Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

За читање и уживање


Вал Монд



анас сам доживела шок. Продавац поврћа је отишао. Једноставно, ишчезао... Можда је неко од вас у могућности да га нађе уместо мене, или је којим случајем повртлар отишао бестрага као моје три веверице, Мунго, Хуго и Танго? Или је само угуран у велики црни воз и послат на Исток, Исток, Исток, као моје недужне тетке, Еми, Каролина, Берта и Зелма, 1941. године.
   Шетала се чило улицама Сењака у новим – заправо првим и јединим – спортским патикама. Оне су моја новија куповина чији је циљ да буду спречене израслине на Ахиловој пети и помогну да се изнутра осећам некако пролећно. Један звиз и могла бих и до Месеца да стигнем. На немачком, Монд значи Месец – Lune на француском – и можда су неки од мојих истински блиских (преци оних јадних тетака) дошли из Лунела с југа Француске, пре него што су отишли на Север, Север, Север...

а, ја сам скакутала наоколо, како бих се снабдела с још неколико шаргарепа и нешто лука и већ била спремна да попричам с мојим продавцем поврћа, кад гле, на ужас ужаса, пошто стигох до његове пиљарнице, видех да њега тамо више нема... Није било поморанџи ни брескви напољу, крушака и парадајза унутра, није било листова зелене салате да нахрани све могуће зеке, нити струкова младог црног или белог лука да њима витлам. Али, најгоре од свега, није било пријатељског осмеха да ме поздрави. Није било наочитог човека... Да ја сам уобичајавала да га зовем – не да му кажем право у лице – већ у себи – „Мој Наочити Човек”. А он ми је увек помагао да однесем поврће кући. Ћутке – само смешкајући се широким осмехом и показујући своје сјајне (али не застрашујуће) зубе. Имао је меке шаке. Осетила бих јагодице тих прстију када би ми додавао поврће испред мог пребивалишта. Никада није казао више од „Здраво” и „Довиђења”, чак и када бих му давала поклоне, чај од ђумбира с пецкањем. Имао је врло лепе очи без дна испуњене тајном и, да! – умало да заборавим да вам кажем – имао је тетоважу – неке бројеве – на ручном зглобу. Стално сам пиљила у њих, бар једном, током наших шетњи без речи. Бројеви су ме узнемиравали јер сам веровала да су оне моје јадне тетке такође биле обележене (жигосане) на исти начин при крају њиховог путовања возом.
   Други људи с тетоважама на ручним зглобовима стари су морски пси*, често названи Лајонел. Они без дозволе љубе младе девојке крај пламена од цепаница. Њихове тетоваже приказују сирене на стенама или змије обмотане око мачева. До данашњих дана, боја се испрала.  Имају беживотну косу и једнако се осећају на свеже печену говедину и јоркширски пудинг. Египатски Копти имају тетовиране крстове на својим ручним зглобовима као знак националности. Међутим, мој даса од поврћа није био ни Лајонел ни Копт, премда се његова пиљарница налази... упс, мислила сам да кажем, његова пиљарница се налазила не тако далеко од Амбасаде Египта на Сењаку. Уколико знате где је то.

ош једна ствар о њему, која ме, гледајући уназад, копка као нешто необично. Увек је носио одело. Да ли је иједан други продавац поврћа кога сте икада видели било где у целоме знаном свету, носио одело? Дакле, да ли је он уопште био повртар, или је то било маскирно занимање за неко друго, или за некога другог?
    Моја пријатељица Џемина и ја својевремено смо умеле да проводимо сате над огромним зодијачким шољама пуним чаја од нане са лимуном и медом, расправљајући ко би он могао да буде, зашто, како и када. Када ћемо најзад скупити храбрости да га упитамо и превазиђемо „Здраво” и „Довиђења”? Џемина је гајила осећање сажаљења према њему и куповала више поврћа него што јој је било потребно, тако да је њена кућа увек била крцата проклијалим кромпирима (са извађеним очима; њена кћерка се плашила тих очију. Ја не) и блатњавим празилуком, или пак трулим зеленим паприкама које су пуцале из сопствене коже.



ило како било, следећи пут када будете шврљали по тој сењачкој улици, имаћете прилике да видите нову и веома скупу италијанску продавницу названу „В. Г.”. Ту чак продају и лажни британски сир.  Нећете ући унутра – надам се – или бити у искушењу због „баћи” чоколадних бомбона или свеже напуљске пасте или прошута, просека или чак лимончела. Уместо тога, ви ћете стишати своја уста пуна воде и застати како би извидели шта ли се то могло десити с мојим продавцем поврћа. Где, ох, где би он могао бити? Неко од вас тамо можда ће бити у могућности да ми понуди путоказ или ми помогне да га уловим уз помоћ лупе или двогледа. Прикључите ми се у лову на тог човека. Биће и неке награде. Стотину златника или чак евра! Можда је сео на воз и отишао негде изван града? Молим вас, будите досадни трагачи оштрог ока. Јер, толико бих волела да му захвалим што је био тамо и кажем му да било чији други бели лук нема исти укус. Као што вам је можда познато, морам да једем доста белог лука, из очигледних разлога. Пржим га, роштиљам и печем, а једем свеж, мек и кашаст.
   Чак сам имала обичај да га дајем веверицама, што је можда била грешка. Да ли веверице (оне нормалне) једу бели лук? Иако их мој продавац поврћа никада није споменуо – био је превише дискретан да понуди своје мишљење о било чему – знао је да оне постоје. Увек сам му причала о њима. Обично сам потпуно тиха, али уколико почнем да говорим, речи из мене теку у слаповима и не могу да се зауставим.
Бебе Мунго, Хуго и Танго случајно су ушле у мој живот. Пале су ми са дрвета на колена док сам гласно жвакала „прави” сендвич са чедаром, сиром из катедралског града у Сомерсету, места где је и вештица из Вуки Хола имала обичај да тумара. Једноставно, спустиле су ми се у крило. Труп! Мршаве беху. Не и црвене. Такве се могу наћи само у Евроазији, ма где год да је то. Не, ове су биле од неке светлуцаве сиво-смеђе врсте са сасвим беспомоћним црним очима. Али, уместо да одскакућу негде – оду што даље од мене – јер, ипак сам ја људско биће! – остале су ми у крилу и покушале да се домогну којег залогаја мог сира. Схватила сам шта желе и поделила сендвич са том необичним тријом, а оне су потом, сасвим пригодно, утонуле у најдубљи сан. И тако, будући да је почела да пада киша и да се смркава, а њихове мајке (под претпоставком да су је још имали, што не мора баш увек да буде случај, чак и у животињском свету) није било нигде на видику, увила сам их у мој јаркоцрвени шал и унела у кућу.
Белешка о писцу

Вал Монд, британска списатељица и светска путница, рођена 1965. године у Африци. Већ извесно време живи у Београду. Искуства стечена на бројним и врло узбудљивим путовањима по свету преточила је у приче, објављиване (такође) – у различитим земљама и на различитим језицима. Ипак, кроз већину приповедака, басни и бајки до сада објављених, преовлађују породичне теме. Премда се некоме може учинити да описани ликови нису људи, већ животиње. Списатељица држи до тога да су породичне, као и животињске повести, најразумљивије онима од 7 до 107 година.
мала сам за њих неки стари кавез за птице па сам их пажљиво спустила унутра, не будећи их. У ствари, тај кавез је некада припадао мом папагају, па се његово перје и даље налазило свуда, тако да им је свакако било довољно мекано. Не брините. Нису се ни помериле док није свануло, а онда су одмах пробале да изађу из кавеза покушавајући – то су заиста веома паметне животиње – да подигну браву на вратима.   Једна од њих, вероватно Хуго, коначно је и успела у томе, па сам морала да проведем наредна двадесет четири сата тражећи је, и на крају је и нашла, а затим – нимало изненађујуће – јер ипак нисам тако млада као моје патике – начисто исцрпљена, почела да паничим и причам на француском. То чиним када сам нервозна, али не и када ме нешто боли. Тада причам само на немачком. „Schmerzen” је добра реч за бол. У сваком случају, управо у том тренутку, жабљи језик дошао је до изражаја:
   „Au secours, au secours!” Мој батлер, господин Ванополић (сећате се, он ми меша коктеле док читам „Политику” током летњих месеци) потрча у спас и на врло снажном српском – српски је изванредан језик за упутства и савете – рече:
   „Сада треба да позовемо зоолошки врт.”
   И тако је окренуо број зоолошког врта – он извлачи разне корисне телефоне из рукава – и човек из зоо-врта је рекао:
   „Нема проблема.” Видите ли колико је српски језик умирујући? Он је љубазно понудио да пошаље свог лекара за веверице до мене, одмах, у високом и на туфне белом возилу за жирафе. Лекарка за веверице била је лепа, висока и витка жена с косом која јој је сезала до глежњева и имала је помоћника врло ниског раста, прекривеног тетоважама мајмуна. Имао је високо постављен глас и носио је торбу пуну лешника и некакве беле грумуљичаве твари.
   „Ево”, проциктао је. „Донео сам вам мало младог сира. То је оно што је вашим веверицама потребно будући да су младе.”
   Лекарка за веверице такође је саветовала да им дам мало заслађеног црног чаја.
   „Наравно, без млека.”
   Било јој је врло драго што сам их спасла.
   „Лисица или било какво друго мачо створење, чак и човек, могло их је убити!”
Она је исто тако потпуно слагала с мојим кавезом за папагаја.
„Пера га чине тако пријатним – али где је папагај?” – упитала је.
 Ја сам само затресла главом.
   „Одлетела птичица?” – усудила се да прозбори.
   „Да”, прошаптах.
   „Многу ли да вас посаветујем?” – љубазно је упитала.
  „Када веверице поново буду отвориле бравицу, не покушавајте да их нађете.”
   „Ох, али ја желим да остану. Будући да је папагај отишао, осећам се тако бескорисно. Они ме поново чине корисном”, прошапутах.
   „Можете само дати све од себе. Никада се не борите против судбине.  Када дође време да оду, треба да их пустите” – чврсто је поновила.
   Можда је за папагаја било време да оде онда када је отишао. Како је могло да дође то време? Папагај је био мој. Потпуно мој. Имао је обичај да ми лежи на грудима и подражава моје дисање. Дисали смо у тандему.

ао што можете да замислите, веверице су отишле после извесног времена. Мора да се то догодило док сам припремала питу од кромпира. То је јело које сам сама измислила. У њему нема кромпира, премда би могло и да буде. Толико сам се снажно усредсредила на пржење и дозволила да ме понесу сопствена глад и похлепа. Мислила сам да је цијукање иза куће био звук цврчања од пржења. Будаласто с моје стране. Жалим због тога.  Међутим, прихватила сам савет зоо-лекарке и нисам чак ни покушала да их тражим. Да ли исто тако треба да поступим и у вези с човеком од поврћа? Да једноставно одустанем од лова? Да ли бисте и ви?
*морнар. Морски пси
били су гусари из времена
краљице Елизабете I



Аутор: 
С енглеског превела Мирјана Огњановић
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број: