3320 25. 9. 2015.
Прва књига, па светски бестселер
ЗАПИСИ РАДОЗНАЛОГ ВРАПЦА
 |
| Рејф Ларсен: 'Деца ме увек задивљују' |
Дечак је добио име по Текамси, великом поглавици Шонија који је својевремено настојао да уједини индијанска племена пре него што су га убили амерички војници. Спиветов чукундеда Терхо Спивет, дошавши у САД из Финске, одлучио је да узме то име, те је неко из сваке генерације породице Спивет добио име Текамса. Други иницијал значи Врабац. Дакле, пуно име дечака картографа је Текамса Врабац Спивет. Јер, врабац је његов заштитник међу животињама.
Од када је на фарми погинуо његов млађи брат Лејтон, Т. В. сваког тренутка очекује да ће се и њему нешто десити. Верује у то, јер је Исак Њутн рекао да свака сила захтева једнаку реактивну силу... У међувремену, дечак не престаје да црта мапе и, уз помоћ различитих цртежа, описује свет око себе. Једног дана ти цртежи ће се наћи у Смитсонијану, највећем музеју света, значајном истраживачком центру. Дванаестогодишњак ће освојити угледну Бердову награду...
Значи ли то да ће се коначно разрешити запетљани свет Т. В. Спивета, дат кроз исто тако сложено књижевно дело препуно научних занимљивости које стално измичу нашој пажњи? Хоће ли се најзад одлучити између Истока (земље идеја) и Запада (земље митова и пића)?
Играоница маште
„Кад нацртате карту нечега, то нешто постаје истина, бар у свету карте. Али зар свет карте никад није исти као свет света? Ниједна картографска истина није била истинска истина. Бавио сам се професијом која је у ћорсокаку. Мислим да сам и знао да се бавим професијом која је у ћорсокаку и да је због тог ћорсокака била тако привлачна”, закључује јунак при крају романа, у једном од бројних записа датих на маргини текста, уз цртеж испод кога пише: „Картографија је бескорисна.”
Занимљиво је да је роман „Изабрани радови Т. В. Спивета” прва књига њујоршког приповедача Рејфа Ларсена. Једна од најоригиналнијих објављених последњих година у свету, према мишљењу књижевних критичара. Постала је бестселер. Томе се Рејф Ларсен, двадесетдеветогодишњи плавооки професор књижевности на Универзитету Колумбија, свакако није надао.
„Не прође дан да се не упитам како се ово мени уопште догодило, зашто ми се то догодило”, изјавио је за познати амерички часопис „Vanity Fair”. „Познајем много сјајних писаца који се боре да њихова дела буду објављена. И мени се некако чинило да нисам вредан... Али, онда сам дубоко удахнуо и сам себи рекао: у реду, они су то желели. Имају своје разлоге због којих су хтели твоју књигу.”
Ларсен је „Изабране радове Т. В. Спивета” писао четири године. У почетку, то је била књига без цртежа. Онда је писац открио да би, осим фуснота, могао да користи и маргине. Испоставило се да ће то постати игралиште на коме је утакмицу са самим собом одиграла машта Т. В. Спивета.
На питање зашто је одлучио да јунак његовог првог романа буде дете, Рејф Ларсен је рекао и ово:
„Деца ме увек задивљују. Посебно деца која су за нешто нарочито обдарена. То увек превари одрасле, па помисле како су та обдарена деца мали одрасли људи – способни не само за одређену вештину, већ за све. Јер, ми преносимо све своје наде и жеље на ту децу. Наставник сам и природно је да ме деца веома занимају. Посебно, како деца гледају на свет. Верујем да су они изванредна грађа за штиво. Уколико посматраш свет кроз очи детета, то ти даје подстицај да пишеш. Из једноставног разлога јер можеш да описујеш ствари на изненађујуће начине. Сматрам да су изрази геније или чудо од детета врло лоши, јер заташкавају праву личност особе. А то одрасли такође често раде.”
Мапа света из сећања
Рејф Ларсен одрастао је у уметничкој породици. И отац и мајка су сликари. Он је одлучио да се посвети проучавању филма и књижевности. Било како било, слике су одувек биле свуда око њега и тумачење околине и догађаја кроз цртање за њега је било уобичајена ствар. Баш као Т. В, и Рејф је одушевљен светом карти. Од детињства је био уверен да су карте исто што и приче. Чак и више од тога: да су вишезначна документа културе. Сатима је као дете посматрао старе атласе. Имао је утисак да чита приче. Кад је био у седмом разреду, професор географије рекао је ученицима да нацртају мапу света, али не гледајући ни у један атлас, већ искључиво по сећању. Рејф тај тренутак сматра кључним за свој живот.
 |
| Дворац Смитсонијан, део музејског комплекса |
Делфини вребају
С ликом Т. В. Спивета Рејф Ларсен провео је четири године. Кад је написаном тексту романа почео да додаје цртеже на маргинама, дешавало се да дуже време проведе цртајући једну сличицу него кад је писао поглавље књиге. Често је помишљао да одустане од свега. Међутим, онда као да би чуо дечји гласић који му је говорио: „Ја не бих никада одустао.” Осећао је да то иза његовог рамена проговара сам Т. В. Спивет!
Као млад писац који тек ступа у свет књижевности у време владавине високе рачунарске технологије, Рејф Ларсон објаснио је и свој однос према књизи:
„Заиста мислим да је књига нешто физичко, дивно, нешто што пристаје уз човека такав какав је. Начин на који књига делује на нас и ми на њу суштински је и природан, тако да о томе и не размишљамо. Кад, ипак, помислим на одређену књигу, мислим на то где се нешто у књизи налази. Размишљам о географији књиге. Нове технологије нису ту да замене књигу. Верујем да се то никада неће догодити. Зато волим књиге које су смишљене да буду књиге...”
Рејфов следећи роман, који говори о тајанственим догађајима чији су главни јунаци луткари и која води читаоца од Балкана до Африке, требало би да буде ускоро објављен.
У сваком случају, док је писао „Изабране радове Т. В. Спивета” Рејф Ларсен није знао како ће се књига завршити. Схватио је да најбоље пише онда кад остави да га расплет самог изненади.
Хоће ли, дакле, дечак остати запослен у највећем музејско-истраживачком комплексу на свету какав је Смитсонијан? Или ће се вратити оцу, ћутљивом каубоју, мајци, др Клер, необичној научници, и сестри Грејс и наставити да повучено живи на фарми у Монтани? Да би читалац то открио, биће потребно да прочита око четири стотине густо исписаних страница књиге. То, међутим, нису странице књиге у уобичајеном смислу. И маргине су пуне цртежа и речи, научних доказа, загонетки, питања и претпоставки. Међу њима и она по којој су делфини паметнији од људи. Они само чекају да се људи међусобно униште пре него што преузму свет.
Роман „Изабрани радови Т. В. Спивета” на српски језик превео је Игор Цвијановић, а објавила београдска „Геопоетика”. Ко ипак жели и на други начин да уђе у свет ове књиге, може да посети Интернет адресу:
www.tsspivet.com
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
