Бајковити реалиста Илија Вукићевић

 Њега је књижевна историја запамтила као писца који је у реалистичку приповетку унео бајку и фантастику

Био једном један професор и звао се Илија. Није имао тројицу синова ни три кћери, али је умео лепо да прича. Још као студент „читаве сахате могао је занимати овеће друштво причајући јасно, живо, а увек са пуно духовитог хумора”. И мајка Софија, чиновничка кћи, имала је овај леп дар па су је упамтили као жену духовиту и „пуну причања”. Али није Илија био брбљивац нити је збијао неслане шале. У друштву високошколаца, помало повучен и по страни од вођења политике, пазио је да му хумор буде незлобив, да насмеје, а да никог не увреди и посрами.
Не само причом, већ и веселом свирком заокупљао је Илија пажњу својих другова. Свирао им је у ћемане, врло лепо и вешто, а у мањем друштву знао је и да запева народну песму пратећи себе на виолини. Као гимназијалац учио је да свира од неког Циганина у Шапцу, где је тада породица живела, па је умео да загуди и понеко коло.
Илија је на студијама био члан „Побратимства”, а знало се да се у тој ђачкој дружини много писало и читало, да су се књижевни састави оцењивали и тумачили на заједничким састанцима. Дар да опази детаље из свакодневног живота и исприча их на занимљив начин почео је и код Илије да се претвара у склоност ка писаној речи. И тако, једног дана, за време распуста, у Врању, где је тада живео, чу он о љубавном догађају једне госпођице и реши да ту причицу запише.
И не прође дуго, а она освану у часопису „Београдски дневник” под насловом „Патак” 17. маја 1885. године. Без потписа писца. Од тада до краја прекратког живота, не ослободи се професор Илија више тог свраба писања и остави за собом четрдесетак приповедака. За живота радо читан, после смрти заслужио је место међу најбољим представницима српског реализма, а његово име, Илија Вукићевић (1866–1899), помињу проучаваоци кад хоће да похвале сјајне приповетке о српским граничарима или фантастичне приповести и необичне јунаке.

Срећа и људи

Драгоцено искуство за књижевни рад, нарочито кад писац живи у доба реализма кад се уметници труде да што више захвате од стварности и преточе је у уметничко дело, дошло је од сасвим једноставне чињенице да је Илијин отац, Иван Вукићевић, био судија. По захтеву службе, често се с породицом селио по Србији што је његовом сину омогућило да упозна разне градове, нарави и ћуди. После Илијиног рођења, 3. августа 1866. године у Београду, становали су у Ваљеву, Смедереву, Јагодини, а једно дуже време и у Шапцу.
Скоро десет година Вукићевићи су живели у Врању, све док Иван није умро, после чега су се преселили у Београд. Нижу гимназију Илија је завршио у Шапцу, велику матуру положио је у Крагујевцу, а затим је отишао у Београд где је уписао природно-математички одсек Философског факултета. „Волео је и више имао осећања за природу и стварност него за књиге”, разматра Љубомир Јовановић додајући да Илија у то време радије чита Бремов „Живот животиња” него белетристику. По завршеним студијама, радио је као професор у неколико гимназија и предавао француски језик, земљопис и рачуницу. Прво радно место било му је у нижој гимназији у Врању, где се запослио 1888. године. Један од његових ученика, како се претпоставља, био је Бора Станковић, незаобилазни јужњак у српској књижевности.
Уз рад у школи, Илија хонорарно држи часове певања и свирања, неуморно пише и шаље своје радове часописима „Босанска вила”, „Стражилово”, „Јавор” и „Отаџбина”. До 1890. године има петнаест приповедака иза себе. Једна административна дужност добро ће се оплодити у његовом књижевном раду. Тадашњи министар просвете Андра Николић одредио га је да као надзорник обиђе основне школе у топличком и једном делу врањског округа и тако он у лето 1890. године из прве руке упознаје живот Срба граничара на подручју ослобођеном од Турака десетак година раније. Та „јужна тура” биће драгоцен материјал за читав низ приповедака које су га прославиле. Исте године умире му отац и, на сопствену молбу, Илија бива премештен с мајком и братом у Београд. Ту је прво постављен за професора у Београдској нижој гимназији, а затим у Другој мушкој гимназији.
Већ добро познат читаоцима књижевних часописа, одлучује да приповетке сакупи у збирку. Она је штампана 1890. године и лепо је примљена у књижевним круговима. У београдском Народном позоришту једно време давала се и његова шаљива игра у једном чину „Срећа и људи”, али је имала мање успеха него његове приповетке. Њих је запазио, на пример, чак и један Лаза Лазаревић. По његовој оцени, Илија Вукићевић био је најдаровитији млађи приповедач, али без довољно књижевничке спреме. Имајући на уму и то мишљење цењеног колеге по перу, Илија се у Женеви, где је отишао на стручно усавршавање захваљујући државној помоћи, посвећује изучавању француског језика и књижевности. У његовим приповеткама настаће заокрет – реализам се меша с фантастиком, народном бајком, алегоријом и сатиром.
По повратку у Београд неко време је хонорарни предавач француског језика у Првој гимназији, а 1. октобра 1895. године премештен је у београдску реалку. Недуго затим оженио се Јованком Чолак-Антић с којом добија сина Ивана. Брачна и породична срећа, међутим, неће дуго потрајати. Вукићевић умире од тешког нервног обољења 5. марта 1899. године у тридесет трећој години.

Код граничара и Врачана

Књижевни пут Илије Вукићевића, нарочито његов почетак, обележио је приповедач који је похвалио његову даровитост, али га подсетио да треба више да чита – Лаза Лазаревић. Није то ништа необично, будући да старији писац има у то време читав низ следбеника који се на његовим приповеткама уче или их подражавају. Сличност је, у овом случају, понекад врло уочљива. Илијина приповетка „У новој кући”, на пример, врло подсећа на Лазаревићеву „Први пут с оцем на јутрење”. Отац напушта породицу због својих грешних склоности, да би се на крају приче тргнуо, отрезнио и вратио најближима, а цео догађај износи нам младић, син домаћина кога је грех довео до тога да готово потпуно уништи породично огњиште. Основна мисао иста је код обојице приповедача, с тим што је код Лазаревића у питању очева коцкарска страст, а код Вукићевића љубав према неваљалој жени.
Упркос очитој сличности, књижевни критичари нас упућују да прочитамо ову приповетку, али и многе друге у којима Илија следи свог „учитеља”, и сазнамо како оно што је „већ виђено” постаје ново дело. Вукићевић, такође, пише тада омиљене сеоске приповетке, у којима нарочиту пажњу посвећује породичним односима. Оно што га издваја јесте то што у сеоску приповетку уноси један нови свет, свет људи који живе на турској граници. Сабране у збирку, те приче објављене су под насловом „Арнаутске слике” (1890). „Још једна српска регија добила је свог приповедача”, пише Милисав Савић мислећи на ове приповетке. Приче су далеко од сеоске идиле, напомиње овај књижевни критичар, то је свет који „почива на сили, разбојништву, отимачини, превари”.

 Кад је почео да се удаљава од реализма и уноси фантастичне елементе у своје причање, Вукићевић више није следбеник онога што је било већ претеча онога што ће тек доћи. Последњи низ његових приповедака неодољиво подсећа на народне бајке чији су мотиви уплетени у необичне догађаје пуне сатире, алегорије и гротеске. Најпознатије дело на коме је Илија применио ову необичну формулу и у које је умешао све ове стилске поступке и књижевне фигуре је „Прича о селу Врачима и Сими Ступици”.
Кад је помињу у стручној литератури, проучаваоци најчешће не пропуштају да нам нагласе да ова бајковито-фантастична приповетка најављује великог мајстора сатире и алегорије, Радоја Домановића.
„Никад божје око није милостивије погледало са неба на земљу, но кад се зауставило над Врачима и његовим народом... Али једног дана обрте Бог сам главу од Врачана, те воденица прште по среди, људи подигоше носеве у вис, а куће, као печурке после кише, набубреше од зла и свађе, па и сама црква потону дубље у земљу и њени се дрвени зидови распаднуше на све четири стране. Тога се дана одједном замрси стара слога и љубав међу Врачанима, и то све зато што неко тада рече, као уз реч, како међу свима њима има и паметних и паметнијих него да се од најпаметнијих избере један, па нека суди осталима, јер, како онај рече, није ни право да му се толика памет узалуд прелива.”
Тако Илија почиње причу о ђаволском замешатељству које је натерало до тада добре Врачане да се залећу једни на друге где год се нађу и ударају као овнови главама, не би ли утврдили чија је глава тврђа, односно ко је, по некој уврнутој логици, самим тим и паметнији. Већ сасвим изубијане од суманутих мегдана треба да их спасе Сима Ступица, мештанин с најмањом главом, али с урокљивим зеленим очима. Из белог света у коме сусреће дивове и механџију патуљка, малог створа старијег од смрти, мудрог Ћетена који му поставља загонетке, Сима треба да донесе Врачанима лек и заустави необично насиље које је завладало међу њима.

***

„Весник модерне прозе 20. века”, „да смрт није наступила с ужасима који су претходили, Илија би био творац најновије школе”, „у њему бисмо, само да га није прерано пресекла болест и смрт, могли добити писца који би раширио унутрашње просторе нашег реализма”.
Прича о Илији Вукићевићу, коју смо започели у маниру бајки, нема, дакле, срећан крај. Често читамо шта је Илија могао да буде да му је судбина дала мало више времена од оних девет година колико је био на књижевној сцени. Ипак, и за тако кратко време успео је да нам остави довољно вредно и занимљиво дело. Довољно упечатљиво да му, за почетак, скинемо одредницу „помало заборављени приповедач” и посветимо му своју читалачку пажњу.