Писац и његов помоћник

ВАМПИР

Ново издање „Ала и баука”, књиге о тајанственим бићима Балкана, наводно је обогатио надахнути Константин фон Фелд, вампир Београдске тврђаве

iao a tutti! Од читања у коме не превладава задовољство такорећи нема никакве користи! То ми је прво пало на памет када сам чула Салета Николића, власника познате београдске књижаре „Беополис”, како грозничавим гласом пријатељима и познаницима најављује да се од пре неки дан и код њега може наћи фото-типско издање књиге „Але и бауци”. Књига која се, због многих неуобичајених разлога, ипак чита са чудним осећањем задовољства. Уколико је неко помислио да је реч о већ познатом делу из пера професора А. Пераграша („Але и бауци”), делимично ће се преварити. Ово треће, врло допуњено и до сада најсимпатичније издање поменуте студије о тајанственим бићима Балкана, добрим делом осмислио је – наводно – Константин фон Фелд. И сам тон који производи то име звучи занимљиво.
    Али, водите рачуна, и у овом случају спремно бих да сведочим, тешко је раздвојити истину од неистине, гнусобу масног лагања од љупкости такозване беле лажи и могуће поузданости. Јер, све је прекривено плаштом некаквих научних истраживања, те одговарајућег, високопарног тона. Од таквих папазјанија А. Пераграша, већ ми се одавно врти у глави. Мука ми тек припадне од оних који га безобразно и безрезервно преписују, понављајући његове измишљотине као научне чињенице. И док се А. П. због тога превија од смеха пљескајући ручицама, преписивачи освајају званична признања. Толико о овдашњим научним круговима!

                      Јазбина у калемегданској Барутани

   Вероватно сте се већ упитали ко се то физички тако острвио на „Але и бауке” и без ауторског права надовезао на професоров „рад”? Према тврдњи А. Пераграша, дописивач Константин фон Фелд, историјска је личност (а не лик из романа), особа веома занимљива и вредна спомена. И да не околишим, Константин фон Фелд је вампир. Вампир Београдске тврђаве.
   Местимично недоследан у својим претраживањима, А. П. не може с тачношћу да потврди где се Константин фон Фелд данас налази. Где ли проводи бескрајни живот? Само нагађа да је изгледа у последњем тренутку умакао радницима градске чистоће који су нашли трагове његовог недавног боравка у Београду. Да ли је после неког „инцидента” опет успео да побегне и сакрије се од очију јавности и снага реда? Било би више него важно знати да ли је вампир овде и може ли наудити већ напаћеном грађанству.
   Да ли је уопште икоме нанео зло? На који начин је постао вампир? Према коментарима из „Ала и баука” може јасно да се закључи следеће. Под један: вампир Београдске тврђаве веома је шармантан. Под два: лепушкаст је човек (одавно ми се свиђа). Уосталом, види насловну страну „Забавника”! Под три: духовитији је и вицкастији од професора А. Пераграша, што је значајно преимућство! Његове допуне постојећем тексту читају се с осмехом на лицу и чине да се најупорнија потиштеност топи, као притешњена прожимајућом снагом пролећног лахора. (Набавите некако ту књигу!).

Најзад, да препричам како је до свега дошло. У септембру 2009. године радници градске чистоће у подземним ходницима Велике барутане нашли су хрпу старих и пожутелих новина, смрдљиве и прљаве крпе, поцепани душек, блатњаво ћебе, олупану писаћу машину... И једну књигу. Не, није то била јазбина каквог обичног несрећног бескућника, тврди А. Пераграш у предговору фото-типског издања „Ала и баука”. На такав закључак наводи једна једина књига која се нашла у мемљивом мраку Велике барутане. Био је то управо примерак „Ала и баука”. Али знатно обогаћен. Разуме се, нико на то није обраћао пажњу. Па ни на чињеницу да су међу исечцима из новина били и примерци „Забавника”, чак и јубиларни 3000. број од 7. августа 2009. године.
   Књига је одмах однета у надлежну установу. Дан касније проваљено је у собу где је примерак „Ала и баука” стављен како би што пре било заборављен. Лопов је побегао не стигавши да узме плен. Тек тада, колико-толико, ово дело изазвало је пажњу. После извесног времена, „Але и бауци” с коментарима, нашли су се у рукама професора А. Пераграша. Chiarissimo је хитро утврдио коме је књига припадала. То је уосталом и било забележено на унутрашњости корица: Constantin von Feld. А на првој страни лако је могла да се прочита реченица написана на српском језику: „Уз моје скромне допуне, C.v F.” . Испод иницијала, у печат од црвеног воска, утиснут је египатски скарабеј. (Тај египатски симбол не заборавите, за касније). И што је најважније, на страни 139 стоји портрет, акварел, а испод њега пише: „Konstantin fon Feld. Original taken on board the steamer Argo in the Danube. Nov 14. 1843.” (Константин фон Фелд, оригинал нацртан на броду Арго на Дунаву, 14. новембра 1843).

                                            У жбуњу ловора

   И да не дужим. А. Пераграш дошао је до закључка да је Константин фон Фелд, „наш” вампир. Син грофа Кроненфелда, команданта пука под Евгенијем Савојским. Утврдио је да се нашао на Балкану 1689. године. У Србији га је завела нека Ромкиња, те је запросио и повео са собом у царску варош. Њоме се наводно и оженио и, 1690. или 1691. године, добио сина Константина који је после преране мајчине смрти одгајан у Бечу и Грацу. Константин није наследио грофовску титулу.   Није наследио ни новац. Додуше, постао је барон. Игром судбине, као војник службовао је у Београду све до повратка Турака 1739. године.

Иако вампир, Константин фон Фелд плаши се великог подземног паука...

У Србији је, наводно, тринаест година раније и постао вампир. Ујела га је „црноока вампируша”. Да ли је стварно тако било? Србијом су тада, према сазнањима професора А. Пераграша, вампири једноставно речено – харали. Константин је из Београда отишао септембра 1739. године, али није отишао у мрски Беч код одурне родбине, него се искрцао у Петроварадину. Онда му се губи траг све до 1748. године када се појављује у Чешком Крумлову. А. П. не сумња да се Фон Фелд тада први пут срео са русалкама – воденим вилама. Ту се бавио сликарским занатом. Руку на срце, није сликао лоше. Неколико радова из допуна „Алама и бауцима” откривају вештог цртача и акварелисту. Наставио је да слика и даље. Тридесетих година прошлог века, позирала му је и чувена београдска вампирица Т. Ј, раскалашна студенткиња медицине. Слика је направљена током једне вампирске теревенке. Кад смо већ код тога, на наивну професорову примедбу да су жене слабост вампира, Константин напомиње кратко: „Па шта?” Чудна ми чуда! Има и другачијих жена. Управо тридесетих година 20. века, чувена бабарога по имену Баба Цвета из околине Уба оперисала је по Београду, обавештава једнако ревносно у једној од забелешки Фон Фелд. Уверио се да се затим скрасила и у престоници отворила коцкарницу.
Вампир Константин фон Фелд крајем 18. и почетком 19. века боравио је у Венецији, Истри и Трсту. Ту смо се и упознали. Наиме, 1782. године срели смо се лицем у лице у палати Леце. Веома га је занимала алхемија. Приметио је барељеф на прочељу дворца и нашао начина да се препоручи тадашњим власницима као гост. Иначе, кућу је наручио венецијански адвокат Ђовани да Леце ди Андреа првих година 17. века. Зидање је окончао архитекта Балдасаре Лонгена, крајње тајанствена особа. Пореклом Јеврејин, он је био човек опседнут кабалом и изванредан стручњак за алхемију. Довољно је само имати у виду симболе уткане у здање Санта Мариа дела Салуте...

...премда сматра да су људи најстрашнија бића (а посебно жене)

   Дакле, палату у којој проводим и даље већи део године (када нисам у Београду) некада су красила дела Тијепола, Тицијана, Веронезеа и Тинторета. А онда је дошао Наполеон и узео шта се узети могло. На величанственим рељефима приказани су различити ступњеви алхемичарског преображаја. И баш је то привукло пажњу Константина фон Фелда, показујући му како диван и узвишен може бити човек уколико покуша да суштински разуме свет и свемир.
    Али, вратимо се вези А. Пераграша и Константина фон Фелда. После Венеције вампир се обрео у истарском градићу Грожњану, где смо се још неколико пута срели. Ту смо чак почетком 21. века опазили професора А. Пераграша како помно фотографише, бучно тумарајући кроз шибље. Баш се беше окомио на жбуње ловора! А. П. није ни слутио да је виђен како још страственије цевчи кампари у локалној гостионици. Константин фон Фелд му је помогао и оставио запис о лову на шумског демона, рунавог лесника управо у Грожњану 1792. године. Тада му је откинуо комад руна и залепио у Пераграшеву књигу, као да је споменар, односно хербаријум.

                             Весела браћа, жалосна им мајка!

   Константин се 1828. године поново обрео у Србији. Недуго затим његово омиљено седиште постаје Земун. Ех, ту је изгледа прописно теревенчио са колегом Тиком Хаџираспоповићем, месаром и чувеним вампиром. Тихомир и Константин, познати бећари, упадали су углавном у смешне невоље. Изгледа да нису биле заливане крвљу, већ ракијом. Нешто се неповољно ипак морало десити у то време, па је вампир морао да збрише из Земуна у Београд. Зграбио га је и из залеђеног Дунава спасао дунавски демон, моћно водено биће, које је иначе А. П. описао у прва два издања књиге. У Земун се ипак и касније враћао... Чини се да му је та варош била симпатична. А посебно када је сазнао да је славни земунски приповедач на известан начин раскринкао А. Пераграша.
    Сарајево и Нови Сад била су нова Константинова упоришта и места нових сусрета са вештицама, све до краја Првог светског рата, када се настанио у Београду. И Други светски рат провео је у нашој престоници... Последње што је А. П. сазнао о вампиру, пре него што ће наћи његову писаћу машину и јазбину у Барутани, било је Константиново путовање у Зајечар. Тамо је 1952. године налетео на беду, „гадно, слинаво, кошчато биће што око себе шири гадан задах”... У Београду је 1971. упознао још једну вештицу. Тада је наводно живео више него скромно. Бечка аристократска прошлост тешко је могла да се назре. Или можда не? А. Пераграш тврди да се Константин фон Фелд „очигледно утопио у сиву масу друштвено невидљивих одбачених и убогих београдских бескућника”. Мислим да је тај закључак прилично плитак и наиван.

    Додуше, А. П. некада ипак нешто и примети што другима промакне. Тако је међу коментарима спазио и поруку без назначеног датума, написану руком испод слике арктичког острва: „За Анахит: не брини, вратићу се. К.” А. Пераграш сматра да је Анахит, често јерменско женско име давано девојчицама у част богиње вода. То се наводи као једна од последњих загонетки београдског вампира. Насупрот томе, верујем да је реч о љубавној поруци. Анахит, читано отпозади заправо је Тихана! Особа женског пола која треба да ћути! Да чува тајну. Да никоме не каже где је Константин фон Фелд одлучио да се настани. То нас наводи и на следеће питање: да ли је и Тихана вампирица? И како је то постала? Да ли је Константин ујео?
    Мислим да није. Какво простачко уједање! Да бисте лакше разумели, испричаћу вам причу из мога краја.

                                      Сусрет два пустолова

   О детињству Ђакома Казанове мало тога се зна, осим да је био болешљив, те да је живео са баком по мајци коју је волео као да му је она заиста права мајка. У осмој години имао је први сусрет с „оностраним”, односно са магијом и вештичарењем. Бака га је одвела код неке познате врачаре у Мурано, како би га излечила од цурења крви из носа и тешке упале синуса. Ова га је том приликом затворила у сандук где је дечак на сопствени ужас остао неко време у мраку и такорећи без ваздуха. Међутим, када је изашао, био је сасвим излечен. Занимљиво је да је после тог догађаја Ђакомо изгубио сећање на све што се раније десило у његовом животу. Веровао је да је тада заправо други пут рођен.
   Окултизам и езотерија пратили су Казанову током читавог живота. Те приче увесељавале су његове богате пријатеље: он им је излазио у сусрет, препричавајући чаробњачке догодовштине, како измишљене, тако и оне заиста доживљене. Нажалост, те приче донеле су му невоље с инквизицијом.
   Пре него што ће се повући прилично огорчен и тужан у Чешку, где је провео последње године живота, Казанова се неколико пута враћао у свој родни град. Наводно, последњи пут је у Венецији био 21. јуна 1783. године (непосредно после мог званичног упознавања са Константином фон Фелдом). Истог месеца, пет година раније, Казанова се на скверу Сан Тровазо тајно срео са Ђузепеом Балзамом, грофом Каљостром (1743–1795), кога је упознао у Француској. Каљостро је посетио Венецију управо у време када се широм Европе прочуо као велики чаробњак.

А. Пераграш недвосмислено пати од пареидолије, јер ко осим њега на стени испод дворца може да види лобању?

   Дакле, баш код сквера Сан Тровазо срела су се два пустолова – усред ноћи. А мени пред очима. Свако је дошао својом гондолом, а обе су биле прекривене црним веловима. Видим их јасно као да је јуче било. Онда су разменили тајне у вези са вечним животом. Тај разговор потрајао је до јутра. У то време Каљостро је тврдио да има рецепт за водицу вечне младости и камен мудрости. Основавши египатски масонски ред (сети се печата са скарабејом!), Каљостро је тврдио како може да врати људе у стање пре првобитног греха и омогући им живот дуг бар пет и по хиљада година! Шта рећи? Ђузепе Балзамо завршио је на ломачи дванаест година касније. Прича о састанку Казанове и Балзама претворила се у легенду која наговештава да је Казанова у ствари и даље жив, јер је успео да спроведе у дело оно што његов пријатељ Балзамо није могао: да се „обезгреши” и себи продужи живот – за бар пет и по хиљада година!
    Дакле, очигледно да постоји више начина да се обезбеди вампирска дуговечност! А не само уједање, како тврди А. Пераграш. У томе је срж племенитог понашања. Но, немојте ме погрешно схватити. Према А. Пераграшу гајим приличне симпатије. Знам шта је узрок његове опседнутости тајанственим бићима, посебно оним која уливају велики страх. Тога је свестан и вампир Београдске тврђаве јер му је уз наслов поглавља „Нарочито страшна бића” дописао: „како за кога!” Јасно, зафркава га.

                                     У воду због локвања

   За крај ево и кратке приче о писцу, професору А. Пераграшу, и томе шта је на њега пресудно утицало и зашто. Почетком шездесетих година боравио је с оцем на Бледу. „Отац-колац”, каже српска народна изрека која нема везе са вампиризмом. Ни Пераграшев тата није помно водио рачуна о свом наследнику, иначе неспретњаковићу. Не свакако онако како би то учинила брижна мајка. Дечаку А. П. веома су се допадали локвањи који су и тога лета цветали на језеру. Возећи се чамцем, мали А. Пераграш пожелео је да убере бар један. Отац га није пазио, а он се нагнуо и почео да чупа. Повуци потегни... и ... пљус! Упао је у воду. А будући да је носио ледерхозе, кратке кожне панталоне са трегерима, оне су га, онако тешке и натопљене водом, повукле према дну. Почео је да тоне.
   Сва је прилика да је до тренутка када су га спасли нешто доживео. Као Казанова у сандуку врачаре у венецијанском заливу. Или му је због недостатка кисеоника и притиска воде у мозгу нешто кврцнуло? Или је пак стварно имао част да види митско звоно на дну језера (о чему је „Забавник” својевремено писао). Извесно је да је од тада почео да пати од несанице и да му се привиђају разна митска бића (зато их пише под знацима навода), балканска или светска.

Локвањи на Бледском језеру који су привукли пажњу А. Пераграша док је био дечак, па је чупајући их испао из чамца и пао у воду, доживевши прву халуцинацију

    Такође, почео је да пати од пареидолије, подсвесне илузије која наводи човека да види и чује познате облике, обрисе лица и мелодије, тамо где их заправо нема.
Наиме, одмах после дављења, малом А. Пераграшу учинило се да на великој стени изнад језера, на којој се уздиже средњовековни дворац, види лобању. Али, нико други није успевао да је види! Можда је само наслутио да се она налази заправо с друге стране узвишења? Иза дворца! Било како било, почео је да пише оно у шта се наводно уверио путем личног искуства и учењем. Да ли је већи део „Ала и баука” дакле последица трауме из детињства?
   До таквог закључка дошао је познати земунски приповедач Д. А. (можда су се и његови преци „дружили” у Земуну са Хаџираспоповићима?) који му је посветио кратку причу, објављену више деценија касније у збирци „Мале приче”:

                                       Прича за А. Пераграша

   Увече, док сенке расту, расте и дечаков страх, увећава се упркос гласу који допире испод кревета и непрекидно понавља: „Не бој се, дечаче, ниси сам, уопште ниси сам.”

Испред „лобање” с друге стране дворца, туристи радо позирају

И да причу приведем крају: причајући о тајанственим и страшним бићима, А. Пераграш је намеравао да растера сопствени страх. А натоварио је још већу невољу себи на врат. Имајући све ово у виду, у тачност његових исказа не бих претерано веровала. Уосталом, познато је да је писање најсличније сањању. Без обзира на то да ли си вампир или професор. И уопште... прошлост. Ваљало би је више поштовати. Јер, у садашњости је тако лако мењамо! То савршено радимо. Бар јој променимо тоналитет, ако не ишта друго.
Што се тиче идентитета вампира Београдске тврђаве, нећу вам овом приликом одати баш све оно што знам. Можда је и даље у Београду? Да није којом згодом ипак задржао титулу барона?

Мими