3320 25. 9. 2015.
Стара књига, ново читање
УТВАРА СТАРОГ
Још један превод на наш језик једног од најчитанијих хорора светске књижевности – „Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда” шкотског писца Роберта Луиса Стивенсона
резирем безочност више од ђавола самог. Уколико нису исто! Речи Роберта Луиса Стивенсона (1850–1894), писца и светског путника, можда најтачније и најкраће описују његово, према многим уваженим мишљењима, најзначајније књижевно дело – роман „Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда”.
Откако је написан, два пута у једном даху, 1885. године, „Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда” привлачио је огромну пажњу читалаца. Роман о раздвајању личности, хорор, детективска и фантастична прича настала пре „Дракуле” Брема Стокера, „Слике Доријана Греја” Оскара Вајлда, „Острва доктора Мороа” Х. Џ. Велса, пре иједног дела психоаналитичара Сигмунда Фројда која говоре о мукама располућене личности – уједно је плашио и привлачио. Како, уосталом, често и бива са страхом.
Када га је, по наруџбини, али свакако у налету надахнућа, написао, тридесетпетогодишњи Стивенсон претрпео је најпре оштру критику своје супруге. То га, међутим, није обесхрабрило. Попут муњевитог пера Антона Чехова, које је једноставно клизило брзо као и мисли саме, Стивенсон је поново, за само неколико дана, написао роман. Прича говори о фантастичном, тачније, чудном опиту који над собом извршава лекар, од младости свестан постојања своје друге, мрачне личности. У срцу викторијанског краљевства он покушава да ослободи једну страну од друге и допусти им да се раздвоје. Највероватније у нади да ће их поново саставити, а целу ствар заташкати. Следи детективски расплет.
Приче за несаницу
Не само краљица Викторија, многи су се грабили за Стивенсонову књигу, штампану у меком и тврдом повезу. Достигла је незапамћен тираж, посебно преко океана. Сваки нараштај има право да види како су се за превласт борили доктор Џекил и његов двојник господин Хајд. Крајем прошле године земунска издавачка кућа „Макондо” објавила је нови превод старог Стивенсоновог дела. Српски превод Бојана Боснића (који је уједно и уредник библиотеке „Вечни класици” у „Маконду”) красе црно-беле илустрације Ивице Стевановића. Занимљиво је да је према овом кратком роману снимљено четрнаест немих филмова, двадесет пет звучних (за велико платно), једанаест телевизијских и шест цртаних, нацртано је шест стрипова, компонован један мјузикл и осмишљена бар једна видео-игра...
Како је Стивенсон уопште дошао на замисао да у једном даху, за само неколико дана, напише повест о томе колико искушење може бити трагично неодољиво? Можда бисмо један од могућих одговора могли да потражимо у детињству шкотског писца. Наиме, дечак Роберт, син јединац инжењера Томаса Стивенсона и Маргарете Изабел, француског порекла, од мајке је наследио склоност према плућним болестима и кашљу. Често је поболевао. Као дете, добар део године проводио је на југу Француске. Тог мршавка слабашног здравља – који ће се у тридесетој заљубити у десет година старију распуштеницу Фани Вандергрифт, Американку, и с њом остати у браку до смрти – причама је успављивала болничарка Алисон Канингам. Звао ју је Ками. Али, она није била обична болничарка. Роберт је толико обожавао њене приче, и до те мере су га узбуђивале и потпиривале његову машту, да од њих једноставно није могао да заспи.
Какве ли су то биле приче? Можда помало страшне? То ће остати тајна и можемо само да нагађамо да је неговатељица из дечачких дана најпресудније утицала на потоњег писца да напусти два факултета – машински и правни – и усредсреди се на писање.
Човекова два бића
Уосталом, управо у делу „Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда” један од главних јунака каже:
„Уопште, имам одбојност према постављању питања: то му често дође попут Страшног суда. Покренеш одређено питање и као да си пустио камен низбрдо. Седиш тако на врху брда, а камен се котрља и покреће друге; и одједном нека стара добричина (последња на коју би помислио) бива ударена посред главе у сопственој башти и породици само преостаје да промени презиме. Не, стари мој, проглашавам то једним од својих правила. Чим нешто почне да смрди, ја престајем да постављам питања.”
Чему питања када писац пружа више могућих одговора? Како је доктор Џекил створио своју двоструку личност, злог и бездушног господин Хајда? На први поглед, доброћудни доктор Џекил (који је направио неку врсту тајанствене и моћне мешавине соли и прашкова боје крви што се претвара у провидну течност), није баш од младости био толико добар...
Писац каже: „Био је обестан и као млад. То је било пре много времена, наравно; али за божју правду не постоји период застаревања. Авај, мора бити то; утвара неког старог греха, рак настао из неке заташкане срамоте: долази пресуда, pede claudo, годинама након што је успомена заборављена, а самољубље је заменило осећање кривице. (...) Тај господин Хајд мора и он имати тајне. Мрачне тајне, судећи по његовом изгледу.”
Слика мрачне лабораторије где се душа цепа на црно и бело у језивој кући без прозора, улица где може да се изгази беспомоћно дете, била је својеврстан ударац викторијанској Енглеској. Да ли је то заиста била описана престоница, или Единбург, родни град писца новела страве и ужаса? Да ли је то уопште важно? Било како било, Стивенсон је, кроз глас доктора Џекила, тврдио:
„Сваким даном и с обе стране моје интелигенције, моралне и интелектуалне, ја сам се све више ближио истини, због чијег сам делимичног открића доживео ужасни спознајни бродолом: да човек није уистину једно биће већ два...”
Несрећа је у томе што је лицемерје којим скривамо та два бића од себе и осталих и прикривамо их – узрок пропасти доктора Џекила.
„Лицемер је то које је на слободу пустило звер звану Хајд”, написао је Стивенсон пријатељу у писму, годину дана после објављивања славног романа.
Страх од срозавања
У поговору за ново издање, Дејан Огњановић указује на још један важан угао сагледавања „Чудног случаја доктора Џекила и господина Хајда”, на прекретницу у науци која је усталасала читаво друштво у другој половини 19. века:
„Устаљена слика човека, заснована на хришћанском учењу, озбиљно је уздрмана теоријама Чарлса Дарвина и његовим револуционарним студијама ’О пореклу врста’ и ’Силазак човека’ из 1859. и 1871. године. Његова теорија еволуције свеколиког органског света, укључујући и човека, пољуљала је дотадашњу повлашћену позицију хомо сапиенса и довела га у несумњиву везу са примитивнијим облицима живота, чиме је негирана религијом утемељена слика човека као привилегованог, посебног и узвишеног врхунца свеколике креације.
За викторијанску свест посебно кошмарно деловала је јасна импликација да оно што еволуира, такође може да и деволуира, односно, да деградира у ниже облике од којих је настао. Тиме је Дарвин учинио да концепт дегенерације постане све присутнија опсесија не само у области биологије, већ и психологије и друштвених наука. Појединац, али и читава заједница, постало је научно утемељено, могу лако склизнути с климавог трона цивилизације и здравог разума у најгоре варварство, безумље и анималност. Тај страх од дегенерације и срозавања на анимално, у корену је Стивенсоновог дела”, закључује, између осталог, Дејан Огњановић.Истини за вољу, и сам Стивенсон веровао је да се све може сагледати бар на два начина. Уједно, то пишчево мишљење може да послужи као нека врста кључа који ће младом читаоцу одшкринути врата Стивенсоновог света:
„За сваку ствар постоје две речи. Једна која је умањује и друга која је увећава”, записао је Роберт Луис Стивенсон.
На пример, доктор Џекил и господин Хајд! Или обрнуто?
Аутор:
Мирјана Огњановић
Илустровао:
Ивица Стевановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
