3320 25. 9. 2015.
Немирна албанска граница
ЗА ЕСАД-ПАШУ И
Мало је познато шта се све догађало после Првог светског рата на нашим просторима где су живели Албанци
ондонски пакт закључен је 1915. године, у јеку Првог светског рата, између Француске, Велике Британије и Русије, с једне, и Италије, с друге стране. Како би се Италија приволела да уђе у рат на страни Антанте, између осталог јој је обећан највећи део југословенске обале, а у Албанији Валона и острво Сазено, с великим залеђем. Ово присуство Италије на Балкану било је велика брига за младу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, поготово када је на самом крају рата Италија запосела целу Албанију. Ради стварања равнотеже, Краљевина СХС тражила је исправку границе с Албанијом. Тражила је Скадар из историјских разлога, а границу на реци Дрим из економских и саобраћајних. Трупе војске Краљевине СХС заузеле су демаркациону линију која се протезала од области јужно од Дебра, преко Црног Дрима до северних обода Скадра и ушћа Бојане у море. Окупирана област била је у сталном ванредном стању, које је 1920. године и званично уведено.
У општем хаосу рата између присталица Есад-паше Топтанија, пријатеља Србије, који је у изгнанству крунисан за краља Албаније, и проиталијанских струја, некоме на српској страни синула је замисао да створи арнаутске одреде, који би били део војске Краљевине СХС у пограничном појасу. Ове јединице, званично назване Арнаутски батаљони, разликовале су се од привремено окупљених четица појединих племена, које су раније створене у Краснићима, Гашима и Битићима. Ове чете деловале су строго локално, гониле су пљачкаше и спречавале прелаз непријатељским војскама преко племенских подручја. Арнаутски батаљони није требало да буду везани за племе, а ту су били и политички циљеви које је преко њих требало остварити, пошто су углавном састављени од присталица Есад-паше. Стиже Леши
За стварање Арнаутских батаљона највише се залагало Министарство иностраних дела, које је имало вишедеценијско искуство у организовању четника у Старој Србији и Македонији. Оперативац Министарства иностраних дела Никола Јовановић, који је имао титулу конзула, мислио је да искуство четничке акције делимично може да се примени и у анархији северне Албаније. Из војничких кругова у свему је тражено мишљење пуковника Војислава Катанића, који је важио за стручњака за арнаутска питања, а сам за себе говори податак да је Катанић био начелник војне обавештајне службе Треће армијске области у Скопљу.
Прво су образована мала арнаутска одељења на терену, па су преко њих покушавали да убаце српске официре прерушене у арнаутска одела. Због саме природе и затворености племена, ово није имало претераног успеха.
А онда се 19. јануара 1919. године Битољској дивизијској области јавио бивши мајор турске војске и есадиста Халит Леши, који је убрзо постао командант Првог арнаутског батаљона. Он је командовао Есад-пашином војском, која је била расејана по разним селима. Халит Леши водио је борбу са Арнаутима, присталицама Италије, а које је српска војска процењивала као побуњенике, пошто су били с подручја под њеном командом. Како су Италијани слали све нове и нове снаге, Леши је у овим селима био угрожен и затражио је помоћ од војске, која је послала чету с пет митраљеза, и разјурила побуњенике. Убрзо се сукобио и са самим Италијанима, код Ћафа Булчизе. Пошто је пребацио Италијане преко, заузео је тај планински превој. Погинула су четири италијанска војника, дванаест је заробљено и пребачено у Скопље. Превој су држали и када их је напало 2000 Италијана подржаних топовима.
Иако су званично били Есад-пашини војници, од њега ништа нису примали, па су од српских команди тражили да их снабдевају. Поред тога, тражили су и неку јаку личност да им помогне у организовању. У Дебру је створен одбор од арнаутских првака, спремних да раде с командантом левог армијског одсека, пуковником Јорговановићем. Они би дали бесу да се обуставља крвна освета међу племенима и да се брђани усмеравају на заједнички циљ, односно да се што више њих прикључи српским трупама у борби против Арбанаса које је подржавала Италија.
Те јединице биле би на плати и казану Краљевине СХС. Водили су се логиком да, када их не би они плаћали, Италијани сигурно би. Ускоро се на располагање ставио и Таф Хази са својим људима, војник врло сличан Халиту Лешију. Он је послат у помоћ опкољенима на Ћафа Булчизу, а с њим и једна српска чета, која је Лешију и Хазију требала да подигне морал. По сваку цену требало је избећи директан сукоб Срба и Италијана, будући да су званично били савезници у Антанти. Ово је био и један од врло важних разлога за оснивање батаљона. Опсада Италијана некако је разбијена, после два дана борбе.
Почетни успеси допринели су да се министар војни Стеван Хаџић после договора с командантом Треће армијске области одлучи на стварање већих арнаутских јединица, које би се састојале од више чета са по стотину људи, којима би командовали преобучени српски официри. Оружје и муниција су српски, одело арбанашко. До тада је уписано 3000 људи који су били код својих кућа, а предвиђено је 6000 бораца. Одређене су и плате за официре, подофицире и људство. Образовање јединица требало је да се обави на левој обали Црног Дрима.
Крађа коња
Почетком јула 1919. године основани су Арнаутски батаљони, додуше, по броју више полубатаљони. Од заповедника је тражено да дају бесу да ни по коју цену неће дозволити да се у Љуми појаве неке чете које би радиле против Срба, као и да гарантују ред у Љуми, иначе познатој по пљачкашима. Први се борбе примио Халит Леши, који је разбио неке италијанске чете.
Врло брзо дошло је до невоља, пошто је људство батаљона одбило да прими договорене плате, уз тврдњу да то није довољно ни за обнову опанака. Поред тога, старешине су тражиле да се исплата не обавља преко спискова, него преко њих, што је изазвало сумњу да хоће да присвоје део новца, и то се убрзо показало као тачно.
Иако су батаљони седели беспослени, јер је изостала очекивана летња офанзива из Албаније, плату су редовно примали. Од самог почетка постављало се и питање дисциплине, пошто навикама и менталитету Арнаута не одговара стварна војничка дисциплина. Иако је планирано да буду јединице у сталној акцији, људи су били расејани и никада се поред заповедника није налазило више од 10–15 људи. Добијали су плату и дневно следовање таина (војничког хлеба), одлазили су кућама да чувају стоку и обрађују земљу. Када би случајно били на окупу, хранили су се с војничког казана. Уопште, у свему су више наликовали пљачкашким четама, на које су навикли, или чак башибозуку, него организованој војсци.
Увек су приказивали далеко веће бројно стање како би добили више новца за плате. Чак су из војске слати и инспектори, који су то утврдили. Пошто борбе није било, чак ни чарки, Арнаути су се одали свом старом занату, пљачки и крађи стоке. Тако су неки из Лешијевог батаљона неопажено ушли у село на италијанском подручју, одакле су силну стоку дотерали у свој штаб. Као одговор, следећег дана неколико десетина Арнаута упало је на српску страну, мада је отета стока истог дана враћена. Нападачи су одбијени, неки и убијени, али је остао утисак да људи не могу да се обуздају. Један капетан из батаљона Дина хоџе ухапшен је због крађе коња. Дина хоџа је на збору предложио да батаљон нападне Љуму и ослободи капетана који је тамо био у затвору. Пошто су војници одбили ову ноћну пустоловину, хоџа је положио кауцију и ослободио капетана.
Неки изузетак, какав-такав, био је Аљуш-ага, најстарији међу арнаутским вођама. Његов батаљон имао је задатак сличан војној полицији, чак је спречио побуну и убиство начелника Љумског среза. Будући да је био смештен у познатом разбојничком гнезду, где је једина грана привреде била пљачка, у батаљону је имао и жандарме, као испомоћ.
После многих пријава, војне власти су све ставиле на хартију и израчунале да је у последњих годину дана опљачкано преко 30.000 (!) грла крупне стоке. Нико се није замарао бројањем ситне и осталог што је могло да се однесе и опљачка. Начелник среза наложио је да се у Љуму пошаљу четири чете с топовима, како би очистиле крај и затвориле пролаз за Албанију, где је обично завршавао опљачкани четвороножни плен. На крају је командант Треће армијске области генерал Милосављевић дао налог да се арнаутске јединице пошаљу у Албанију у помоћ Есад-пашиним снагама. Чувени четнички војвода Јован Бабунски захтевао је у једном извештају да се као пљачкашке растуре све чете организованих Арнаута.
Ипак, после повратка из Албаније, где су учествовали у неколико већих окршаја, а продрли су готово до Тиране, приступило се реорганизовању батаљона, не би ли се отпустили пљачкаши и крадљивци. Наравно, сваки командант је тврдио да његови људи то не раде, па је отпуштен сваки двадесети борац. Избачени су и они који нису пљачкали, а толерисани они који јесу, поготово официри. Брзо су пљачке почеле да се понављају, официри су задржавали већину марве, док су војницима давали по овцу од плена. После су им ту овцу уредно одбијали од плате.
Епилог
Касније су поново попуњаване јединице, па се дешавало да команданти једни другима отимају људе. После попуне, батаљони су на себе преузели гоњење качака Азема Бејте и Елеза Јусуфа, а било је и неколико упада у Албанију. У једном од упада, Халит Леши и Џемаил Мехмед опколили су село Забзун, одакле су мештани из кула пружали огорчен отпор. На крају је село заузето на јуриш, а куле и куће су спаљене.
Пуковник Катанић је све време бранио постојање батаљона, пошто би Арнауте иначе регрутовао непријатељ, а и нема побуна, зато што је главно средиште нереда и пљачке, Љума, релативно мирно.
У септембру 1920. године у противофанзиви војске Краљевине СХС учествовали су и батаљони. Таф Хази ушао је далеко у Албанију и спалио куће тамошњих првака, а Халит Леши заузео је Ћафа Прискас. Одатле се залетео ка Тирани, али су га сачекале знатно бројније снаге. Батаљон му је разбијен, чак је морао да напусти Булчизу, коју је сматрао својим царством. Батаљони су се расули и постали руља без реда и дисциплине, која троши много муниције и много кошта, а без икакве борбене вредности. Није да су пре тога били оличење елитне војне јединице, али је ово било потпуно расуло.
Готово цео Лешијев батаљон 27. септембра вратио је оружје и разишао се кућама, а ускоро су их следили и остали. Покушавали су Леши и Кази да оснују нове, али је то било више форме ради, радили су на пријему и претресу избеглица из Албаније.
Последњи пут помињу се у фебруару 1921. године, када су примећени на подручју западно од Дебра. Тамо ништа нису радили, осим неких ситних пљачки, али су у томе толерисани. После тога им се губи сваки траг.
Најбољу оцену Арнаутских батаљона дао је војни командант који је имао посла с њима: „Боље је имати их уза се ма какви да су, него их имати против себе!” И то се тицало трајања батаљона од почетка до краја.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
