3320 25. 9. 2015.
Свака слика има причу
УМЕТНОСТ РАДИ УЖИВАЊА
 |
| Анри Матис |
Овакве лоше оцене пратиле су Матиса од самог почетка каријере и ужасно га погађале. Рођен 1869. године у малом индустријском граду Ле Като Камбрезе, одрастао је у патријархалном окружењу оближњег средишта текстилне индустрије – Боен ан Вермандоа. Строги отац покушавао је од њега да створи вредног и способног човека, који ће моћи да издржава породицу, и, наравно, послао га на студије права, обезбедивши му и посао у струци. Мајка је, ипак, била попустљивија и чак му је, у једном од дужих раздобља његове хроничне упале слепог црева, донела сликарски прибор „да прекрати време”. Тада се Матис, како касније, очигледно надахнут својим погрдним надимком, сам објашњава, „бацио на сликање попут звери која граби свој плен”. Заиста, често је водио исцрпљујућу борбу са својим делима, сликао је жустрим покретима, готово насилно. Ипак, одмах је схватио да ће живот провести покушавајући да на дводимензионалној површини платна прикаже неизмерно уживање у лепоти.
Напустивши адвокатуру да би у Паризу стекао сликарско образовање, дубоко је разочарао оца, који ће му то до краја живота пребацивати. Матис му је постао сушта супротност – његове смеле сликарске огледе нико није желео да купи, па породицу издржава супруга Амели, која ће даље бринути о свим практичним стварима њиховог заједничког живота. Кад су 1902. године њени родитељи увучени у скандалозну пословну превару и оптужени за саучесништво, Амели банкротира заједно с њима, а Матис бива принуђен да се врати адвокатури и, још горе, животу у кући свог огорченог оца. Спутан сиромаштвом, неуспехом и фрустриран свакодневним сукобљавањем с оцем, изгубио је жељу за сликањем и почео озбиљно да размишља о напуштању уметничке каријере, што је очигледно и у делима овог његовог, такозваног „тамног периода”.
Већ ослобођене, све јасније, жарке боје изненада се гасе, и он се враћа школским разрадама фигуре и композиције, изнова проучава Роденове скулптуре и Сезаново сликарско обликовање фигуре преломљеним површинама боје. Овде Матис проналази основну чврстину облика којој ће се враћати сваки пут кад у сликарству дође до ћорсокака. Враћање овој полазној тачки можемо најочигледније пратити у његовој четвороделној серији рељефа названих „Леђа”, које је израђивао у току 23 године. У њима женска фигура, Матисово главно надахнуће, временом постаје све стабилнија и једноставнија, па зато, ма колико разиграна и стилизована била на његовим платнима, никада не губи опипљивост.
Нашавши чврсти ослонац, Матис наставља да се пење. Путовања су за њега неисцрпни извор надахнућа – свеже боје осунчаних предела, на какве је наишао у каталонској луци Колиер, потврдиле су оно што је нагонски осетио кад се први пут срео с делима Џона П. Расела и његовог, тада већ мртвог (и још непознатог) пријатеља – Ван Гога. Експлозија осећања, која га је тада ослободила стега учмалог, академског начина сликања, разнела је и његове боје, па су оне, као код Пола Сињака и Жоржа Сераа, у ситним поинтилистичким капљицама падале на платно. Онда су се, коначно, сјединиле у површине необуздане, готово примитивне снаге, која је толико изненадила и уплашила критичаре 1905. године.
Само се један од критичара, Лео Штајн, под утицајем своје сестре, списатељице Гертруде Штајн, дрзнуо да их купи. Гертруда ће Матиса упознати с његовим, ускоро, најжешћим супарником – Пикасом, и тако започети једну од најсложенијих и најстваралачкијих веза између два уметника. Пажљиво посматрајући „противников следећи потез”, у великој су мери покретали један другог: видевши, на пример, Матисов „Плави акт” 1907, Пикасо се, без речи, затвара у атеље и после неколико недеља из њега износи чувене „Госпођице из Авињона”, на које Матис одговара „Купачима с корњачом”... За то време њихов лични однос креће се од пријатељства и дубоког разумевања, до тога да Пикасо на плакатима упозорења о штетности сликарских оловних боја полепљеним широм Париза (који су гласили, рецимо „Од оловних боја можете полудети” и „Сликари, клоните се оловних боја”) замењује „оловну боју” Матисовим именом. Ипак, ма колико то обојица невољно признавали на самртној постељи, гајили су дубоко међусобно поштовање и нема сумње да би њихова дела другачије изгледала да тога свега међу њима није било. Обојица су сликарство растављали на саставне делове, али, док је Пикасо отварао облик да би видео шта је унутра, Матис га је упрошћавао и сводио на равну површину чисте, снажне боје. (Дишан их је, додуше, обојицу раставио, видео шта је унутра, а потом им доцртао брчиће и решио да ће се, ипак, радије бавити шахом...)
Занемарио је перспективу, сенку и све остале илузионистичке трикове којима су сликари варали посматрача, убеђујући га да кроз позлаћено прозорче рама гледа у други свет. Уместо таквог, „лажног” приказивања лепоте, Матис нам радије искрено преноси своја осећања. Узевши у обзир средишње место људске (посебно женске и наге) фигуре у његовим делима, коју је готово увек сликао по живом моделу, откривамо врло занимљив однос Матиса и његових „муза”. С изузетком његове прве љубавнице Каролин Жебло, с којом је добио кћерку Маргарит, и супруге Амели, све жене које видимо на његовим сликама биле су плаћени модели. Због потребе да један модел упозна „толико да га може напамет насликати”, свака од њих провела би по неколико месеци или, чак, година, позирајући му свакодневно, па би се често зближиле и с његовом породицом. Најуспешнија дела стварао је у обостраној стваралачкој размени са живахним и маштовитим моделима који би с њим сарађивали, налазећи нове положаје, бирајући костиме и уживајући у самом чину сликања.
Велики број скоријих критика Матисове актове тумачи као израз владавине над женом, што ипак, с обзиром на то да су у његовом приватном животу и сликарском чину жене имале владајућу улогу, изгледа није случај. Присност која би се развила између Матиса и жена које су му позирале упадљиво је исијавала из његових дела, па је говоркање о „аферама” с њима било неизбежно, али велико је питање колико је у томе било истине. Матис је тврдио да га сама страст сликања модела спречава да у њима ужива на било који други начин. Ипак, Матисов однос с „леденом принцезом” Лидијом Делекторском, његовом последњом музом која преузима и бригу о атељеу, ипак је 1939. године навео иначе невероватно стрпљиву супругу да му постави ултиматум „она или ја”. Матис одмах прекида сарадњу с Лидијом, али увређена Амели га ипак оставља. Бежећи од немачке најезде, Матис са собом води и Лидију, с којом ће провести остатак живота. Дела настала у овом раздобљу одликује виртуозна лакоћа и једноставност, коју је омогућила изузетна блискост и међусобно разумевање сликара и модела, али и Матисовог преласка на технику колажа, која му у старости знатно олакшава рад. И Матисов последњи цртеж, 1954. године, биће портрет Лидије с управо опраном косом увијеном у турбан пешкира, из постеље, хемијском оловком.
Величина Матисових дела је, наравно, неоспорна. Довољно је да се за тренутак препустите њиховим жарким бојама и заводљивим украсима, да бисте осетили радост и узбуђење самог уметника док их слика гипким, брзим покретима четкице. То је уметност уживања, из уживања је произашла, њему и служи.
Аутор:
Јулијана Станојевић 
