукавство. Тобоже напуштају бојиште, а на месту логора остављају великог дрвеног коња, кога је од дреновог дрвета начинио Епеј. Одисеј ће поставити убедљиви мамац… Из грчког логора вије се црни дим, нигде никога. Тамо где је годинама био логор, Пријамова извидница налази избезумљеног грчког војника Синона. Он ћути, преплашен је. Тројанци га муче, одсецају му нос и уши.
   Коначно, Синон ће проговорити. Под мукама признаје да су Грци напустили ратиште, да се враћају у Грчку кућама, а да умилостиве богове начинили су огромног дрвеног коња. Коњ је морао да буде тако велик да Тројанци не могу да га унесу у град, чиме би разљутили богове. Синон „признаје” да га Одисеј није волео и да га је оставио живог, везаног за коња, као жртву која ће умилостивити богове и Грцима омогућити срећан повратак. Потом је успео да се одвеже, да побегне, крио се све док га Пријамови војници нису ухватили…
   Синон је убедљив у овој лажи и становници Троје му верују, ликују, радују се победи, повлачењу Грка. А, како је коњ симбол града Троје, уносе га унутар зидина. Целу ноћ се радују победи, славе. То користи Одисеј, који је с неколицином ратника сакривен у коњу, неопажено излази и отвара капије града. Под окриљем ноћи, користећи непажњу и опијеност Тројанаца, Грци ће освојити град… Тројански коњ постаће на тај начин симбол победе, а дрен од кога је направљен Грцима омиљено дрво.

                                                   Тоне у води

   Дрен, дренак, Cornus mas, жбун је или ниско дрво, обично пет до шест метара високо, смеђецрвенкасте коре која се љуспа и веома тврдог дрвета. Цвета пре листања ситним жутим цветићима, смештеним у штитасте цвасти. Листови су наспрамни, јајасти, с дугачко извученим врхом и веома особеном нерватуром по којој се лако препознаје. Плод је црвена, јајаста коштуница (дрењина) која сазрева у септембру. Пријатног је укуса и јестива. Расте у светлим шумама храста, на крчевинама, у живицама, на кречњачким подручјима јужне и средње Европе, Мале Азије. Користи се плод дрена, дрењина или Corni fructus, а изузетно ретко и кора (Corni cortex). Плод садржи шећере (до 10 одсто), органске киселине (јабучна), пектине, танине, витамин Це, антоцијане (деривати делфинидина, пеларгонидина и цијанидина). Делује адстрингентно (стежући) и антидијароично (против пролива). Користи се за јело, за припремање чаја, сока, компота, слатка, пекмеза, вина и ракије. Дрену је доста слична врста Cornus sanguinea (свиб, свибовина), чији је плод ситнији и округластији, љубичасто-црне боје, горког укуса и није за јело.
   Дреново дрво је црвенкастосмеђе боје, тешко и тврдо, налик је рожини, што му и само име говори (од латинског cornu = рог), веома танане грађе, лепо се глача, тако да је одлично за израду украсних предмета, штапова, лула, за резбарење минијатура. У ствари, дреновина је толико тврда и тешка да је такорећи једино дрво које ће у води потонути и једино ће се Марко Краљевић показати чвршћим од суве дреновине...

                                    Када виђе да је за мејдана,
                                                онда иште суву дреновину.
                                                Донесоше дреновину Марку:
                                                кад је стеже у десницу руку,
                                                прште пуста надвоје, натроје,
                                                и дв’је капље воде искочише.

                           (из народне песме „Марко Краљевић и Муса Kесеџија”)

ЂУРЂЕВДАН

...Сутра је Ђурђевдан... У рану зору буди ме мати. Онако санан и раздраган јутарњом свежином, идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве. Свлачим се и купам... Јер ко се тада, на Ђурђевдан, ујутру, пре сунчева изласка окупа, биће целе године здрав к’о дрен, чије лишће, тада набацано, плива на води...

(из приповетке „Ђурђевдан”
Боре Станковића)

Аутор:

Славољуб Тасић

Говор биља - ДРЕН

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту