3320 25. 9. 2015.
Биљке које су усрећиле свет
ЗА
Црни бибер, Piper nigrumПорекло југозападни предели Индије
Свет је освојио током средњег века
Зачин злата вредан
Када се Ђеновљанин Кристифор Колумбо, под шпанском заставом 1492. године упутио преко велике воде, циљ му је није био откриће Новог света већ да нађе поморски пут до Индије богате разним драгоценостима и зачинима, првенствено бибером, мирисним и љуткастим прахом који се добија млевењем или дробљењем ситних зрнаца, осушених плодова биљке повијуше. Крајем 15. века био је то најскупљи зачин за којим је чезнуо Стари континент.
Црни бибер потиче из индијске области Керала, где и данас у планинама расте дивља биљка. Одатле се преко јужне и југоисточне Азије проширио на тржишта целог света. Данас се највише гаји у Малезији, Индонезији, Сингапуру, Тајланду, Бразилу, Мадагаскару, Јамајки, Гватемали и Хондурасу. Један је од најомиљенијих и најстаријих зачина.
Познато је да су још древни Грци користили бибер као додатак храни, али и као лек. Старогрчки лекар Хипократ препоручивао га је свима, поготово женама, помешаног с медом и сирћетом. Јединственој љутини бибера нису одолели ни Римљани. Додуше, они су у њему више уживали као у зачину. Плаћали су га златом и сребром, као највећу драгоценост. Нису се цењкали. Римска кухиња налагала је да се у свако јело ставља бибер, чак и у слаткише, мед и млеко.
Европљани ни много векова после пада Римског царства нису престали да га цене. То што Колумбо није стигао до Индије није спречавало морепловце да окушају срећу. Тако је жеља да се дође до овог зачина навела на пут Португалца Васка Да Гаму (1469–1524), истраживача и морепловца који је успео да стигне до Индијске обале 1497. године.
Бибер у зрну током средњег века био је цењен колико и сребро и злато, па је често коришћен уместо новца. Зна се да је служио за подмиривање дуговања, пореза, надница за рад, али и као замена за девојачки мираз.
Током векова, поготово протеклог, овај зачин изгубио је вредност као роба. Распрострањен по Индонезији, у готово свим пределима Бразила и другим тропским крајевима, постао је лако доступан и јефтин. Али међу зачинима и даље држи водеће место. Уз пријатан укус, који побољшава јела, поготово супе, користан је и за дравље.
РАЂАЊЕ ГЕНЕТИКЕГрашак, Pisum sativum
Порекло Мала Азија
Почео је да осваја свет
почетком 20. века
Грашак, једногодишња биљка из породице зрнастих махунарки, пореклом с Истока, у Европу је стигао почетком средњег века, а данас се узгаја у целом свету као веома омиљено и хранљиво поврће. Познато је више од 100 врста овог зрнастог поврћа.
Богат угљеним хидратима, беланчевинама, витаминима и минералима, грашак је за већину оних који уживају у кремастом укусу његових зелених куглица углавном само веома укусан оброк или додатак месу. Ипак, одиграо је значајну улогу у утврђивању и одређивању неких генетских правила. Наиме, баш њега је за своје огледе одабрао Јохан Грегор Мендел (1822–1884), чешки свештеник, биолог, ботаничар и математичар који се сматра зачетником генетике.
Овај врсни научник био је први који је одлучио да се супротстави научној теорији која је владала до средине 19. века да није могуће предвидети какве ће се особине развити код потомака, јер приликом оплодње долази до мешања садржаја јајне ћелије и сперматозоида. Јохан Грегор Мендел сматрао је да постоје наследни чиниоци којима се особине родитеља преносе на потомство, па је самим тим могуће да се предвиде особине које ће се развити код потомака.
У настојању да то и докаже 1856. године почео је да врши огледе са баштенским грашком који је узгајао на манастирском имању у близини Брна, где је био старешина. Током првих неколико година рада на изучавању законитости наслеђивања успео је да добије чисте линије за бројне особина као што су висина биљке, облик зрна, боја цвета, боја семењаче. Тако је, рецимо, за боју цвета добио чисту линију са црвеним и белим цветовима. Грегор Мендел бавио се изучавањем скоро пуних осам година. Запажања је изнео 1865. године на заседању Природно-историјскиг научног друштва у Брну, а годину дана касније поткрепио их је радом „Огледи с биљним хибридима”. Копију рада послао је и аустријском ботаничару Карлу Вилхелму фон Негелију, али овај природњак није видео никакву посебност нити научну вредност у његовом раду. Разочаран неразумевањем и неприхватањем открића, непризнат као научник, Мендел је престао с огледима и посветио се обавезама манастирског старешине.
Почетком 20. века, шеснаест година после Менделове смрти, када се почело с изучавањем генетике, његов рад добио је сва признања.
АЗИЈСКО ЖИТОПиринач, Oryza sativa
Порекло топли и влажни предели Азије
Свет је сазнао за њега
још у старо доба
Научници кажу да је пиринач једна од основних намирница у људској исхрани. Изузетно хранљиве вредности, сиромашан мастима, а богат скробом, што га чини лаким за варење, минералима попут фосфора, калијума, магнезијума, калцијума, бакра, цинка, гвожђа, сумпора, флуора, као и витаминима Е и Бе, уз то и лековитих особина, налази се на трпези готово у свим крајевима света, било да је главно јело или његов додатак. Тако је од прадавних времена.
Пиринач је род једногодишње биљке из породице Поацеае, односно правих трава, једне од најстаријих коју су људи почели да узгајају. Потиче из топлих предела Азије, са тла потпуно засићеног влагом. Према неким научним сазнањима, с узгајањем ове биљке, која порасте до 1,8 метара, највероватније се почело пре више од 8.000 или чак 13.500 година у долини реке Јангце, на шта указују археолошка налазишта, а потом се проширило на остале пределе Кине и Индије.
Одатле је биљка, која је захтевала топлу и стабилну климу, мочварно тло, као и много рада, почела да осваја и остале крајеве света. У Јапан је донесен највероватније у првом веку пре наше ере, да би већ током другог и трећег века постао једна од главних намирница. Из Индије се проширило најпре на Африку, где се узгаја око 3.500 године, а потом и на Европу. Зна се да је Александар Велики (356–323. г. п. н. е) после војног похода у Азији донео први пиринач, да би се он ту у потпуности одомаћио после 15. века. На тло Америке дошао је стотину година касније, а на аустралијско тек у 19. веку.
Пиринчем се храни више од половине човечанства, највише народи Азије и Африке, где је велики наталитет и где влада и сиромаштво. Данас се узгаја око 1.000 врста које успевају у готово свим топлим и влажним деловима света. Да би се испуниле светске потребе за овом намирницом годишње се произведе око 600 милиона тона пиринча.
Током грађанског рата у Кини сељаци су пиринач тајно дотурали припадницима Црвене армије у Великом маршу на челу са Мао Цедунгом. Најтеже, 1934. године, многима од њих пиринчана каша спасла је живот. И данас је неким народима шака белих зрнаца дневно једина нада за опстанак. Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 2004. за годину пиринча.
Аутор:
С. Делибашић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
