3320 25. 9. 2015.
Београд у машти архитеката
ВАЗДУШНИМ ТРАМВАЈЕМ
Да би улепшали наш главни град, неимари нису дангубили ни у прошлом веку. О неким њиховим замислима, које су се граничиле с чудом невиђеним, данас махом сведоче лепореке приче и прашњави цртежи...
Овако је 1919. године замишљен Народни храм на Калемегдану где је био предвиђен простор
за сликарство, вајарство, музику, књижевност, филозофију као и сви музеји.
а је Београд „скројен” по замислима грађевинара с почетка 20. века, становници главног града данас би се од Земуна до подножја Калемегдана возили ваздушним трамвајем. Додуше, тамо би затекли тврђаву затрпану великим грађевинама или олимпијским стадионом. Нешто даље, у близини данашњег Народног позоришта, наишли би на зграду Опере, а на Дорћолу би угледали римокатоличку катедралу. Многе архитектонске замисли из прошлог века остале су само цртежи на листу хартије. До данас нико није сазнао зашто намере познатих неимара нису остварене. Да ли је недостајао новац или добра воља? Иако немамо одговоре на ова питања, неки од нацрта само су лепа сећања која се чувају у Историјском архиву Београда.
Олимпијада на Калемегдану?
Још 1919. године познати архитекта Светомир Лазић осмислио је изградњу Народног храма на Калемегдану. На средњовековној тврђави биле би смештене све установе уметности. Сликарство, вајарство, музика, књижевност, филозофија и сви музеји били би под једним кровом. Ни данас, скоро век касније, не зна се где је тачно требало сместити „уметнички дом” и због чега он никада није саграђен.
После десетак година у Доњем граду замишљен је национални Пантеон, као храм части у коме би се сахрањивали велики и заслужни људи.
Док је у Европи почео да букти рат несагледивих размера, 1940. године Немачка је одлучила да Србији „подари” олимпијски стадион, и то баш на Калемегдану. Домаћи градитељи би можда и претрпели уплитање странаца да овакав наум није захтевао рушење једног дела тврђаве. Професор Вернер Марх, сарадник чувеног Алберта Шпера, „првог архитекте Трећег рајха”, није одустајао од грађења стадиона у Доњем граду иако је Клуб београдских архитеката овај потез схватио као објаву рата. Инжењерска комора Србије одлучила је (крајње наивно) да се жали Немачком инжењерском удружењу јер, како кажу у свом писму, „градња стадиона уништила би Београдску тврђаву која у случају рата представља утврђење корисно за одбрану престонице”.
Ово је долило уље на ватру, па је одговор из Немачке стигао у виду отварања изложбе на којој је приказана и скица стадиона. Марх је своје дело приказао „надлежним личностима”, међу којима су се нашли и кнез Павле и цела тадашња влада са Драгишом Цветковићем на челу.
Домаће архитекте нису се предавале и рат на пољу градитељства се настављао. Покушавајући да докажу да је нови стадион „културно освајање Београда од стране Немаца”, удружена друштва инжењера у децембру 1940. године написала су писмо које је објављено у листу „Време”.
„Морамо имати на уму да данашњи Горњи град са Калемегданом није само шеталиште Београђана, него је то позорница на којој су се одигравали крупни догађаји из наше борбе за слободу, која има за наш народ значај светиње. То је комад земље где су најбољи синови нашег народа гинули, набијани на коље, тамновали. У Горњем граду извршена је историјска и значајна предаја кључева Београдског града... Из проширења програма за Стадион и залажења у преуређење целог комплекса Горњег града и Калемегдана, рушења и премештања историјских и националних споменика, назире се тежња да се уклони баш оно што сведочи о нашој борбености, о нашим победама, о нашој прошлости, о нашој слободи и независности...”
Убрзо након овог писма, архитектонски рат постао је бесмислен јер је Југославија ушла у прави рат против Немачке. Али, замисли о мењању изгледа Калемегдана нису замрле протеривањем непријатељске војске из Београда. Године 1946. јавио се надалеко чувен домаћи градитељ Никола Добровић с предлогом да се Калемегдан затрпа великим грађевинама. Према његовом мишљењу, тврђава је била право место за зграду Народне скупштине ФНРЈ, Пантеон и музеј Народноослободилачке борбе.
Дакле, нису се само војсковође отимале о ово чувено утврђење. Нишаниле су га и многе архитекте, надајући се да ће баш њихов предлог са хартије прећи у стварност. Како би то грађевинари рекли, сви ти цртежи и замисли селе се после неколико година у легенду звану „Дух Калемегдана”.
Замало први на свету
Стари планови који се чувају у Историјском архиву Београда причају причу о занимљивости из 1928. године – ваздушном трамвају који је требало да заплови небом над престоницом. Власник грађевинско-техничког предузећа „Шумадија” Риста Ристић досетио се да би становници Београда могли да путују од Калемегдана до Земуна ваздушним трамвајем. У то доба нигде у свету није постојало ништа слично и грађани Београда били су запањени. Нико није веровао да се од ушћа Саве у Дунав до Земуна може стићи за пет минута. И то путујући небом.
Тек осам година касније, 1936. године у Вуперталу, градићу на северу Немачке, појавиће се једно овакво чудо. Иако су као замисао рођени у нашој земљи, ваздушни трамваји никад нису прешли границу између
стварности и сна на небу изнад Београда. Цртежи, као једини сведоци ових планова, нису довољни да откријемо тајну зашто су трамваји остали на полазној станици.
О, опеееро...
Београд је 1939. године одлучио да је дошло време да сагради Оперу. Међународни конкурс расписан због ове важне зграде требало је да покаже да је Југославија подједнако отворена према таборима који су се спремали за још један велики рат. Био је то врло необичан конкурс: стизали су радови из земаља које су нападале и оних које су нападане, а многи од тих стваралаца ускоро су постали жртве рата. Али, много спорније од учешћа странаца у грађевинском кројењу Београда било је место одређено за Оперу. Неки неимари предлагали су простор данашњег Југословенског драмског позоришта, али су се други противили говорећи да оваквом здању није место на Славији, „међу кафанама и трговачким радњама”. Расправе трају већ дуже од три четврт века, а Опера је и даље шћућурена у једној трећини зграде Народног позоришта.
Архитекте Београда покушале су у још два наврата да се изборе за зграду Опере, али узалуд. На новом конкурсу за Оперу, 1947. године, загребачке архитекте добиле су прву награду, али због Резолуције Информбироа 1948. године уметност је пала у заборав. Пропао је и последњи покушај јер је место Опере поодавно заузела нимало дична зграда такозваног Стакленца.
Лептир у Прокопу
Прича о никад завршеној железничкој станици Прокоп стара је скоро цело столеће. Када је грађена Главна железничка станица у Београду, са друге стране Саве била је Аустрија, па овај део града није био примамљив за становање. Зато су власти исушиле бару Венецију и саградиле станицу за возове. Када је 1918. године завршен Први светски рат и Аустрија протерана са Саве, почели су да се праве планови за нову железничку станицу. Педесетих година избор је пао на данас познату станицу у Прокопу. Победници конкурса замислили су своје дело у облику лептира и почели да граде подземне пролазе, колосеке и стајалишта. Али, заборавили су највећи недостатак станице. До стајалишта је тешко стићи из града пешке или неким превозом. Тако је „лептир неповратно одлетео” иако је станица Прокоп обавезан део свих предизборних обећања.
Чекајући сутра...
Многи грађевински планови из прошлог века завршили су на сличан начин. План зграде Велике масонске ложе из 1923. године, дело познатог архитекте Николе Краснова, крије где је ова грађевина требало да буде саграђена. Остаје тајна и ко је наручио пројекат, ко је хтео да плати изградњу и зашто нема никаквих других података. Једини траг је напис у „Политици” који каже да је дом масона најава западњачке архитектуре код нас.
Пројекат римокатоличке катедрале која је требало да буде саграђена 1931. године у јеврејском крају
Иста судбина задесила је и римокатоличку катедралу. После нацрта Јозефа Венцлера, који су објављени 1931. године, цела прича потонула је у заборав. Црква је замишљена на простору између улица Високог Стевана, Деспота Ђурђа, Цара Уроша и Принца Евгенија (данас Улица браће Барух). Како је ово био јеврејски крај, све намере су пропале. Међутим, цркви су темељи ударени већ седам година доцније, 1938, много даље, на Неимару, и она је августа 1988. године освећена као катедрала посвећена Узнесењу блажене дјевице Марије, односно катедрална црква Београдске надбискупије.
Нажалост, многи занимљиви пројекти остали су неостварени. Али, архитекте овоме увек додају: „За сада”. Јер, можда их за тридесет или педесет година неко поново проучи и заиста сагради. Као што неки данас верују да ће поједине макете недавно приказане јавности у догледно време бити једно од ретко виђених, односно остварених чуда.
Аутор:
М. Петровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
