3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Бенвенуто Челини
ВРЕМЕ ПАМЕТНИХ КУРЈАКА
Захваљујући изузетној надарености, овај златар и вајар из доба ренесансе примио је од папе опрост од свих прошлих и будућих грехова. Да ли је папа знао да ће уметнику дивље нарави тада опростити учешће у бројним свађама и тучама, крађу, бављење црном магијом, чак и неколико убистава?
 |
Већ у шеснаестој години Челини је почео да показује преку нарав: због учешћа у тучи, где је његов брат тешко ранио противника, кажњен је прогоном из Фиренце на шест месеци. Боравак у Сијени, Пизи и Риму искористио је да код разних мајстора испече занат, изради мноштво дивних златних и сребрних предмета и проучава старине. Са зарађеним новцем помагао је оцу и породици, а по истеку казне вратио се у родни град. Свима је показао колико је усавршио вештину: правио је модерне сребрне копче на мушком појасу, ковчежиће који су служили као сланик, „кључ срца” – појас широк три прста који се поклањао невестама... Од већа искусних златара добио је признање као најбољи млади мајстор и тада га је познати Пјеро Ториђани позвао да ради код њега. Међутим, Челини је знао да је овај уметник у младости разбио нос његовом великом узору Микеланђелу Буонаротију, па га је без размишљања одбио.
Истанчаност и свирепост
Чим је почео самостално да обавља посао у делу мајсторске радње, Челини је стекао супарнике. Једног дана кад су га неки златари изазивали дошло је до тешких речи, а потом и жестоке свађе и туче. Тај случај завршио је на суду, али Челини је у наступу беса отрчао до куће противника и с камом у руци почео да дели правду. Више особа је ранио, после чега се склонио код фратра у цркви Санта Марија Новела. Чим му је отац донео оклоп и мач, преобучен у фратарску ризу, побегао је у Сијену и потом у Рим.
 |
| Након бекства из Сијене, Челини се обрео у Риму |
Челини је ускоро отворио сопствену радионицу, имао је посла и зараде напретек, јер је почео да прима наруџбине од шпанског бискупа и од самог папе. У понуду је уврстио и печате и медаље, за које је сам израђивао цртеже. Међутим, епидемија куге и рат омели су га у раду. Као двадесеттрогодишњи младић гледао је како око њега сваког дана умиру хиљаде људи, а кад се и сам разболео од грознице, сви су побегли од њега, осим једног друга који га је неговао док није оздравио.
Године 1527, кад је отпочео рат, затворио је радионицу, али је наставио да ради у једној кућици иза четврти Банки. Убрзо је осетио да може много боље да се бори него што кује злато, па се прикључио војсци у одбрани града. Пошто је у ратним окршајима показао изузетну храброст, дали су му да командује с пет топова, што је веома добро чинио. Од папе је тада добио благослов, али и захтев да помогне у спасавању царске тијаре, папинске круне. Челини је, према наређењу, извадио драгуље из злата да би их зашили у папину одећу, док је злато претопио. Касније је признао да је злато с дна посуде узео за себе, али му је папа тај грех опростио, пошто се у борби против шпанских трупа показао као „ратник без мане и премца”. Кад се рат завршио, Челини је морао пред кугом да бежи најпре у Мантову, а затим у Фиренцу. Сазнао је да су му отац и породица страдали од куге, али је на срећу открио да су му млађа сестра и брат преживели, зато што су се одселили. Кад га је видела, сестра је пала у несвест, јер га је већ оплакала после вести да је погинуо.
Двострука освета
 |
| Персеј који држи Медузину главу, Челинијево је ремек-дело |
Челини је тада отворио лепу радионицу у четврти Банки и унајмио пет радника, док му је млада служавка замењивала модел. Многи су се чудили папи што скупоцено драго камење даје у руке младићу који је „плах, нагао и има врелу крв” и који више воли оружје него уметност. Управо због тих прича Челини се трудио да оправда поверење и задржи уносан посао, који му је значио и одличну препоруку. Својим помоћницима припретио је смрћу ако се усуде да га поткрадају, а наруџбине за накит с драгуљима радио је сам. Међутим, једнога дана лопов му је обио радионицу и у исто време градом је почео да кружи лажан новац с његовим потписом. Папа је Челинију веровао али други нису, све док лопов није нађен и док се није показало да су мајстор и ливац из ковнице одговорни за кривотворење.
Кад је преузео копчу за свој плашт, папа је изјавио да лепшу ствар никад није видео, а Челинију је из захвалности дао место „мазијера” дворанина, с платом од око двеста талира годишње, као и наруџбину за скупоцени пехар с мотивима из Библије. Челини је сада радио као дворски службеник и морао је да слуша досађивања једног кардинала, који га је стално пожуривао речима:
„Где ти је она канта? Јеси ли је већ једном довршио?”
Слушао је и претње да ће завршити на галији, али посао није могао да настави јер није добијао новац. Зато је одговарао:
„Како да умесим хлеб без брашна?”
Међутим, овога пута папа се наљутио и наредио да му се, иако незавршен, пехар преда. Челини је то одбио, уз образложење да је уложио изузетан труд и да може да врати једино пет стотина талира које је добио за израду. Пошто је упорно остао при свом, задржао је пехар, али је изгубио моћног заштитника.
У то време Челини се спријатељио с једним свештеником са Сицилије, који се бавио чаробњаштвом и призивањем духова. Како је и сам пожелео да учествује у једном обреду, с неколицином другова дошао је на заказано место. Ушли су у колосеум, где су палили мирисе и смоле, док је свештеник на земљи цртао кругове и изговарао магијске речи. Затим су прошли кроз врата нацртана на једном кругу и након сат и по учинило им се да виде легије ђавола. Челини је тада пожелео да поново сретне једну куртизану, за коју није знао где живи, а остале је занимало да нађу закопано благо. Али, од тог дана у неустрашивог Челинија увукао се неки немир, нарочито откад је у једном свратишту у Напуљу изненада налетео на куртизану Анђелину. Плашио се да ће због призивања духова нешто лоше да му се деси, да ће се суновратити у пропаст и није био далеко од истине!
Од тамнице до слободе
Кад је папа умро, супарник Помпео из Милана дошао је с десетак наоружаних људи до Челинија, с намером да га изазову не би ли плануо и напао их и тако самог себе осудио на смрт. Међутим, десило се супротно: Челини је успео да се обузда, а борбу је извео у четири ока. Чим су се Помпеови пријатељи разишли, потегао је каму и, уместо да свог супарника заплаши, како је наводно хтео, задао му је два смртоносна ударца. Пошто је и нови папа сматрао да закони не важе за људе који су од Бога изузетно надарени, Челини је још једном добио помиловање. Ипак, плашио се освете јер је чуо да су његови непријатељи платили сто талира једном војнику с Корзике да га убије. Зато је стално носио челични оклоп и оружје и настојао да шета у друштву храбрих људи.
Те 1535. године није страдао од „оштроперца”, али мало је недостајало да умре од тешке грознице која га је месецима мучила. Кад је лекар саопштио да му је куцнуо смртни час и да треба да му испуне последњу жељу, онесвестио се, па су чак почели да га купају и пресвлаче за погреб. Тада се тргнуо и, пошто је повраћао и избацио црва дугачког четврт лакта, стање му се поправило. Док се опорављао, многи утицајни људи долазили су да га обиђу и виде „човека који је васкрснуо из мртвих”. Чим је оздравио, на папин захтев урадио је поклоне од злата за Карла V, крст и корице за молитвеник украшен дијамантима. Пошто због исцрпљености није стигао да заврши неке детаље, пренео је цару папину поруку да уз поклоне може да задржи и уметника.
 |
| Златни сланик Франсоа I француског краља, с фигурама Нептуна и Гее, Челини је завршио 1543. године |
Испред себе угледао је заповедника страже, окруженог војницима и убрзо је спроведен у тамницу. Пред поротом је тврдио да су сви папини драгуљи на броју, а кад се то према попису и доказало, ипак су га затворили без образложења. Кад је то чуо, француски краљ Франсоа I послао је папи изасланика по коме је тражио да Челини дође код њега у службу. Папа му је одговорио: „Не треба Вам такав мајстор који често потеже мач и има на души неколико људи!”
Чим се зближио с чуварима и војницима у тврђави, Челини је добио дозволу за шетњу и рад, а материјал су му доносили из радионице. Али, неко се досетио да он жели кришом да направи у воску отисак затворског кључа, па су му укинули све повластице. Ипак, успео је да сачува једна клешта, која су му помогла да олабави шарке на вратима ћелије, подигне цигле на крову ходника и, помоћу канапа који је направио од трака чаршава, побегне из тврђаве. При том ноћном бекству сломио је ногу и једва је успео да се домогне Цркве светог Петра, где је спас нашао код кардинала, који га је сместио у своје одаје и позвао лекара. Многи угледни људи молили су папу за спас великог уметника и успели су само да му ублаже казну и пребаце га у једну приземну одају у тајном врту.
Међутим, једног дана стражари су изненада упали у склониште, везали Челинија за столицу и покривеног одвели у кулу Торе ди Нона, у тамницу осуђених на смрт. Али, шта се десило? Службеник који је требало да прочита смртну пресуду бризнуо је у плач, па је вешање одложено. Пошто је папа у томе видео Божији знак, свог некадашњег миљеника вратио је у тамницу из које је побегао. У мрачној, влажној ћелији Челини је провео четири месеца. Једину утеху пружала му је Библија и понеки цртеж који је, комадићем дрвета откинутим с врата, успео да направи на зиду. Толико је патио што не може да види Сунце да је имао привиђења: пред њим се једног дана појавила ужарена кугла од растопљеног злата, која се претварала час у Христа, час у Богородицу. Челини је осетио да је то добар знак и више се није плашио за живот. И заиста – спас је изненада стигао!
Живот на високој нози
Године 1539. кардинал из Фераре дошао је код папе на поклоњење, да би касније у току вечере у име краља пренео молбу за Челинијево помиловање. Расположен гозбом и добрим вином, папа је узвикнуо: „Водите га! Одмах!” Тако су у четири часа ноћу Челинија извели из затвора, што га је убедило да је Божији миљеник. Новим заштитницима показивао је да има ауру, али њих је више занимало да се присети своје занатске вештине. После неколико наруџбина за кардинала, послали су га у Француску, на двор Франсоа I. Чим је стигао, Челини је пао ничице пред краљем, пољубио га у колено и захвалио му за спасен живот. Међутим, веома брзо разочарао се кад је чуо да ће имати плату од триста талира годишње, па је чак одлучио да све остави и оде на ходочашће. Предомислио се кад су му понудили седамсто талира годишње, исто колико су исплаћивали чувеном Леонарду да Винчију. Рекли су му да ће добијати и награду за сваки урађени предмет, а наручили су дванаест сребрних свећњака с ликовима богова и богиња и сланик од злата.
Челини се сместио у један краљев замак, где је живео на високој нози: држао је служавке и коњушаре, куповао господски намештај, облачио одећу од првокласних тканина и крзна... Поједине девојке запошљавао је као моделе, а једна од њих родила му је кћерку. Али, како га породични живот није занимао, време је проводио у радионици, где се трудио да надмаши самог себе. Ту га је краљ посећивао и хвалио његову вештину, посебно кад је видео прекрасан сланик с фигурама Мора и Земље. Краљ је Челинија од тада ословљавао речима „mon ami” – мој пријатељу!
Након што је завршио фигуру Јупитера, Челини је кренуо у Италију да обиђе сестру и њену породицу. Чекао је да стигне сребро за наставак посла, али чим је стигао у Фиренцу добио је позив од Козима Медичија да остане у граду и ради за њега, под много бољим условима него код француског краља. Највећи мајстор златарске вештине пристао је на ову понуду, јер је хтео да се и у својој земљи докаже као вајар. Љутило га је што су кружиле гласине да том послу није дорастао и дао је све од себе да задиви свет и свог узора Микеланђела. Године 1548. излио је у бронзи кип Персеја, а по откривању споменика народ му је од одушевљења клицао и на врата стана остављао бројне цедуљице с похвалама. Иако је тврдио да није среброљубац, Челини је од Козима Медичија за овај рад тражио десет хиљада златника! Новац му је био потребан јер је за своју душу код куће радио „Распеће Христово” у мермеру, скулптуру коју је осмислио у страшним данима проведеним у тамници.
Бенвенуто Челини умро је 1571. године, а поред драгоцених уметничких дела, која су заслужила похвалу великог Микеланђела, оставио је и аутобиографију. У њој је, уз помало хвалисања, дочарао бурно време ренесансе у коме је живео. Време у коме су угледни, образовани и углађени „светски” људи неретко били свирепе убице и крволоци – „интелигентни курјаци”.
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
