3320 25. 9. 2015.
На п(ј)ени од мора
ЗАВЕРА У СТАРОМ ПЕРАСТУ
Кад је охоли и храбри градски начелник Вицко Бујовић почео да вређа окупљене, настао је општи метеж. Онда је севнула оштрица бодежа...
 |
некадашњој слави Пераста, данас места с неколико десетина стално насељених душа, говоре бројна писана дела и палате славних капетанских породица. Године успона и падова оставиле су трага и на хартији и на камену. Живот једног човека променио је судбину целог града и пронео славу његових помораца по целом свету. Значај града Пераста нарочито је растао од друге половине 15. века, кад су се Турци спустили на обале Бококоторског залива. До краја 15. столећа Турска је држала подручје од Херцег-Новог до Рисна. Пераст је постао гранични град под управом Венеције. То су биле најтеже али и најславније године града. Пераштани су дуго били под вазалством суседног Котора, што је тешко падало становништву. Которани су за свој град љубоморно чували најуноснија занимања. Право на солану и узгајање винове лозе припадало је само њима, а прекршиоци забрана строго су кажњавани. Поготово је сеча винове лозе тешко погодила Пераштане и приморала их да се окрену другом извору прихода, мору. Стална напетост и непријатељства два града подстакли су Пераштане да направе вештачко острво Госпа од Шкрпјела као одговор суседном Светом Ђорђу који је припадао которској бискупији. Острво с црквицом постало је симбол отпора целог краја и његов завет. Низ година град је био под проклетством папе зато што су Пераштани убили которског бискупа на острву испред олтара. Временом су, међутим, постали једни од најбољих помораца на Јадрану.
Слава оружју
 |
| Некадашња палата Бујовића данас је музеј |
У више наврата град је тешко страдао од гусарских похода. Турци су подржавали гусарење и сматрали га исправним средством борбе против неверника. Нарочито тешко пустошење било је током 1624. године кад су марокански и тунишански гусари напали град док је већина мушкараца била на мору. За разлику од већине средњовековних градова, Пераст никада није имао одбрамбене зидине. Једине утврде биле су куле и мало утврђење изнад града. Несрећна околност тог дана било је појављивање шпанске флоте на хоризонту. Присуством хришћанских бродова у заливу попустила је будност малобројних бранилаца. Појављивање нове флоте погрешно је протумачено као главнина постојеће. И поред јуначког отпора освајачима многе куће су попаљене, а више стотина житеља одведено је у ропство. Само је племство успело да откупи своје породице, и то по високој цени, док су остали продавани на пијацама робља широм исламског света.
Пераштани су очврснули будући стално притиснути између Котора и Турака. Као истакнути борци, изборили су право да носе оружје широм Млетачке републике, изузев которске општине. Слава Пераста као града помораца прелазила је границе тадашње државе, тако да је и руски цар Петар Велики своје људе слао у Боку како би савладали вештине морепловства. Једна група кадета послата је у Холандију, а друга у Венецију. Група од седамнаест руских племића поверена је Марку Мартиновићу, познатом поморцу.
Другу половину 17. века у Европи су обележиле борбе против Турака. Турска војска заустављена је приликом последње опсаде Беча 1683. године. Велика победа хришћанске војске окончала је опасност по Средњу и Западну Европу и била преломна година за почетак ослободилачких ратова против Турака. Велико окупљање турске војске на северу искористила је Венеција која је покренула нови рат, потпомогнута од папске државе и савезника. Рат који се у историји назива и Морејски рат (назван по Мореји, на Пелопонезу, где је избио устанак против Турака) вођен је од 1684 до 1699. године. Упркос томе што је тај сукоб био судар две велике силе зарад сопствених интереса, за народе који су били под турском окупацијом он је био ослободилачки и устанички. Лако је разумети разлоге великог броја Бокеља који су се борили на страни млетачких снага. Борбе за освајање Херцег-Новог, као најважнијег упоришта Турака у Боки, биле су тешке и вероватно би битка са око 1500 турских бранилаца трајала дуже да албански одреди нису прешли на страну хришћана. Град је коначно освојен у септембру 1687. године. Велика војна победа створила је услове за несметани развој трговине и економски успон целе области.
Крађа девојке
 |
| Храбар и осион - Вицко Бујовић |
Био је изузетно вешт и богат поморац, али и силник каквог дотад није било у тим крајевима. За велелепну палату Бујовић везује се и прича о наводном убиству млетачког архитекте Фонта. Кад је Вицко, задовољан завршетком градње, добио потврдан одговор на питање да ли је у стању да сагради лепшу палату, у бесу је архитекту бацио с терасе на поплочану улицу.
Мада је у ратно време пљачка турских лађа сматрана родољубивим чином, Вицко Бујовић наставио је да пресреће трговачке лађе и након ослобођења обала. Венеција га је сматрала оданим и поверљивим човеком, тако да је жмурила на његова гусарења. Такво понашање навукло је бес његових суграђана, али се нико није усуђивао да му се супротстави. За његово име везују се и бројне завере, преваре, али и силовања. Један такав случај довео га је у сукоб с угледном пераштанском породицом Змајевића. О том догађају, као савременик, Марко Мартиновић у књизи „Приказ и убиство Вицка Бујовића” написао је следеће:
„...У прошлом рату неки турски заповедник изручи Кристифору Змајевићу, поморском капетану, своју једину кћерку и замоли га, ако они и сви његови погину, да му та девојка остане на душу као једна од његовог имена... Пазили су је као себе и девојка порасте лепа изгледа, па је поменути конте Бујовић уграби, оскрнави и поведе у Дубровник...”
Дубровник је тада још био на лошем гласу због постојања трговине робљем. Свој злочин Вицко је правдао тако што је несрећну девојку оптужио за наводно шпијунирање у корист Турака. Истина је сигурно била другачија пошто је девојка расла и образована у хришћанском духу. Зна се да је озлојеђени Кристифор (Крсто) Змајевић јавно, на тргу, проклео Бујовића. Заједнички подухват градње брода „Santa Croce” само је продубио мржњу између две породице. Недуго по почетку градње избио је спор и повела се парница.
Адмирал у затвору
 |
| Завереник догурао до адмирала - Матија Змајевић |
Охолост свог начелника нису могли да трпе ни остали грађани Пераста. Списи казују да није било породице која није имала невоља с њим. Незадовољство је било јавно, што је Вицко добро знао, тако да је из своје палате излазио увек наоружан и с пратњом. Општинска хроника наводи да се 6. маја 1709. године на градском тргу појавио Вицко Бујовић у пратњи сина и наоружаних стражара, те да је пред грађанима кренуо да вређа и изазива Матију Змајевића (Кристифоровог сина), судије, угледне Пераштане и цео град.
У општем метежу који је настао, Вицко је убијен заједно с пратњом. Виновници његовог убиства су се, током ноћи, склонили у кућу једног угледног грађанина који није учествовао у сукобу. Извесно је да само убиство није учињено на мах, већ је добро припремљено много пре непосредног повода.
Доказ томе је и чињеница да су сви који су учествовали у сукобу били наоружани. Убице су дан после догађаја пребегле у Дубровник. На одговор Венеције о убиству свог начелника и грађанина није се чекало дуго. Осуђени су на смрт вешањем, а главе су им уцењене на целом подручју републике. Веће десеторице одлучило је да смртна пресуда може да се опозове тек након тридесет година прогонства, уз одговарајућу материјалну надокнаду рођацима убијених, али још петнаест година био им је забрањен повратак у Боку. То је значило доживотно прогонство из родног Пераста и сталну опасност по живот, док год су се налазили у близини поседа Венеције. Упркос залагањима папе, нико од оптужених није помилован.
Матија Змајевић, као првооптужени у процесу и најодговорнији за убиство, тешко је примио пресуду. Слао је писма породици о томе како му понестаје новца за боравак у Дубровнику и како се плаши освете. Вероватно се из тих разлога повезао с руским изаслаником у Истанбулу грофом Толстојем, кога је упознао у Перасту током поморске обуке руских кадета. Недуго затим прешао је у Истанбул у грофову службу, а онда су, током руско–турског рата, постали султанови заточеници. Срећа му је била наклоњена, па је затворску ћелију делио с грофом, на кога је његово држање и образовање оставило дубок утисак.
По ослобођењу, током боравка у Карловим Варима, Матија је представљен цару. Петар Велики га је са задовољством примио у ратну морнарицу у којој се налазило више бокељских капетана. Пераштанин се нарочито истакао током ратова против Финске. За успешну службу додељена су му највиша царска одликовања и постао је адмирал морнарице, задужен за модернизацију флоте. Смрт га је задесила далеко, као заповедника флоте на Каспијском језеру. Упркос жељи да буде сахрањен у родном Перасту, уз највише државне и војне почасти сахрањен је у Москви. У тестаменту све што је стекао оставио је свом граду. Матијин мач годинама је коришћен у церемонијалне сврхе. Данас се заједно с мачем Вицка Бујовића чува у музеју у Будви.
Руком судбине или нечег другог, палата породице Бујовић данас је дом Завичајног музеја града Пераста, а палата породице Змајевић налази се у рушевинама. Све књиге и вредније ствари породице Змајевић пренесене су у Вицкову палату још у 19. веку.
(Фотографије портрета,
власништво Музеја у Перасту,
добили смо љубазношћу
Поморског музеја у Котору)
Аутор:
Никола Качавенда
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
