За читање и уживање / Карло Колоди

ВИЛЕ

КАРЛО КОЛОДИ (1826–1890), италијански дечји
писац и новинар, рођен је у Фиренци. Истакнути борац
за уједињење Италије, писањем је почео да се бави као новинар, истичући се духовитим стилом. Основао је неколико хумористичких часописа. Ипак, највише га је привлачила књижевност за децу, те је на италијански језик превео бајке и приче Шарла Пероа. Његове прве књиге биле су „Скице – приповетке” (1880) и „Веселе приче” (1881). За народне школе с великом страшћу писао је до данас непревазиђене и модерне уџбенике. Истичу се приручници „Ђанетинова географија” и „Ђанетинова граматика”... Славу му је донела „Повест једног лутка”, објављена (1880) најпре у наставцима у часопису за децу, а затим (1883) и као књига. Биле су то славне „Пинокијеве пустоловине”, књига преведена на многе светске језике. Према причи о Пинокију, Волт Дизни снимио је 1940. године дугометражни цртани филм.

--------------

ила једном једна удовица која је имала две кћерке. Старија је била иста мајка, од црта лица до нарави и ко би видео девојку, чинило би му се да види мајку – толико су биле сличне. Обе су до те мере биле надуте од охолости, да су сви оклевали да им се приближе. А живети са њима било је сасвим немогуће. Међутим, млађа кћерка, по љупкости и опхођењу, као и по доброти срца, беше слика и прилика свога оца. Осим тога, била је тако лепа да јој по лепоти није било равне. И, природно, зато што свако тежи себи сличном, мајка је обожавала старију кћерку. Према овој другој осећала је одбојност, готово застрашујућу одвратност. Терала је да обедује у кухињи, а сви напорни кућни послови били су њој намењени.
Између осталог, требало је да та јадна девојка иде два пута дневно до извора удаљеног готово два километра и донесе крчаг пун воде.
Једнога дана, управо док је стајала крај извора, крај девојке искрсну старица која је замоли да јој да мало воде да попије.
„Наравно, бакице драга...”, одговори лепо девојче. „Сачекајте да исперем крчаг...”
И одмах добро испра посуду, те је напуни свежом водом и принесе старичиним устима придржавајући крчаг како би бака могла лако да испије воду.
Кад искапи крчаг, бакица рече:
„Веома си лепа, а исто толико и добра, па не могу да одем а да ти не оставим поклон.”
Јер, та бакица беше вила која се прерушила у сиромашну сеоску жену како би видела колико је добра девојчица. А онда настави:
„Дајем ти на поклон следећи дар. Са сваком речју коју будеш изговорила из уста ће ти изаћи или цвет или неки драги камен.”

*

„Мама, имај разумевања, извињавам се...”, рече понизно по повратку кући девојка и, док говораше, из уста јој испадоше две руже, два бисера и два велика дијаманта.
„Ма шта је све ово?”, узвикну запрепашћено мајка, „да ли грешим или ти пљујеш бисере и дијаманте! О, како то, кћери моја?”
То је био први пут да је жена тако назвала своју кћерку, и то још нежним тоном. Девојка наивно исприча оно што се догодило крај извора. И причајући, замислите, рубини и топази јој испадаше из уста!
„Каква срећа...”, рече мајка, „требало би одмах да пошаљем и ову другу кћерку. Видиш, Чекина, видиш ли шта излази из уста твоје сестре док говори? Би ли се и теби свидело да имаш тај дар? Довољно је да одеш до извора. Ако ти старица затражи да попије воде, дај јој, али на учтив начин.”
„Ах, само ми је то фалило!”, одговори ова немарно. ''Да идем сада на извор.”
„Кажем ти да идеш... И то одмах”, повика мајка.

унђала је и гунђала, али ипак је кренула путем носећи са собом најлепши сребрни бокал који су имали у кући. Разумете, чиста охолост, а и лењост! Чим је дошла до извора, ето ти где долази једна права велика госпоја, предивно обучена и пита може ли да добије гутљај воде. Била је то иста она вила која се појавила пред њеном сестром. Међутим, беше се прерушила у праву правцату принцезу како би видела докле је задирало неваспитање те брбљивице.
„Ох, види, молим те!”, одговори охола. „Пешачила сам до извора како бих вам омогућила да пијете! Ма немојте ми рећи! Да напојим госпођу, ни мање, ни више! Е, па, почујте, уколико сте жедни, ето вам извора, па сами пијте.”
„Врло сте лоше васпитани, девојко”, одговори вила не љутећи се нарочито, „и будући тако непристојна, поклањам вам следећи дар. Са сваком изговореном речју из ваших уста излазиће жаба крастача или змија.”

*

Чим је издалека видела како јој кћерка стиже, мајка повика колико је грло носи:
„Дакле, Чекина, како је било?”
„Не једите ме, мајко!”, узврати девојчура. И испљуну две змије и две краставе жабе.
„Ох, Боже! Шта то виде моје очи?”, узвикну мајка. „Сва је прилика да је твоја сестра крива за то! Платиће ми...”

поче да туче млађу кћерку. Јадна девојчица побеже трчећи, те се сакри у оближњу шумицу.
Краљев син који се баш туда враћао из лова срете је на шумској стазици и, видевши колико је лепа, упита је шта ради ту сасвим сама и због чега плаче тако горко.
„Мајка ме је отерала од куће”, рече она, „хтела је да ме пребије...”
Спазивши како из девојчиних уста испаде пет или шест бисера и једнак број дијаманата, краљев син је замоли да му објасни како је таква дивота уопште могућа. И девојка му по реду исприча све како је било.

раљев наследник одмах се у њу заљуби и, имајући у виду да је вилински дар већи од било ког мираза који би могла донети било која друга невеста, одведе је у краљевски дворац, дворац његовог оца, и они се венчаше.
Ону другу сестру у међувремену сви почеше толико да мрзе, да је чак и мајка отерала од куће. И, несрећница, пошто је узалудно чекала да је краљевски пар прими, оде на крај шуме где и сконча.

Поуке

Смарагди, бисери и дијаманата ниске
очи ће засенити блиставом светлошћу.
Али умилне речи и сузице склиске
превазићи ће све својом вредношћу!

Љубазност што лепота душе
оживљава
понекад доноси казну
и муке дах.
Ал’ пре или касније врлина
се расцветава
И кад се најмање надаш –
односи страх!