3320 25. 9. 2015.
Како је певала Милица Стојадиновић Српкиња
ВИЛА САСЕЧЕНИХ КРИЛА
„Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори”, говорио је Његош о Милици, а она за приватни свој живот није знала. Као да се плашила да ће јој одузети време и заносе посвећене Србији
Шта ли јој је све пролазило кроз главу док је, сама и заборављена, лутала београдским улицама? Док је кошава и последње невољнике терала да побегну с калдрме, да прстохватом загребу мало топлине и у ноздрвама задрже мирис свежег хлеба какве оближње пекаре. Да ли је тада успевала да из бунара сећања призове липе у цвату из свог Врдника, наслути „први издисај зеленог лета”? Је ли још могла да, устрептала од родољубља, истисне из душе оно своје: „О, Србијо, ал’ си лепа/Лепа као венац цвећа”? Или је „врдничка вила”, она која се увек и само потписивала почетним словима свог имена и презимена уз свугде обавезан додатак Српкиња, умела и могла да пева само тамо у плавичастој измаглици Фрушке горе? Тамо где су је, да би јој исказали наклоност, посећивали многи умни и важни људи овог дела света.
Да ли је још умела, желела, да се сећа пошто је њен свет сада био омеђен гробљанским крстачама, понајвише кад су задушнице и даће? Имењакиња јој Милица Мићић-Димовска у свом роману „Последњи заноси МСС” овако је видела њене последње дане 1878, године кад се, као и свака вила, узнела на небо:
„Никад је нико не би упитао да ли је позвана на парастос и ко ју је позвао. Пропуштали су је са страхопоштовањем, избегавајући физички додир с њом, као да је губава. Могла је да напуни торбу храном, чак је то била и обавеза њена. У руке би јој тутнули парче хлеба и поховано месо. Она је, не срамећи се, узимала флашу с ракијом и свечано обављала цео обред, не враћајући више флашу на сто. Док им је беседила, глас јој је треперио као да ће заплакати, али уместо ње зајецале су жене које су служиле окупљене...”
А не тако давно, на позив београдског митрополита Михаила, из свог Врдника коначно се преселила у град који је с чежњом сањала. Њена већ помињана имењакиња, која јој је својим романом подигла споменик и на њега положила травку незаборавак, овако је описала усхићење песникиње кад је с пароброда „Диана” угледала зидине Београда:
„Осећала се као поново рођена, као враћена самој себи након дугог изгнанства. Пред њом је била нова домаја. Домаја древне постојбине, мислила је сузних очију.”
Сузе су на крају пресушиле. Из њених „надземаљских очију” нестало је заноса.
На барикадама
Милица Стојадиновић Српкиња, „песмотворка” и „вечна љубавница српства”, своју звезду угледала је 1830. године у сремском селу Буковцу, у породици свештеника Василија. Прича се да је прве песме написала као тринаестогодишњакиња, на којекаквим папирићима док је ишла у девојачку школу у Варадину, а почела је да их објављује четири године доцније, прво у „Сербском народном листу”, па онда у свим важнијим часописима. Она коју „чувство певати учи” и којој „пјесне слазе са неба висока” у време кад су писмене жене биле реткост врло брзо постаје „врдничка вила”. Центар њеног певања постају родољубље и природа. Глас о њој путује на крилима поезије крцате заносом. „Стихотворка” је чврсто зграбила узде свог Пегаза.
Ретки су били они који су уживали такво поштовање околине, бар не они којима је реч у стиху била главна алатка у борби за национални препород. Јер „Срећно да си ми Српство за навек/Ово је свег мог живота одјек... Срећа ти била лепа, ко ружа,/Па нека судба мен’ пелен пружа/Кад ће и душа срећна ми бити/Ако ми срећа твоја гроб кити”. А кад је бурна и револуционарна 1848. година пробудила наду да ће и њен народ посадити „дрвеће слободе”, она је из свог сеоског дворишта, обучена у три народне боје, хитала на челу поворке тамо где су се улогорили родољуби с пушкама и читала Шилерову „Јованку Орлеанку”.
О њеном бескрајном родољубивом заносу, коме је тешко – чак и тада – наћи премца можда понајбоље сведочи замерка коју је упутила Његошу. Оном истом који је, по предању, о младој девојци с висова Фрушке горе говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!” Наиме, без трунке сумње, она пише: „Ја се срдим на нашег великог песника Његоша што је казао да се не пита како се ко крсти, већ чија му крвца греје прси. Нема од тога ништа: ко се како крсти, онако му дишу и прси, тако нас бар искуство учи.”
Ни трунке сумње нити колебања није било ни кад је 1862. године, у јеку турског бомбардовања Београда, похитала у помоћ. Тај занос, ту неодољиву потребу да јурне тамо где је ваздух мирисао на барут, овако је исказала у писму свом пријатељу Ђорђу Рајковићу:
„Нисам могла срцу одолети да не видим јунаке србске, и не могу вам речима представити како ми је било кад сам их видела. На свакој барикади по њих 50, у сваком видим јунаке из војевања Ђурђевог и Милошевог, тако сваком из очију говори одушевљење и жеља ударити се што пре са косовским врагом. Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они’. Кад сам у вече полазила, чисто би’ плакала што одлазити морам!”
Њена репортажа из Београда, објављена 1862. године под насловом „Срце и барикаде” у „Маџарском дневнику”, донела јој је придевак прве жене ратног извештача у нас.
Кнегињин брош
И свет је примећивао ту њену страст, с почетка с изразитим поштовањем. Вук Караџић је називао „моја кћи из Фрушке”, Љубомир П. Ненадовић је хвалио њене „лепе песме” и „чувства права”, Ђорђе Рајковић јој посвећивао стихове, моћни и надмени Јован Суботић говорио с њом на равној нози, а Иван Мажуранић, прослављени песник „Смрти Смаил-аге Ченгића”, долазио јој у походе. Њеној поетској искрености нису одолели ни немачки песници Јохан Габријел Сајдл и Лудвиг Аугуст Франкл посвећујући јој стихове и дописујући се, док је са чешком списатељицом Боженом Њемцовом дуго размењивала писма. И народ, почесто неук свет, стизао је на поклоњење у двориште њене родитељске куће у Врднику, листови су се надметали ко ће више и лепше да пише о њој чије се лице благо смешило с многих страница.Њен поштовалац и заштитник био је и кнез Михаило Обреновић који је и помогао штампање прве од три њене збирке једноставно насловљене као „Песме МС Србкиње”. Била је, у разговорима угодним и страствено родољубивим, и чест гост на његовом двору. Кнегиња Јулија јој, у касно лето 1861. године, у спомен на те сусрете шаље и златни брош а уз њега и писмо:
„Љубезна Милице! Ваш књижевни рад стекао Вам је у српској литератури лепо име и у српском читајућем свету одлично уважење. Признајући и ценећи Ваш труд по пољу српске литературе и желећи да и у будуће свагда останете одушевљени за напредак и душевни развитак нашега народа, шаљем Вам један спомен као знак моје благонаклоности. Јулија”
Судбина овог лепог поклона као да је била уклета, пратећи ружну судбину последњих дана „врдничке виле”. Наиме, да би се, бар закратко, извукла из немаштине која је пратила последњег њеног земаљског лета, 1878, Милица Стојадиновић Српкиња се обратила професору Јовану Бошковићу у жељи да прода Јулијин брош. Накит је понуђен Народном музеју, као вредан материјални траг и на песникињу и на кнегињу, али се с његовом проценом одужило. Смрт је била бржа. Новац је потом искоришћен за њену сахрану и исплату заосталих дугова.
Народ, једини љубавник
За приватни, свој, живот није знала. Као да се плашила да ће јој одузети време и заносе посвећене Србији, јунацима негдашњим и бојевима сутрашњим. Кад јој се пружила прилика да се уда за једног угледног и богатог Немца, није хтела ни да чује. На његово просидбено писмо на, разумљиво, немачком, одговорила је на свом, српском, без обзира на то што је веома добро говорила и писала на немачком језику: „Не могу, не смем Вас љубити...” После ће записати и ово: „...Данас, кад смо са литијом око цркве ишли, осећала сам да ни за сав брилијант Бразилије не бих престала Српкиња бити.” У намери је није поколебало ни убеђивање Вука Караџића: „Не пуштајте Ви тога Вашега Нијемца ако му не налазите друге мане осим што није Србин. И ја сам се оженио Немицом, но за то ни једну длаку нијесам мање постао Србин, него што сам прије био или што бих био да сам узео макар какву Српкињу, а Ви још можете придобити нову заслугу у Српству ако мужа својега којом срећом наговорите, те прими наш закон.”
А Љубомиру Ненадовићу, с којим се редовно дописивала, готово пророчки пише: „...После су ми (Немци, пријатељи у Бечу) говорили да им сна’ будем, али моје српско срце није могло на тај предлог пристати, јер нема овај свет ни титула ни блага, за које би ја отпадница од мог рода била, па ма моја будућност како суморна у моме народу била, као што ће и бити.”
О свом народу, свом једином љубавнику, пише и Лудвигу Аугусту Франклу, песнику и свом бечком пријатељу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, ма да није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа...”
У свом лирском дневнику „У Фрушкој гори”, издатом у три свеске (1861, 1862. и 1866), у коме је сабрала сећања на људе и догађаје илуструјући их писмима и песничким белешкама, она се хвали својом „селском простотом”. Пише о томе како као кћи сеоског попа ради све оно што раде девојке на селу: шије, плете, тка, пере... док ноћи, уз свећу, проводи у страсним читањима и писању. „Мало прије да је дошао тко, зачуђено би погледао кад ми мама рече: Иди умеси једну питу за ручак! Јер то свету није познато, да ја и сем писања што радим и радити умем, већ ме праве да сам слепа код обадва моја лепа бистра србска ока...”
Мир у врдничкој Раваници
Шта се догодило да „врдничка вила”, „стихотворка” коју је Београд дочекивао као ниједног писца пре тога, остане само и дуго, дуго заборављена?
Историчари књижевности верују да су томе допринела два важна, по њу судбоносна, разлога. Први је изненадна смрт, подмукло убиство у Кошутњаку, кнеза Михаила, њеног пријатеља и заштитника, а други се приписује њеном коначном одласку из Врдника у Београд.
„Смрт кнеза Михаила била је велики ударац не само за Милицу већ и за многе друге великане тог времена и за саму Србију. Као да млада, тек запупела слобода и култура, бивају, смрћу кнеза Михаила, пресечене. Милица више никада није скинула црнину. Анастас Јовановић се повукао из јавног живота и до своје смрти није се више јавно ангажовао, иако га је кнез (потоњи краљ) Милан свесрдно наговарао да остане при двору. Тих година умире и низ великих Срба... Вук, Бранко Радичевић (нешто раније), Љубомир Ненадовић, Јован Стерија Поповић. Иза њих остаје празан простор који није било лако попунити.”
Бронзани стражар у порти врдничке Раванице
Снимио Н. Глишић
Други разлог је, по свему судећи, њен одлазак с обронака Фрушке горе, „своје Аркадије”, на који је била приморана, јер све оно што је волела и што је било њено сада су газиле „туђе ноге”. Наиме, 1875. године њен брат продао је последњи виноград и део родитељске куће и она је видела, знала, да више ту не припада. Бол је понајбоље исказала речима: „Мој је душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ја сам мртва.”
У Београду је тада било све мање оних који су је поштовали и волели. Као да је њена реч, песма, многима била дража, потребнија, док је певала издалека, са свог Олимпа, с Фрушке горе, „светионика с погледом на Србију”. Остала је сама и заборављена, грчевито у руци у највећој немаштини стискајући онај златни брош који јој је кнегиња Јулија даровала за „књижевни рад који је у српској литератури стекао лепо име и у српском читајућем свету одлично уважење”.
Умрла је у четрдесет осмој години, 1878. Ни њени земни остаци нису имали мира. МС Српкиња сахрањена је у Београду, онда (1905) пренесена у Пожаревац, у породичну гробницу њеног синовца Милана Љ. Стојадиновића, тамошњег адвоката, а данас почивају у порти врдничке Раванице.
Да не буде посве заборављена, скоро сто година после њене смрти (од 1975) приређују се у Врднику и Новом Саду књижевни сусрети под називом „Милици у походе”. На њима се окупљају књижевници, сликари, вајари, сви они уметници који покушавају да сачувају сећање на ову изузетну личност, песникињу српског романтизма, али и једну из групе „уклетих песника”.
Аутор:
Петар Милатовић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
