Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Писма Милени


ЗАЉУБЉЕНИ КАФКА

Срели су се само неколико пута и сви ти сусрети били су помало неспретни, помало несрећни... али су одлучујуће допринели настанку великог књижевног дела

е дај, ако је то уопште икако могуће на овом непостојаном свету (где човек буде просто отргнут и не може себи да помогне), не дај да Те застрашивањем отргну од мене, чак иако Те једном, или хиљаду пута, или можда управо сад, или увек можда увек управо сад, разочаравам. Уосталом, то није молба, и није упућена Теби, не знам куда је упућена. То је само мучно дисање измучених груди.
   Ово писмо заљубљеног писца Франца Кафке (1883–1924) упућено новинарки, преводиоцу и писцу Милени Јесенској, недвосмислено говори о грчевитим и грозничавим осећањима чији је задатак да однесу победу над свим животним искушењима, чак и над временом. Да буду „осуђена” на вечност, односно на вечну љубав.
   Францу Кафки, чешком писцу јеврејског порекла (који је писао на немачком и који је за собом оставио романе „Процес”, „Замак”, „Америка”, збирке приповедака и дневнике), то је пошло за руком. Пишчева последња жеља да сва његова дела, укључујући дневнике и преписке, буду спаљена срећом није поштована. Тако су и писма упућена Милени Јесенској, коју је упознао као тридесетседмогодишњак (1920) и са којом је размењивао писма наредне две године, угледала светлост дана и постала – књига. Нож који размиче залеђено море око нас, како би рекао сам Франц Кафка.

                                           Не, немој ми прићи...

   Када је упознао Милену Јесенску, Кафка је већ два пута био неуспешно верен, а она несрећно удата. Потицала је из прашке хришћанске добростојеће породице, али се од ране младости опирала путу на који су је упућивали родитељи. Рођена 1896. године, матурирала је у првој прашкој приватној гимназији за девојке и није завршила студије медицине, па ни конзерваторијум. Одлучила је да се дружи с авангардним уметницима и почне да пише. Звали су је необузданом Миленом. Будући да је губио сваку битку са кћерком која је рушила сва тадашња грађанска правила, отац Јан Јесенски, професор стоматологије, послао ју је 1917. године на деветомесечно лечење у душевну болницу. Није се променила. Напротив. Упркос очевој забрани, удала се за Јеврејина, књижевника Ернста (Арношта) Полака и отишла у Беч. Издржавала је мужа и себе дајући часове чешког.
   Сва је прилика да је Кафку упознала у кафеу „Арко” у Прагу где су се окупљали уметници. Кафка се одмах заљубио. Управо на Полаков предлог, Милена је одлучила да почне да преводи Кафкине приче на чешки, будући да је он писао на немачком. Чини се да се и Милена убрзо заљубила у Кафкино дело, а затим и у писца. Срели су се само неколико пута и сви сусрети били су помало неспретни, помало несрећни, али неспособност заљубљених да остваре љубав ван писаних речи, изван књижевности, као да није дотицала страст која се развила кроз писма.

            
                      „Ви сте овде, тачно као ја, и јаче, где сам ја, ту сте и Ви,
                       и још јаче...”, писао је Франц Кафка Милени Јесенској која је прва
                                            превела његове приче на чешки језик

   Две године касније Кафка је ипак одлучио да преписку прекине и Милена се с тим сложила. Наставила је бескомпромисни живот одважне новинарке и борца за људска права. Развела се, затим поново удала и родила кћерку. Постала је члан комунистичке партије из које је иступила сазнавши за Стаљинова злодела. Објавила је три књиге, помагала прашким Јеврејима када је избио Други светски рат… Хрлила је у сусрет несрећној судбини. Умрла је у немачком логору 1944. године.
   (У концентрационим логорима страдале су и три сестре Франца Кафке, који је умро у санаторијуму 1924. године.)

                                                   Опчињеност

   У преводу Сође Зупанц на наш језик, „Просвета” је објавила књигу Милене Јесенске „Пут до једноставности”, те наши читаоци имају прилику да упознају Милену саму, Милену писца, а не само Кафкину Милену. О животу и делу ове изузетне Чехиње, др Александра Корда-Перовић, професор чешке књижевности на Филолошком факултету у Београду, за „Забавник” је рекла:
   – Савременици је памте као енергичну, конвенционално одевену и хрому даму која се није одвајала од штапа. Била је то последица хроничног реуматизма од кога је бежала користећи претеране дозе морфијума. Сећају се да није била нарочито лепа, али је успела да заведе и Евжена Клингера, десет година млађег позоришног и књижевног критичара, преводиоца и писца, који је био њен партнер после распада другог брака са архитектом Јаромиром Крејцаром. Писало се и о њеном блиском дружењу са чешким комунистом Јулиусом Фучиком.
   Крајем тридесетих година Милена Јесенска пише текстове у илегалном часопису „У бој” и у њима осуђује фашизам и расизам. Због тога је и ухапшена 1939. године, а нешто касније одведена у немачки логор у Равенсбрику из кога се неће вратити. Тамо се упознала с Маргаретом Бунбер-Нојман, новинарком које ће написати књигу о Милени. Неће бити једина. Биографије и успомене стигле су и из пера многих чешких, енглеских, француских и немачких биографа. Иако је написала три књиге – „Миленини рецепти” (1925), „Пут ка једноставности” (1926) и     „Човек шије одело” (1927) – безброј занимљивих и полемичких новинарских чланака и била одличан преводилац, Милена Јесенска се пре свега памти као блиска пријатељица Франца Кафке и као особа којој су упућена Кафкина „Писма Милени” – закључује професорка Корда-Петровић.
        
Улазница за прашки Музеј Франца Кафке

   Од почетка дописивања из Кафкиних реченица јасно се чита његова опчињеност Миленом Јесенском. Своју љубав описује као истовремено интелектуалну и чулну. Током двогодишње преписке, сваким писмом Кафка сведочи о снажном књижевном надахнућу које је Милена у њему изазивала. Могло би стога да се каже да је Кафка зато и остао заљубљен у Милену Јесенску, односно – у речи. У почетку јој се обраћао са „Госпођо Милена”, описујући себе често као болесног и рањивог. „Не схватате дејство Ваших писама на мене”, понављао јој је.
   Једно од првих писама сасвим је кратко и показује сав списатељски дар заљубљеног Кафке:
   Пада ми на памет да се заправо не могу сетити одређених појединости на Вашем лицу, него само како сте, удаљујући се, пролазили између кафанских столова; Ваш стас, Вашу хаљину, то још увек видим.
    Срдачно, Кафка

                                                    Несанице

   Уосталом, и повод за упознавање била је жеља Милене Јесенске да Кафкине приче преведе на чешки језик. Он је, наиме, био непознат чешкој читалачкој публици будући да је писао на немачком. У свом писму он открива једну од кључних црта своје нарави: одсуство сујете и потпуну критичност према себи и свом делу. Зато и не чуди његова каснија жеља да све што је написао после његове смрти буде спаљено.

                       
                        Споменик у славу писца „Процеса” и „Преображаја” у Прагу

   У сваком случају, ово је сасвим лоша прича; к’о ништа бих Вам, драга госпођо Милена, ред по ред могао то доказати, само би покрај тога гађење било још мало јаче од доказа. Наравно, то што Ви ту причу волите, даје јој неку вредност, али ми мало помућује слику света.
   Речи које лете у писмима разбуктавају Кафкину чулну страст која се може поистоветити с његовом уметничком маштом:
   А, међутим, била би лаж када бих рекао да ми недостајете, то је најсавршенија и најболнија чаролија. Ви сте овде, тачно као ја, и јаче; где сам ја, ту сте и ви, као још ја, и још јаче; где сам ја, ту сте и ви, као ја, и још јаче. Не шалим се, понекад замишљам да Ви, која сте овде, жалите што мене нема и питате: „Где ли је он? Зар није писао да је у Мерану?”
   Ф.
   Врло брзо постаје јасно да је Милена Кафку учинила зависником – човеком који не може да живи без њених писама, подстицаја који распаљују његову списатељску страст:
   Шта мислите, могу ли до недеље добити још једно писмо? Могућности има, али... Бесмислено је ово уживање у писмима. Зар није довољно једно једино, зар није довољно да се нешто зна? Нема сумње. Али ипак, завалиш се дубоко и пијеш писма и не знаш ни за шта друго, него само да нећеш престати да пијеш. Објасните то, Милена, учитељице!
   Ваш Франц К.
   Врло често Кафка је Милени писао о својим болестима, о грудобољи, а изнад свега о несаници. Мучне часове разбијали су снови о Милени:
    Тако је лепо што сам примио Ваше писмо, морам да Вам одговорим и неиспаван. Не могу ништа да пишем, само тумарам између редова, дотакнут светлошћу Ваших очију, дахом ваших уста, као кад је леп срећан дан који остаје леп и срећан чак и када је глава болесна, уморна и у понедељак предстоји путовање преко Минхена.
    Ваш Ф.

                                      Снови без срећног краја

   Снови о Милени били су, на известан начин, предсказање. Ниједан Кафкин сан о Милени није имао срећан завршетак:
    Јутрос сам те опет сањао. Седели смо једно поред другог и Ти си ме отискивала од себе, не љутито, већ пријатељски. Ја сам био веома несрећан. Не због тога што ме тераш, него због себе, зато што сам с Тобом поступио као са неком немом женом и пречуо глас који је из Тебе говорио, и то је управо мени говорио. Или га можда нисам пречуо, али нисам могао да му одговорим. Још неутешнији него у првом сну, отишао сам.
    Твој
    (сад већ губим име,
    постајало је све краће
    и сада гласи само Твој)
    Рођендан Милене Јесенске, тринаест година млађе од Кафке, био је повод да још једном, на потпуно искрен начин, искаже своју љубав:
    Срећом, честитање није потребно, него хвала што постојиш на овом свету, на коме од самог почетка (као што видиш, ни ја немам баш неко велико познавање света, само што ја то за разлику од Тебе признајем), на коме нисам од самог почетка мога замислити да бих Тебе могао ту наћи. И захваљујем Ти на томе (је ли то хвала?) пољупцем истим онаквим као на станици, иако Ти се није допао. (Данас сам некако мало јогунаст.)

            
                                         Кафкина родна кућа у Прагу

   Чињеница да је Милена била несрећно удата, али ипак удата, осетљивог Кафку дубоко је узнемиравала. Немогућност да јој отворено пише о својим осећањима, без бојазни да ће неко наћи и прочитати његова писма, чинила га је несрећним:
   Милена, молим Те, пронађи неки други начин како да ти пишем. Карте са скривеним сислом превише су глупе; које књиге треба да ти пошаљем, ни то више не знам: и, најзад, неподношљива ми је помисао како залудно идеш на пошту, молим те, пронађи неку другу могућност.
   Сазнање о томе да никада неће моћи да заједно проживе један обичан живот, било је попут ножа који је остајао заривен у Кафкиним грудима:
   И заиста, можда заправо није љубав кад кажем да си ми Ти нешто најдраже; љубав је да си ми ти нож којим себе озлеђујем. Уосталом, и сама велиш: „Немате снаге да волите!” Зар то не би требало да је довољна разлика између „зверке” и „човека”?
   Предосећање растанка било је потврђено поново у сновима:
   Јуче сам Те сањао. Више се скоро и не сећам шта се дешавало у појединостима, само још толико знам да смо се непрестано преображавали једно у друго. Ја сам био Ти, Ти си била ја. Најзад је Тебе однекуд захватила ватра, сетио сам се да се крпама гуши пламен, дохватио сам неки стари капут и ударао Те њиме. Али опет почеше преображавања и то је ишло тако далеко да ни Ти више ниси била ту, него сам ја био тај који гори и ја сам био тај који удара капутом. Али то ударање није уопште помогло, потврдила су се само моја стара страховања да такве ствари не помажу против ватре. У међувремену су стигли ватрогасци и некако су Те спасли.  Али била си другачија него пре, као авет, кредом исцртана у мраку и пала си ми беживотно на руке, можда само онесвешћена од радости што си спасена. Неизвесност услед преображавања и овде се настављала, можда сам ја то пао на нечије руке.
   У једном тренутку чинило се да се Франц Кафка помирио са судбином да је његова веза с Миленом Јесенском – немогућа. То ипак није значило да је због тога мање несрећан, чак очајан:
    Мало има извесних ствари, али међу њих спада и та да нас двоје никад нећемо живети заједно, у истом стану, једно уз друго, за истим столом, никад, чак ни у истом граду. Скоро бих рекао да ми се то чини толико извесно као што је извесно да сутра ујутру нећу устати и нећу отићи у канцеларију.
   Тако сам сад, не радећи ништа друго, до пола два ноћу седео над тим писмом, гледао га, и кроз њега Тебе. Понекад, не у сну, имам ову представу: лице Ти је косом прекривено, полази ми за руком да је разделим и размакнем. Појављује се Твоје лице, прелазим Ти руком по челу и слепоочницама и онда Ти обухватим лице рукама.

                                           Ово није опроштај…

   Напослетку, Кафка је одлучио да прекине преписку. Речи упућене Милени постале су недовољне, односно сувишне, свеједно:
   Нема закона који би забрањивао да Ти опет пишем и да Ти захвалим на том писму у коме се можда налази најлепше што си могла да ми напишеш, речи: „Ја знам да ме Ти...” Али иначе се већ одавно слажеш са мном да сад више не треба једно другом да пишемо; само је случај што сам управо ја то први рекао, исто тако се могло десити да Ти то кажеш. А пошто мислимо исто, није потребно објашњење, зашто је боље да не пишемо.(...) Не опраштам се. То није опроштај, осим ако ме тежа, која вреба, не одвуче сасвим доле. Али, откуд би она могла док Ти живиш?
   Последње Кафкино писмо Милени открива његову најдубљу увереност у снагу њихових осећања која ће се, упркос свему, препознати тамо где ни време, ни простор нису значајни:
    Моја адреса је, уосталом, од пре неколико недеља, Штеглиц, Груневалдштрасе 13, код Зајферт. И сад ипак „најлепши поздрави”. Шта мари ако се буду срушили већ код баштенских врата, можда им је снага утолико већа.
Ваш К.
 
(Цитати из књиге „Писма Милени”
преузети су из „Нолитовог”
издања књиге Франца Кафке
из 1978. године,
превод Зденке Бркић)

Аутор: 
Мирјана Огњановић
број: