3320 25. 9. 2015.
Из полицијског архива
ЗАГОНЕТКА ПУТНОГ
Београд је био прилично миран град те 1933. године. Ипак, једно сурово убиство потресло је грађане
орђе Станковић је почетком тридесетих година био један од угледнијих трговаца у Кнез Михаиловој улици. Као призет, својевремено је добио да води продавницу дечје одеће „Беба”, иако је званични власник била његова жена. Продавница је била само једна од многих, док Станковић није разрадио посао и убрзо постао један од најбогатијих београдских трговаца. Због тога је његов нестанак изазвао велику пажњу. Тог 1. маја 1933. године је, као и обично, отворио радњу. Сређивао је робу с помоћницом, а онда је у једном тренутку из касе узео гомилу хиљадарки, ставио шешир и изашао напоље.
Помоћница га није питала куда иде, већ је навикла да газда излази како му се ћефне, због свршавања својих послова. После сат времена у радњу је дошла и газдарица. Ни она се није претерано бринула због одласка мужа јој. Уобичајено су затворили радњу око поднева и отишли кућама на ручак. Мужа није затекла код куће, а ни касније у радњи. Тада се већ забринула, пошто је Станковић био познат као педантан човек који никако није имао обичај да се изгуби без јављања. Прво је обишла сву могућу родбину, све у нади да је свратио негде на ручак, па се мало задржао. Како га нигде није било, а до јутра се није појавио, отишла је у полицију и пријавила нестанак.
Истрага тапка у месту
Сходно положају несталог, ангажован је врх полиције. Истрагу је водио лично шеф Кривичне полиције Радован Поповић, а саслуживали су најбољи инспектори.
Одмах је кренуло испитивање свих који су били блиски несталом трговцу, у нади да ће се сетити било ког податка који, ма како био ситан, може да допринесе решењу мистерије.
Први траг била је изјава Милице, Станковићеве супруге, која се сетила да јој је неки рођак поменуо да је видео Ђорђа тог преподнева код зграде „Политике”, како разговара с неким човеком. Тај човек, кога је рођак видео само из профила, убеђивао је Станковића да „пође с њим, па да се сам увери”. Изјава комшије сајџије полицајце је само учврстила у мишљењу да су на правом трагу. Наиме, он се присетио да му је Станковић скоро помињао да му неки људи нуде да купи неке куће, два килограма злата, као и неку кафу. Чак је код њега доносио узорке злата на пробу. Када је са сајџијиног телефона позвао продавца, хтео је да му дода слушалицу, да он пита неке детаље, али је непознати с друге стране залупио слушалицу. Инспекторима је било јасно да је у питању неко ко познаје и сајџију. Исто тако, сада су били готово потпуно сигурни да је трговца неко намамио причом о злату и кућама. Једино је било питање о коме се то ради и шта се десило са Станковићем?
Тада је уследио онај досадан део полицијског посла. У полицију је доведен онај рођак који је Станковића последњи видео на улици. Полицајци су са њим пролазили кроз целу картотеку, показивалу му фотографије разних раније осуђиваних и привођених лица, све док после неколико сати сведок није показао на једну фотографију, уз повик: „То је тај!”
Радило се о Николи Миљковићу, од раније познатом органима гоњења као трговачком агенту који је због неких проневера и крађа био на условној слободи. Инспектори су се растрчали по граду, али Миљковић као да је у земљу пропао. Једино су могли да сазнају да се у последње време често дружио са Михаилом Марковићем, директором „Космајске привредне банке” из Младеновца и директором филмске куће „Адриа”. На Марковића нико није ни сумњао, тражили су га само због података о Миљковићу, све док у тој потрази нису отишли у гаражу у којој је држао аутомобил.
Две капи крви
Газда гараже, видевши полицију на вратима, у страху од униформисаних лица без икаквог питања почео је да се присећа да се његов закупац тих дана врло чудно понашао. За причу су се врло заинтересовали и инспектори и сазнали да је Марковић баш 2. маја сам детаљно прао свој аутомобил, што није обичавао. Овлашни преглед кола није ништа открио, све док техничари нису видели две ситне капи крви, очигледно промакле ономе ко је прао кола.
Полицији је то било сасвим довољно да Марковића приведе на информативни разговор. Он је у почетку био сасвим хладан, одговарао је на сва питања. Познавао је Станковића, али искључиво као што угледни директор банке познаје угледног трговца. Тада је у собу бануо инспектор, право из претреса куће Марковићеве пријатељице. Донео је један револвер и штедну књижицу из које се видело да је Марковић на штедњу управо 2. маја положио 28.000 динара. Ту се нашло и 3000 динара у готовини. Полицајци су почели да му постављају све директнија питања, предочили су му да су нашли крв на аутомобилу, али ништа од признања.
Михаило Марковић, угледни грађанин, завршио је у полицијској картотеци
На крају, питања су почела да га ломе, замарала су га. Следеће ноћи дигли су га из сна и одвели у задимљену иследничку собу. Коначно, сломио се и почео да одговара. Да, Станковића су убили Миљковић и он. Намамили су га причом о злату и кафи. Када је дошао код Марковића у кућу, дали су му неке каталоге да гледа. Миљковић се мотао по соби, кришом је узео секирицу којом су се цепала дрва за потпалу. Ставио ју је под сако и зашао Станковићу иза леђа. Док је овај гледао каталоге, убица је извукао секиру и из све снаге задао ударац у потиљак. Станковић се срушио без гласа, на месту мртав. Ова двојица су му узели сав новац који је имао код себе, огромну суму у то време.
Затим су се дали на посао да леш уклоне из куће. У ту сврху купили су велики путни ковчег. Док је леш још био врућ, није почео да се кочи, пресавили су га и убацили унутра. Ковчег су завили у ћебе, убацили у аутомобил, а собу у којој је убиство извршено цело поподне прали од крви. Леш су онда одвезли на место које Марковић никако није хтео да открије полицији.
Рониоци у гаћама
Рачунао је да његово признање није довољно, увек на суду може да се вади на то да је извучено батинама. Нема леша, нема ни невоље. Прво је инспекторима рекао да је у убиству учествовао и неки Петровић из Земуна. Дотични мора да се много изненадио када су га ни кривог ни дужног заскочили инспектори и са лисицама на рукама спровели у Главњачу. Ипак, човек није имао везе са целом причом па је брзо пуштен. Онда је убица признао да су леш бацили у Дунав, између Гроцке и Смедерева. Кренули су, у једним колима он са инспекторима, у другим Техничка полиција. Одвео их је до Орашца, десетак километара од Гроцке. Ту је показао место близу пута, али су инспектори схватили да не постоји могућност да су се ту ослободили тела, пошто би га аласи који ту сваког дана лове сигурно нашли. За сваки случај, инспектори појачани аласима претражили су чакљама дно Дунава. Како ништа нису нашли ни после три сата, било је јасно да Марковић лаже.
Вратили су га у станицу у Гроцкој, да преноћи, а инспектори су наставили пут Смедерева, да претраже кућу Марковићеве мајке. То га је изгледа сломило, пошто их је у Смедереву дочекала вест из Гроцке да је убица спреман да открије место где је сандук са лешом, само да му не узнемиравају мајку.
Екипа се наврат-нанос вратила у Гроцку, покупила Марковића који их је одвео до мочваре зване Годоминско поље. Крај једне дубоке баре, неколико метара од пута, показао је и рекао да је леш ту.
Поново су чакље ступиле у акцију. Најзад су наишли на неки огроман предмет под водом. Како је било у дубини, није било друге него да се инспектори поскидају у гаће, па на роњење. Упала плућа не гине, али све за службу. Коначно, извукли су сандук умотан у ћебе. Више није било сумње – нашли су трговца Станковића.
Писма из Италије
На повратку, полицијски караван се чак заглавио у блату, требало им је неколико сати да дођу до Београда. У Београду, Радован Поповић, који је водио истрагу, новинарима је открио цео ток. Једино је остало да ухвате одбеглог убицу Николу Миљковића. Као већ искусан бегунац од полиције, при том пун опљачкане готовине, Миљковић се упутио ка завичају, Велебиту, у намери да се некако домогне Италије. Све новине биле су пуне слика, потернице су издате на све стране. Цео Велебит темељно је претресен, полиција и жандарми су се завлачили у сваку пећину, под сваки камен, али Миљковићу ни трага. Изгледало је да је ипак успео да пребегне у Италију. Повремено се јављао писмима београдским редакцијама, али њихова веродостојност никада није потврђена.
На суђењу Михаилу Марковићу откриле су се још неке махинације, углавном финансијске природе, па је похапшено још неколико угледних адвоката. Марковић је осуђен на смрт.
Несрећног Ђорђа Станковића, који је главом платио своју наивност, на последњи пут испратио је готово цео Београд. Сахрани је присуствовало више хиљада људи.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
