Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Мајсенско бело злато


ЗА ЦАРИЦУ И ЋЕЛАВОГ ОРЛА

Како је проналазак једног од најпознатијих порцелана у свету удружио владара који је волео уметнине, врсног математичара и амбициозног алхемичара увереног да је пронашао „камен мудрости”

   Било је потребно вишегодишње заточеништво и потпуни неуспех експеримента на којем је радио, да би се срећа коначно осмехнула Јохану Фридриху Беткеру (1682–1719). Био је алхемичар, од најранијих година посвећен у тајне материје и хемијских једињења. Обдарен и жељан нових знања са свега 14 година био је помоћник у једној од тада најчувенијих апотекарских радњи у Берлину. Није имао ни пуних двадесет година када је објавио да је открио формулу за којом су безуспешно трагали многи – како да од безвредних материјала направи злато.
    Његове речи је врло озбиљно схватио саксонски кнез и пољски краљ Август Јаки (1670–1733). Не желећи ништа да препусти случају, узео је младог научника под своје, омогућио му да ради на експерименту, али га и ставио у неку врсту кућног притвора који ће трајати чак десетак година. Сви алхемичарови покушаји, међутим, били су безуспешни. Ко зна какву би још цену Беткер платио за своје смеле речи да Августову пажњу није заокупио други научник, спреман да после бројних експеримената произведе краљу нешто не мање вредно од злата.

Кинески драгуљи

    Математичар Еренфрид Валтер фон Чирнхаус био је више на земљи од младог Беткера и добро је прорачунао да његова замисао има више изгледа на успех. Он је мешао различите врсте глине и покушавао да направи порцелан. Август Јаки се за ту идеју загрејао подједнаком страшћу као и за прављење злата од камена. У то време порцелан је цену као и злато, нико у Европи није знао да га произведе, а ретки који су били спремни да одвоје право мало богатство за понеки комад из Кине, годинама су чекали да добију своје парче луксуза. Порцелану се тепало „бело злато”, а међу страсним колекционарима био је и краљ Август.      Прича каже да је мењао 600 својих коњаника за 151 кинеску процеланску вазу.
   Желећи да осигура успех свог математичара, наредио је Беткеру да му се придружи и заједно са Чирнхаусом ради на новој магичној формули. Беткер се нерадо прихватио посла, иако са претходним није имао никаквог успеха.


   
    Записи показују да је Чирнхаус 1708. године, после двогодишњег рада пронашао начин да направи порцелан, али је пре објављивања великог открића умро, октобра 1708. године. Тако је, игром случаја, оном којег порцелан, у почетку, није ни интересовао, запало у дужност да објавио краљу да је чудесни материјал направљен. Било му је свега 27 година кад је крајем марта 1709, донео краљу радосну вест – није пронашао жуто злато, али „бело злато” је било ту. Август Јаки постао је први европски владар власник мануфактуре за производњу порцелана, а Јохан Фридрих Беткер њен први директор. Фабрика порцелана отворена је јуна 1710. године у градићу 25 километара удаљеном од Дрездена, Мајсену.

Посебне боје

    Извесно је да би и проналазак порцелана завршио неуспехом, као и претварање неплеменитих материјала у злато, да научницима на руку нису ишле две важне околности. Састав земљишта у подручју око Мајсена био је незаобилазна степеница на путу успеха. У слојевима земље у изобиљу има каолина, посебне врсте глине без које је производња порцелана незамислива. Није за занемаривање ни чињеница да је саксонски кнез био један од најбогатијих европских владара тог времена и да је могао да издвоји право богатство за сложене експерименте. Када је добио шта је хтео, Август је постао највећа муштерија мануфактуре у Мајсену за коју се заинтересовала и властела широм Европе. Беткер ће им понудити комаде инспирисане кинеским порцеланом. Мајстори су цртали источњачке мотиве ослањајући се на уметничка решења кинеских колега. Алхемичар који је први у Европи објавио формулу прављења порцелана умро је 1719. године од последица тровања.   Наводно, све до 1713. године држан је у кућном притвору од стране саксонског кнеза којег још није напуштала нада да ће научник можда, ипак, успети да безвредне материјале претвори у злато.

-----------------------------------------------------------------------------------
-----------------------------------------------------------------------------------
Лабудова песма
Једна од највреднијих и најпознатијих колекција произведених у Мајсену названа је „Лабуд” а рађена је крајем тридесетих година 18. века за тадашњег директорка фабрике. Састоји се од преко 1.000 комада свакојаког посуђа урађеног у белој боји. Цела колекција остала је неоштећена током Другог светског рата захваљујући музејима и приватним колекционарима којима је дата на чување.
-----------------------------------------------------------------------------------
-----------------------------------------------------------------------------------
   Мајсенска мануфактура наставила је да помера границе очекивања својих купаца. Јохан Грегор Хоролт направио је велики искорак када је почео да за осликавање глатких површина употребљава емајлне боје. Оне су порцелану давале необичну свежину и биле врло трајне. Захваљујући Чирнхаусовој и Беткеровој формули за добијање тврде пасте, врло погодне за вајање, и умећу мајсенских мајстора из радионице излазе скулптуре које приказују људе у покрету, вешто имитирају мекоћу набора женских хаљина или одају утисак прозрачности. Радионица међу првима почиње да чува калупе за изливање и производња одређених комада повремено се понавља. После мање преправке, калуп се поново користи, али стручњаци истичу да ниједан комад „мајсена” није исти јер се сваки ради ручно. У Мајсену се први пут праве и тањири с таласастим ивицама и разним шарама у облику прућа или чипке, на пример. За прављење посуђа са чипкастом шаром користила се права чипка која се утискивала у пасту.

У за кућну употребу

    Требало је само три године да „бело злато” почне да доноси зараду. Без конкуренције у Европи, мајсенски порцелан био је једини на тржишту и посао је цветао. Изузетно скуп, био је намењен купцима с дубоким џепом, тачније краљевским породицама и властели. Једно време производња је била толико велика да декоратери нису стизали да обоје све комаде, па је фабрика продавала беле фигуре које су бојили спољни декоратери и продавали даље. После 1750. године саксонска мануфактура добија озбиљнију конкуренцију – Европа сада има тридесетак фабрика за производњу порцелана, па се, трговачким речником речено, ваљало борити за сваког купца. Мајсен тада отвара врата и за грађанску класу и у великим количинама производи предмете за кућну употребу.
    Производња готово да је стала кад је пруски краљ Фридрих Велики преузео фабрику. Црне дане донео је и Други светски рат, кад су руски војници демонтирали и однели све машине. После 1945. године мајсенска фабрика постаје део Источне Немачке и прелази у власништво државе.   Од 1990. године до данас, фабрика је у власништву области Саксоније. У 20. веку велики купци постале су Сједињене Америчке Државе, али кажу да су највећи колекционари мајсенског порцулана – Јапанци.
    Ове године фабрика прославља велики јубилеј – 300 година од оснивања мануфактуре у Мајсену. У част првих триста година, у галерији која се налази у холу фабрике, отворена је изложба под називом   „Све нације су добродошле” на којој су представљени најфинији комади, попут оних прављених за руску царицу Катарину Велику или скулптуре ћелавог орла, произведеног за америчку амбасаду у Берлину. У галерији у фабричком кругу чува се, иначе, око 20.000 комада порцелана, од којих се сваке године бира 3.000 оних који ће бити изложени како би посетиоцима дочарали три века магије мајсенског „белог злата”.
------------------------------------------------------------------------------------
------------------------------------------------------------------------------------
Заштитни знак
Један од радника мајсенске фабрике 1717. године отишао је у Беч и продао тајну производње порцелана. Иако то купцима није омогућило да достигну квалитет мајсенског „белог”, било је време да се озбиљно размишља о заштити формуле прављења порцелана. Само неколико мајстора знало је за њу а, наводно, ниједан није знао цео процес производње већ само одређене делове. Додатна мера предострожности је и утискивање заштитног знака на сваки комад направљен у Мајсену. Од 1722. године па до данас на сваки производ утискују се укрштени мачеви осликани у кобалт плавој боји. То је један од најстаријих заштитних знакова у Европи и у сталној је употреби већ 288 година. У различитим периодима укрштеним мачевима додавани су ситнији детаљи, попут звездице између мачева, на пример, по чему колекционари и стручњаци могу да утврде из којег периода потиче одређени комад.


Аутор: 
Ј. Чалија
број: