3320 25. 9. 2015.
Рат за Свету земљу
ВИТЕЗ ЛАВЉЕГ СРЦА
Савременици су га хвалили као војсковођу без премца, модерни нараштаји га замишљају као опаког борца за хришћанство. Ричард Лавље Срце вероватно је само најпознатији крсташ средњег века
 |
| На овој плочи из бенедиктанске опатије Чертси, у Сарију, Ричард I приказан је на начин на који га памти историја. Али, да ли су његови легендарни успеси стварно били толико блистави? |
Ричард – високи син краља Хенрија II, златно-риђе косе – био је један од првих западњачких моћника који је одговорио позиву на оружје који је папинство објавило 1187. године, након што је Саладин запрепастио хришћански свет сломивши војску „крсташке” Палестине и повративши исламу свети град Јерусалим. Током година које су следиле, Лавље Срце ступио је на енглески престо али препирке унутар династије и супарништво између њега и његовог саборца крсташа, француског краља Филипа II, утицало је на то да Ричард не стигне до Блиског истока све до лета 1191. године. Кад је стигао, имао је 33 године и био је богат владар с малим искуством и угледом војног генија огромне храбрости. Наредних шеснаест месеци водио је крвави и исцрпљујући рат за превласт у Светој земљи.
Стратегија или...
Могло би се расправљати о томе да ли је Ричардов крсташки поход био успешан, између осталог и због тога што на крају похода није освојио Јерусалим. Упркос свему томе, међу савременим историчарима преовладава добро виђење Ричардове крсташке каријере. Према њиховим тумачењима, Ричард је био вешт у ратовању и, као такав, током борби са Саладином, унео је у битке своју ненадмашну ратничку даровитост. Због тога је извојевао задивљујућу победу над муслиманским султаном у бици код Арсуфа, њиховој јединој правој бици. Два пута је доводио војску на само један дан од Јерусалима, али се ипак враћао не напавши Свети град. Ова повлачења тумачена су, без замерања, као доказ да је Лавље Срце доносио одлуке на основу постојећих стратешких услова, а не богобојажљивих фантазија – Јерусалим је, наводно, због средстава и богатстава које је имао, био неосвојив, а и у случају да опсада успе, не би задуго остао у поседу хришћана.
Овако мисле и многи савремени стручњаци. Међутим, такво свеопште слагање у ставовима произвело је одређену атмосферу самозадовољства која гуши сваку расправу и преиспитивање које би се тицало Ричарда и његове војне вештине. Због тога, увек кад се прича о прошлости, језичак ваге креће се од једне до друге крајности, премда не постоји намера да се Ричардов углед укаља. Он је сигурно дао најзначајнији подстрек Трећем крсташком походу у погледу војне снаге и људства, али због тога не би требало заборавити неуспехе које је имао, као и ограничену природу његових војних успеха. Постоје врло поуздани докази о томе да битка код Арсуфа, у ствари, није била посебно значајна, а могло би се расправљати и о томе да ли је Ричардова стратегија у погледу Јерусалима била последица чињенице да није успео да схвати све потребе и захтевности које собом носи крсташки поход.
Битка код Арсуфа
Током друге половине августа 1191. године, стратегија Ричарда I на крсташком походу имала је само један основни циљ. Након што је стигао у Палестину, имао је неколико успешних подухвата, унео је нову снагу у хришћанску опсаду Акре, врло битне палестинске луке коју су држали муслимани, и помогао да се после заузимања овај врло важан мостобран сачува од напада до кога је дошло 12. јула. Кад се, неколико недеља касније, Филип II одлучио за прилично преурањен повратак у Француску, Лавље Срце нашао се у прилици да практично самостално командује Трећим крсташким походом. Морао је хитно да напредује на југ, уз обалу, према малој луци Јафи, уколико је желео да запрети Јерусалиму пре предстојеће зиме. Ричард је 22. августа извео на отворено, из релативне сигурности коју му је пружала Акра, војску од око 15.000 војника. Саладинове трупе су га пратиле у потаји. Након почетних невоља с дисциплином, Ричард је успео да уведе ред међу крсташе, распореди их, и да, упркос сталним нападима муслиманских трупа, почне брже да напредује ка југу.
 |
| Детаљ минијатуре из 1350. године који приказује Ричарда Лавље Срце у бици код Жизора (Француска) 1180. године. |
По Амброазовој рачуници, 7. септембар 1191. године био је дан сучељавања две војске, а уједно и дан Ричардове славе која је попримила готово хомеровске размере. Почело је тако што је краљ Ричард пажљиво направио распоред трупа при чему су војници стајали „раме уз раме и толико близу да би јабука убачена међу њих сигурно увек погодила или човека или животињу”. Намеравајући да употреби своје најјаче оружје – јуриш тешке коњице која је бројала око 2000 витезова на коњима – чим Саладин распореди своје трупе, Ричард је наводно поставио „шест трубача на три различита места међу трупама, с тим да се сви огласе у тренутку кад коњица буде требало да се обруши на Турке” и да на тај начин почну истовремени муњевити напад. Блистава крсташка војска је потом, према његовим речима, ступила у марш, опремљена, практично хитајући у битку. Нешто после свитања дочекао их је претећи призор – на десном крају равнице крај Арсуфа, где су се брда обрасла шумом спуштала у поље, Саладин је у борбени поредак развио све своје трупе, „нагомилане као да су чиниле густу ограду” – око 30.000 муслиманских ратника, од којих су многи били на коњима.
Брже од одапете стреле
Током читавог јутра хришћанска војска марширала је ка југу, изнурена сталним чеоним јуришима и под густом кишом стрела. По ономе што је Амброаз написао, Ричард није успео да почне свој тачно осмишљени јуриш тешком коњицом зато што су два витеза из заштитнице неочекивано „изјахали из линије и почели да јуришају ка Турцима”. Хиљаде крсташа појурило је следећи њихов пример у тренутку кад је схватило шта су њих двојица урадила, и краљ је био принуђен да у борбу уведе и остале трупе. Упркос томе, записано је да је Лавље Срце ипак успео да спасе ствар. Јашући „брже од одапете стреле” ка самом средишту битке и секући непријатеље „као да жање српом”, на крају је успео да потера Саладинову војску с поља и забележи победу упркос неспретно изведеном и безглавом нападу.
Амброазов извештај о бици код Арсуфа био је веома утицајан: његови савременици доста су га цитирали и преписивали, а данашњи историчари често га некритички и папагајски понављају. Битка се обично приказује као сучељавање које је изазвао сам краљ Ричард и у њему пожњео огроман успех. Стручњаци су на различите начине описивали овај историјски догађај као „последњу велику победу хришћана на Блиском истоку”, битку која се водила „под Ричардовим условима”, и коју је обележило „величанствено” командовање Лављег Срца.
Невоља је у томе што је овај извештај Амброаз написао тек након завршетка Трећег крсташког рата, свестан чињенице да Јерусалим није био освојен. Решен да створи слику о Ричарду I као о јунаку светог рата, овај хроничар приказује битку код Арсуфа као кључни сукоб који је хришћанима могао донети одлучујућу победу, у случају да је краљева првобитна замисао о јуришу тешке коњице била спроведена у дело.
Иако је Амброазова приповест веома привлачна, друга сведочења у приличној мери је доводе у питање. Најбољи пример за то је порука коју је написао сам Ричард I и послао је за Европу само три недеље после битке, 1. октобра 1191. године. У њој је написао: „Наша заштитница је већ постављала логор код Арсуфа кад су их Саладин и његови Сарацени жестоко напали али су, великом милошћу Божијом, четири дивизиона која су им се супротставила успела да их нагнају у бекство.”
Саладиново лукавство
Ово писмо, које заправо описује догађаје од 7. септембра, говори о томе да су први редови крсташке војске већ стигли до предграђа Арсуфа и почели да „дижу логор” кад је почео неочекивани напад (чињеница коју поткрепљује и сведочење једног арапског очевица). То оповргава мишљења да је Ричард имао неке веће тактичке замисли код Арсуфа; држао је своје јединице припремљене тако да у сваком тренутку могу да ступе у врло неизвесну, отворену борбу с бројчано надмоћним непријатељем. Као и током читавог марша од Акре, његов циљ био је да стигне до Јафе с војском која би претрпела што је могуће мање губитака. Кад је заштитница разбила линију почињући напад, Ричардов брзи одговор успео је да спречи катастрофу, али и да на крају доведе до победе која је била последица погодних и срећних околности, али која је умногоме и подигла морал његовим трупама. Све у свему, његове одлуке нису биле плод тактике и планова већ су биле само одговор на догађаје које није он покренуо.
 |
| Саладин, султан Египта и Сирије, током сукоба с Ричардом Лављим Срцем одлучио се за одбрамбену тактику што му је на крају донело и коначан успех. |
Током наредних месеци Саладин је избегавао отворене сукобе и потпуно се повукао иза линије челичне јерусалимске одбране, надајући се да ће на тај начин сачекати да напади Лављег Срца изгубе оштрину и престану. Био је сигуран у то да ће интереси које је енглески краљ имао у Европи превагнути, приморати га да одустане од похода и да се врати на запад. На крају, Саладиново размишљање испоставило се као тачно и Трећи крсташки рат завршио се примирјем закљученим 2. септембра 1192. године, које је трајало три године. Јерусалим је остао у рукама муслиманског света.
--------------------------------------------------------------------------------
Сјај ЈерусалимаКраљ Ричард I два пута је водио трупе с обале на марш ка унутрашњости Палестине, стигавши оба пута до мале импровизоване тврђаве у Беит Нуби која се налазила на само осамнаест километара од Светог града – у децембру 1191. године и у јуну 1192. године.
У оба наврата Лавље Срце вероватно није имао никакву намеру да стварно почне напад на град – то су биле само варке смишљене да ставе на пробу Саладинову одлучност и допринесу дипломатским преговорима. Током ових маневара, краљ је поштовао сва правила средњовековног ратовања, али ипак није успео да оствари циљ. Повукавши се два пута пред капијама Светог града, сломио је морал и одлучност сопствене војске, уништавајући сваку наду за неки могући успех у будућности.
Насупрот његовом примеру налази се пример првих крсташа који су стотину година раније ризиковали све опседајући Јерусалим. Вођени, чини се, осећајем несаломиве духовне самосвести, они су одбацили сваки опрез. Упркос опасности да их огромна египатска војска смрви, 15. јула 1099. године напали су и освојили Свети град Јерусалим.
Улога дипломатије
Јерусалим није прешао у руке хришћана све до крсташког похода који је 1299. године повео немачки цар Фридрих II (а и тада је као хришћански град опстао само петнаест година). До тога је делом дошло и због чињенице да се Фридрих II радије користио дипломатијом него војном силом приликом заузимања и одбране града. У ствари, Фридрихови поступци и циљеви најбоље могу да се упореде с онима које је имао Ричард I Лавље Срце током Трећег крсташког похода.
Као и Фридрих II, и Лавље Срце био је прилично вешт и лукав преговарач који је одржавао везе с муслиманским непријатељима током читавог похода. И сам Ричард био је надомак постизања договора о преузимању Јерусалима, чак је био решен и да своју сестру Џоану уда за Саладиновог брата како би створио краљевину којом би управљали и хришћани и муслимани.
Аутор:
С. Н. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
