3320 25. 9. 2015.
Приповеда се у нашим крајевима
ВОДЕНИ
адомак раскршћа путева, према Доњем Милановцу и Мајданпеку, као да нека невидљива рука намерника „мами” и упућује ка врлетима осаме гњездилишта тишине. Грдосија лука протеже се 42 метра у висину. Познатија је под називима „прераст”, „Шупља стена” и „Вратна”. Тако је назван и суседни манастир из 14. века. Ова трајна геолошка особеност, настала је у доба Јуре, пре око 160 милион година! Источна Србија се издваја природним каменитим мостовима. Сем капија Вратне, красе је „Рајска Прераст” на Замни, „Шупља Стена” код Мајданпека и „Касоње” у клисури Косанице. Упорношћу младих истраживача, узданице наше спелеологије, откривена је и нова: „Коњска Глава” у хомољском резервату Фељашана... Поред распрострањености и предања, дар природе одвајкада побуђује васколико уважавање и бојазан житеља области. Казивало се да је „збириште” (окупљалиште) тајновитих бића и опаких створова! Скривени капуљачом ноћи, походе га ђаволи, лађаме и подмукли водењаци. Предводници су дуси двојаког имена: Виништори или Вражитори. Пратиоци су велике Шојмане / Шојманице/ – заповеднице река, потока, баруштина и вирова...
У бронзаној одори
О поноћи, тек што утихну задњи шумови и одјеци, веверице се завуку у оставе, дупке пуне крцкавих ораха, лешника и сласних бадема. Рисови на Ртњу наћуле ћубасте уши и сјуре се у подножје да утоле глад. Све, као згуснута гареж, прекрије мукла тишина. Заслоном стане да мили поворка сподоба! Риболиких су глава и млохавих телесина. Прекрива их оловна скрама, густе чекиње дивљих вепрова и глатко перје промуклих кукумавки. Пачје ноге, разапетих пловних кожица између прстију и љигава стегна, посути су легама жаба – крастача. Врхови зубаца бљеште крајевима оштрих српова. Тек што седам модрих совуљага слети с врха леске на рамена четовође – колона застане као укопана! На пропланку, обливена слаповима тиграве месечине, искрсне моћна појава Шојманице! У бронзаној је одори, премреженој злаћаним токама, наруквицама, нискама и сребрњацима. Неописиве красоте, постранце седи на „грбини” / леђима / снажног вука. Пиргаве очи, закрвављених зеница, спојиле су барске пијавице уместо обрва. Овално и бледуњаво лице, уоквиривала је врана коса. Уплеле су је сјајне нити сићане почелице. Из „огрљака” / крагне /, вирио је младеж облика латица кукурека!
Да обаве свој крвави пир, Вражитори су кретали у обилазак околине! Кроз кључаоницу, димњак, прорез на вратницама; пукотину, засеклину, рабош или шупљину зољине чауре – провлачили су се ови острвљени дуси! Као сећање на свиту богиње таласа, веровање у водене стрелце Виништоре се задржало све до наших дана. „Виништор“ је потекао од речи „вина” / кривица /. У наших предака је означавала „грешника”, или „кривца”... Оног, који зарад грехова ближњих, испашта! Сматрало се да се погрешке, као и умир крви, наслеђују, не заборављају и никада – не опраштају! Виништори припадају тајној дружини уклетих мушкараца! Из осветољубивости, приступа им и покоја женска особа, одсеченог говора и отреситог понашања. Прозвана је „мушкобарача” или „мушкарача”... Сви су обавезни да обилазе набујале реке, потоке и уставе. Таласе су „секли” ножевима, сабљама и наџацима. Реским луцњима из кубура, „убијали” су подводне але, „истребљивали” њихов „ђавољи накот!” Казивало се да „отровном” крвљу – загађују водоток! И до најудаљенијих планинских селишта, проносило се у по гласа о суђајама – „давитељкама” нејачи! Виништори су у вртлоге – намамљивали распојасане вашарлије и гониче стоке.
Затегнутим коњским реповима и говеђим жилама, наглим трзајем одсецали су главе покислих кованика и одоцнелих рабаџија ... Предање о њима је део опседнутих старих Словена подводним светом. Засипали су га стрелама и џилитима. Постављали му бројне замке и бездна пропадалишта. Јаме су укопавали замишљеним кољем. У потрази за њиховим настамбама и по јазбинама тајеним „имотом” / богатством /, исушивали су пространа врела.
Мислило се да Виништори „нестају” и „излаз” из вратањских стена... Од духа, што у њима „пребива”, тражили су благослов! Охрабривао их је да смогну снаге и одагнају але бујица. На поселима се у по гласа подсећало како „вук дави и јагњад односи, а Виништори шупљим језицима исушују вимена њихових матера...” предводник вражитора је замишљан као омалени бајач. Љуљушкајући се на широким боковима јелена, поваздан је дремуцкао. Главом се ослањао на жилав врат поносите животиње, а руком чврсто држао за златне рогове. Другом је унаоколо витлао тојагом. Потомцима се преносило да су Шојмане, силином урокљивог погледа, „котрљале” воденично камење на сам шиљак Вратне! Ма куда се ломатали, вражитори никада нијесу занемаривали устаљени правац кретања! Помно ослушкујући путоказ – жубор воде, четовођа је с леђа вучице осорно наређивао. Утваре су запоседале напуштене избе, а у сурваним подрумима изводиле скарадне обреде.
Побеснели пас Мајман
Вратна је у народу одувек словила и за одмориште подводних сабласти... Лик мађијарке Шојмане је сродан словенским Русалкама / у нас и Хрвата Русалијама/, те скандинавској и германској Ондини. Све речне виле су убрајане у „потворке” / подмуклице/ и „злотворке” – нагле, непредвидиве и опасне! Као добронамерни „водичи” травнатим беспућем Кучева, Шојманице су пресретале путнике. Биле су кадре да залутале намернике и по невремену „преведу” преко језава и драчом обраслих гајева. Али, уједно их заведу и – утопе! Чешљају их водене струје, а испира клокотање извора средином тока. Притајене данима вребају... Уграбиће и нештављеном кожом увезати чобанина на појилишту. Цревима из распорене овчје утробе – зашити за тили час!
Попут „бошче” / завежљаја /, загњурити и – пренети у ложницу седефног чардака ... Тамо време спорије тече од Тимока, минули да је нанизани делић живота ... када им кротко чељаде постане сужањ, ишчилиће му их сећања. Суморна и податна, Шојмана је на крилу њихала умирућег „земљанина”. Исказивала је неоствареног материнства, непојмљиву љубав према људском бићу ... Није јој била страна ни образина шумске приказе, јер је настала од Шумника и Прашане – заробљенице пустара и пешчара. До ње се стизало тек након девет дугих дана. Осматрачницу, у којој је пребивала, опкољавао је непробојан зид. На улазу је стражарио побеснели пас Мајман! Ту су завршавали богохулници, паликуће, блудници, злотвори; чедоморке, кривоклетници... Шојманица је најбржа јахачица југоисточне Србије.
Галопом је јахала на скелету коња, а бројни пратиоци се испомагали „чобрњацима” / обрамицма / и штулама! За њим је каскао неми слуга Белдан. Повијао се под замашним котлом с очима које све надзиру и памте! За њим је каскао неми слуга Белдан. Повијао се под замашним котлом с очима које све надзиру и памте! Надлетала су их јата слепих мишева и грактавих сврака. У бесомучној јурњави, док кости парипа саме испадају и изнова у зглобове углављују, хитала је да предухитри највећег непријатеља – трачак заруделог праскозорја! Ако се само озари – Стрмоглављује се с хрбата Вратне! Остајала је само накапнина згрудване слузи... прокоп Вратне је облика лобање. У свести настањеника је поистовећиван с кровом лебдеће избе! Ко дотакне Вратну, пратиће га радост” – поручује пословица Срба – Планинаца.
Аутор:
Мирослав–Бата Благојевић–Цинцаро
Илустровао:
Мирослав–Бата Благојевић–Цинцаро - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
