Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Како су Римљани мачем променили календар


ЗАШТО БАШ


На први поглед чини се да ништа не повезује енглеску реч за велику несрећу, храбре браниоце давно несталих градова Сегеде и Нуманције, римског војсковођу Квинта Фулвија, афричке бојне слонове и први дан јануара. Међутим, изузетан колоплет наизглед неповезаних људи, места и догађаја довео је до тога да се баш 1. јануара највећи део човечанства радује доласку Нове године.


 
имски легионари су на Иберијско полуострво чврсто закорачили 206. године пре н. е. предвођени Сципионом Африканцем, победником дуготрајног рата који је Република водила против славног картагинског војсковође Ханибала Барке. Сципионова победа у бици код Илипе означила је, међутим, тек почетак низа ратова који ће потрајати скоро две стотине година, колико је легијама требало да покоре борбене становнике Иберије. Марко Тулије Цицерон проницљиво је закључио да је ова борба вођена „између смртних непријатеља, не да би се одредило ко је од њих снажнији, него ко ће је преживети”.
   Напредујући долином реке Ебро римске легије почеле су освајање унутрашњости полуострва покоравајући келтиберска племена која су насељевала оближње Иберске и Пиринејске планине. Захваљујући споразуму који је 179. године пре н. е. староседеоцима наметнуо римски војсковођа Тит Семпроније Грах, завладао је привидан мир. Споразум је римској Републици донео бројне користи, од наплате данка до коришћења великих рудних богатстава. Међутим, жеља за слободом међу покореним племенима није утихнула, напротив, постајала је све снажнија.

                                                Додатно време

   Прва се на отпор одважила Сегеда, престоница народа Бела (lat. Belli). Након што су годинама безуспешно покушавали да римски Сенат увере у неправедност наметнутих обавеза, грађани Сегеде одлучили су да се супротставе Риму. Да би што спремније дочекали очекивани римски одговор, они су 154. године пре н. е. почели обнову градских зидина. За тај обиман посао затражили су и добили помоћ од становника мањих суседних насеља, којима су заузврат понудили уточиште.



   Уместо одговора, римски сенатори наредили су грађанима Сегеде да одмах прекину све радове на градским зидинама. Истовремено је захтевана и неодложна исплата данка наметнутог споразумом. Уз то, Сенат је захтевао да се одређени број ратника Сегеде прикључи римској војсци као савезник. Одговор Сегеђана био је недвосмислен, а забележио га је историчар Апијан Александријски: „Што се зидина тиче, одговорили су Келтибери, Граховим споразумом забрањено је подизање нових утврђења, али не и обнова постојећих. Што се данка и слања савезничких трупа тиче, рекоше да су их сами Римљани накнадно ослободили ових намета.” То су биле истините тврдње, писао је Апијан, и додао: „…када је Сенат даривао изузећа од обавеза, увек је дописивано да ће она трајати само онолико колико то Римљанима буде одговарало”.
   Рат је био на помолу а Римљани су то увек најозбиљније схватали. У претходним сукобима са Келтиберима римска страна учествовала је са прилично малим војскама, од 10.000 до највише 15.000 ратника предвођених преторима. Овога пута врховно заповедништво поверено је наступајућем конзулу Квинту Фулвију Нобилиору, сину војсковође Марка Фулвија који је раније успешно ратовао баш у Иберији. Њему је на располагање стављена велика војска – две легије римских грађана, односно 10.000 легионара, исти број италских савезника и око 2400 коњаника. Снага римске војске сведочила је да се Сенат одлучио за свобухватан ратни поход који је превазилазио првобитни циљ – кажњавање Сегеђана. Од Нобилиора се очекивало не само да умири побуњена племена него и да освоји нове области и стави их под власт Републике.

Месец март на римском мозаику

   Нови конзул могао је да окупи војску тек након свог избора. Организовање овако велике походне војске захтевало је и време и труд. То је значило да Нобилиор не би стигао у Иберију пре почетка лета 153. године пре н. е. Римљани не би имали довољно времена за остварење планираног војног циља јер је јесен рано стизала у планинска подручја, па је већ у септембру било готово немогуће наставити ратне операције. Војске Римљана раније су због овог претрпеле срамне поразе. Зато је Нобилиору био неопходан још један важан стратешки чинилац – додатно време.

                                      
Два драгоцена месеца

   Нови конзули у Риму бирани су на мартовске Иде, односно 15. марта. Тога дана истовремено је званично почињала нова година. Свештеници предвођени првосвештеником бога Јупитера приносили су, током дуге свечаности, жртве врховном божанству римског Пантеона. Обичан народ веселио се славећи долазак Нове године уз обиље хране и пића. Избор конзула, верске свечаности и светковине били су део вишевековног обичаја везаног за овај дан.
   Један од сачуваних фрагмента 47. књиге историјског дела „Од оснивања Града” римског историчара Тита Ливија речит је сведок нове и значајне промене: „Конзули су од пет стотина и деведесет осме године од оснивања Града ступали на дужност на јануарске Календе (1. јануара). Узрок за промену датума избора била је побуна у Хиспанији”. 



    Овај кратак запис потврђује да је приликом избора Квинта Фулвија Нобилиора и његовог колеге Тита Анија Луска дошло до померања датума почетка званичне римске календарске године. Нобилиор је добио два драгоцена месеца више да би на време окупио војску, отпремио је у Иберију и тамо успешно окончао војни поход. Нико од оних који су о томе одлучивали није ни слутио какве далекосежне последице носи ова промућурна административна одлука. Поједини историчари верују да римском Сенату, једнако као и становницима малог побуњеног града на Иберијском полуострву, можемо да захвалимо за датум када прослављамо почетак Нове године.
   Квинт Фулвије Нобилиор највероватније је почетком априла 153. године пре н. е. упловио у луку Тарако, данашњу Тарагону, где га је чекало око 7.000 иберских савезника. Не губећи време, кренуо је према Сегеди предводећи моћну војску која је бројала 30.000 ратника. Обнова градских зидина није била завршена, што је присилило Сегеђане да без борбе град препусте непријатељу. Предвођени војсковођом Каром, упутили су се према снажном утврђењу Нуманцији где су пронашли уточиште и добили нове савезнике. Нобилиор је разрушио Сегеду као пример и упозорење шта чека оне који се побуне против власти Рима.   Убрзо након тога примио је посланство из Нуманције. Изасланици су покушали да посредују у корист Сегеђана, али су били надмено одбијени. Нобилиор је захтевао да и једни и други предају оружје или ће бити кажњени. Нумантинци нису прихватили ултиматум, те су се необављена посла вратили у свој град.

                                        
Кад слонови побесне

   Иако је првобитан циљ похода постигнут, било је очигледно да је противник остао непоражен. Нобилиор је зато повео војску ка Нуманцији путем који је једним делом пролазио кроз густу и непрегледну шуму. Ту је Кар поставио заседу, предводећи савезничку војску Сегедије и Нуманције која је бројала више од 20.000 ратника. Римљани су били потпуно затечени. У жестоком окршају погинуло је 6.000 легионара. Дисциплиновани римски војници ипак су успели да се пробију изван шуме где су пружили снажан отпор, ублажиши тако потпуни пораз. Бројно надмоћнија римска коњица зауставила је и одбацила Келтибере.



   У коњичком окршају погинуо је храбри војсковођа Кар. Његова смрт и долазак ноћи окончали су битку. „Ова несрећа десила се на дан када Римљани прослављају празник бога Вулкана (23. август),” прецизно је забележио Апијан и наставио: „Од тада ниједан (римски) војсковођа није почињао битку тог дана, осим ако је на то био приморан”. Римљани су дан у којем се догодила некаква велика несрећа или неочекивани војни пораз звали диес атер – црни дан. Данас се овај израз у енглеском и француском језику користи за несрећу или катастрофу (енгл. disaster, франц. désastre).
   Пораз није поколебао упорног римског конзула. Три дана након битке подигао је велики утврђени логор у који су убрзо пристигла појачања – десет бојних афричких слонова и 300 коњаника које је послао Масиниса, краљ Нумидије и савезник Рима. Посебно охрабрен доласком слонова, Нобилиор је одлучио да без оклевања нападне Нуманцију. С правом је очекивао да ће ове застрашујеће животиње појавом изазвати пометњу у редовима противника. Нумантинци су у међувремену изабрали нове војсковође, Амба и Леука, који су постројили ратнике на падини испред градских зидина. Нобилиор је слонове поставио иза легија и тако их сакрио од погледа непријатеља.  Пошто је битка равноправних противника трајала неко време, у погодном тренутку римски легионари размакли су редове и пропустили слонове напред.



   Ратно лукавство римског конзула у потпуности је успело. Апијан је записао: „Келтибери и њихови коњи, који никада пре тога нису видели слонове, били су као муњом погођени и у великом страху побегли су према граду”. Изгледало је да су храброст и срећа потпуно напустили браниоце, те да је било само питање времена када ће римски легионари нахрупити кроз градске капије. Тада се изненада десио необичан догађај који је преокренуо ток битке. Слон који се највише приближио зидинама био је погођен великим каменом у главу. Животиња се, готово полудела од бола, окренула и почела да гази кроз редове наступајућих римских легионара.
   Узнемирени трубљењем свога садруга и остали слонови кренули су у бег побеснело газећи и бацајући у ваздух све пред собом. „Тако је то увек са слоновима када се разјаре,” резигнирано је закључио Апијан:   „Када су такви свуда виде противника; зато неки мисле да су они свакоме непријатељи због своје превртљивости”. Видевши расуло у римској војсци, Нумантинци су јурнули из града. У гоњењу су убили три слона и више од 4.000 легионара. Битка се тако, потпуно неочекивано, завршила новим римским поразом.

                                              
До олтара мира

   Нобилиор се није одмах повукао из околине Нуманције. Наставио је да напада околна места која су пружала помоћ побуњеном граду, али са мало успеха. У једном од окршаја погинуо је и римски заповедник коњице, извесни Биесије. Успех Нумантинаца навео је нека келтиберска племена, невољне савезнике Рима, да приђу побуњеницима. Легионари су због тога дочекали оштру иберску зиму потпуно изоловани. Многи су страдали, што од руке непријатеља док су прикупљали огрев и намирнице ван логора, што од хладноће и несташица у самом логору. Тако се неславно завршио поход Квинта Фулвија Нобилиора на побуњене Келтибере.



   Ово је био први у низу неуспешних покушаја римске Републике да покори храбре становнике Нуманције. Пуних двадесет година трајао је рат моћног Рима и малог града у врлетима Иберијских планина. Апијан је забележио: „Већ уморан од овог Нумантинског рата, који је био тежак и развукао се преко сваког очекивања, римски народ изабрао је Публија Корнелија Сципиона Емилијана, освајача Картагине, верујући да је он једини човек који може да покори Нумантинце”. Тако је и било. Нуманција се предала у лето 133. године пре. н. е. после опсаде каква до тада није била забележена у војној историји.
   Сципион Емилијан подигао је око целог града осам логора и утврђења које је повезао рововима и палисадом дугачком готово девет километара, потпуно онемогућивши прилаз Нуманцији. Становници града, изморени глађу и сталним римским нападима, били су „захваћени најстрашнијим бесом, одлучни да себи одузму животе, уништавајући и своје најближе и своје домове, оружјем, отровом и пожарима које су подметали свуда. Тек када су сву човеку својствену храброст истрошили (малобројни) одлучише да се предају,” записао је, не без дивљења, римски историчар Флор. Сципион је затражио да предају целокупно оружје на договореном месту. Нумантинци су за то заражили још један дан, што им је одобрено. Многи су тог дана, скрхани очајем, дигли руку на себе радије него да доживе предају града. Након свега, Нуманција је до темеља разрушена.
   Пад Нуманције није означио крај борбе Келтибера против римске превласти. Окршаји су вођени дуги низ година након тога. Римски историчар Тит Ливије понудио је следеће образложење:
   „Хиспанија је, по природи земљишта и карактеру својих становника, била најбоље прилагођена од свих места на свету за озбиљно наношење губитака и непрестано обнављање непријатељстава. То су разлози зашто је Хиспанија, иако је била прва копнена провинција у коју су Римљани ушли, такође била и последња коју су освојили; истрајавајући све до нашег времена, када је напокон била покорена под вођством и добром срећом Августа Цезара”.

Снимак из ваздуха археолошких остатака

   Тако је тек први римски цар 19. године пре н. е. с нескривеним поносом могао да каже да је после два века ратова покорио цело Иберијско полуострво и присајединио га Царству. Октавијан Август је на челу Сената у част мира, који је коначно завладао римским светом, 13. године пре н. е. освештао величанствени споменик – Олтар мира (лат. Ara Pacis) који и данас сведочи о невероватној упорности Римљана да наметну своје виђење „мира” свима који су покушали да им се супротставе.

----------------------------
-
ЗИМСКЕ ВРУЋИНЕ

   Календар који су установили стари Римљани и данас је, готово неизмењен, у свакодневној употреби. Њихов најстарији календар имао је само десет месеци. Март (лат. Martius), први месец у години носио је име бога Марса. За други месец, април (лат. Aprilis) није сигурно утврђено порекло имена. Док једни сматрају да је овај месец добио име према богињи Афродити, односно Венери, други верују да назив потиче од латинске речи аперио у значењу отворити, јер се током овог месеца природа буди, односно отвара. Порекло назива за трећи и четврти месец такође није са сигурношћу утврђено. Мај је највероватније добио име према Маји, богињи раста и плодности, док је јун носио име богиње Јуноне, заштитнице брака и Јупитерове супруге. Песник Овидије нуди нешто другачије објашњење. По њему мај је добио име према прецима, старима, (лат. maiores) док је насупрот њему јун био посвећен младима (лат. iuniores).
   Пети и шести месец носили су имена према редним бројевима: квинтилис (лат. Quintilis), пети и секстилис (лат. Sextilis), шести месец. Потом су их следили септембар (лат. September), односно седми, октобар (лат. October), осми и новембар (лат.November), као девети месец. Година се завршавала у децембру (лат. December). Наш дванаести месец носи тако помало неуобичајено име – десети. Ова година имала је само 304 дана, што је Римљанима морало стварати велике проблеме.
   Као потврду за ову претпоставку Макробије је у свом делу „Сатурналије” записао и следеће:
   „Повремено се дешавало да цича зима западне у летње месеце и супротно томе, велике врућине завладају у зимским месецима. Када се тако нешто догодило, било је дозвољено да се придода одређени број дана, а да се не помиње име месеца, тако да се доба године прилагоди појавама на небу које су биле одговарајуће за текући месец.”
   Због непрактичности оваквог календара поједини научници сматрају да је римска година увек имала дванаест месеци. Историјски извори приписују легендарном оснивачу Рима, Ромулу и његовом наследнику Нуми Помпилију стварање таквог календара. Према предању они су додали још два месеца – јануар (лат. Ianuarius) и фебруар (лат. Februarius). Јануар је био посвећен богу са два лица Јанусу, божанству почетка и промене, док се порекло имена фебруара везује за култ прочишћења (лат. Februatio). Чини се да су ова два месеца првобитно придодата на крај године, али су касније померена на њен почетак.
----------------------


Аутор: 
Никола Керавица
број: