Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Злочин без казне


УМЕТНОСТ


Један од највећих кривотворитеља уметничких дела свих времена никада није осуђен за своја непочинства. Нити може да буде.



рајем маја 2008. године запослени у Музеју уметности у Оклахома Ситију устрептали су у очекивању важне посете. Неколико дана раније најавио се извесни Марк Лендис који је кустосу рекао да жели да поклони неколико слика, све у спомен на свог почившег оца. Кад се дотични дародавац појавио на вратима, прво су га мало сумњичаво загледали. Старији човек, у црном од главе до пете, потпуно ћелав, високог чела и шиљатих ушију, више је личио на неког одметнутог вилењака него на сакупљача уметничких дела који је решио да се претвори у мецену музеја. Како је по искуствима кустоса то био малтене фоторобот чудног колекционара, ништа им није било сумњиво. Приређен му је дочек достојан краља. Само јенедостајао црвени тепих. Изгледа да је у том тренутку био на чишћењу.  
   Из јефтине ташне Лендис је извадио неколико цртежа. Акварел на коме је приказана жена у жутој хаљини, у доњем десном углу потписан са „Л. В”, кустоси су несумњиво препознали као дело Луја Валтаа, пријатеља Анрија Матиса и једног од главних представника фовизма. Уз тај акварел приложена је и копија стране из неког аукционог каталога, као доказ о аутентичности. Музеј је већ имао једно Валтаоово уље на платну. Да би направили место за добијени акварел, са зида су скинули Огиста Реноара.
    Да би некако захвалио на поклону, директор музеја га је одвео у сувенирницу и рекао му да одатле носи шта год му се свиди. Лендис је напунио две торбе, углавном књигама. Још му је музеј платио хотел, док су чекали да се направи уговор о поклону. Главни кустос га је возикао около, показивао му знаменитости, водао га по ручковима. Милина једна.

                                            Кафа, сведок векова

    Неколико месеци касније исти тај главни кустос, Метју Лејнинџер, почео је да скупља податке о Лендисовим поклонима, у циљу завршавања неке папирологије, како би слике могле да се уврсте у сталну поставку. Прво је почео да трага за подацима о слици Пола Сињака, пореклом из исте оне ташне. Слика је била без назива, приказана су два брода. Нигде није нашао податке о слици. Када је почео да тражи по слици, резултат је био да је истоветно дело добио и Колеџ уметности из Саване. Ништа чудно, често се дешава да уметници раде исте мотиве.
   Следеће дело које је Лејнинџер проверавао било је уље на дасци, смештено у 19. век. На слици Станисласа Лепинеа, француског сликара, приказани су коњи у пољу. Иста слика искочила је као поклон Музеју уметности у Сент Луису. Дародавац, опет Марк Лендис. Тада се већ упалила лампица за узбуну.




    Кад се у уметничким круговима упали та лампица, неизоставно се пали и УВ- светло. Испитују се слојеви боје, пошто пигменти из различитих времена различито реагују. Делови Лепинеове слике емитовали су беличасту боју, што је знак да се ради о новој хартији. Да све буде још горе, Лејнинџер је нањушио ланено уље. Да је слика стварно стара преко сто година, оно никако не би смело да се појави. Нема тог уља које се осећа цео век.
    Онда је прорадио скалпел. Полако је раздвајао слојеве боје на ивицама слике, за сваки случај. Ивице су биле смеђе, све је деловало јако крто. Када је већ почео да мисли да је полудео и да је постао параноик, испод слојева боје указала се снежнобела. Потпуно нова. Оне смеђе тачке на ивицама потицале су од кафе. Чак ни мирис није изветрио.
    Лејнинџер је прво помислио да је Лендис потпуно невин, и да му је неко увалио кривотворину. Јадан човек, шта ли ће да помисли кад схвати да је у збирци имао „лажњаке”? Онда је преко америчког Удружења музеја упутио писмо с питањем да ли је неко добио поклоне од Лендиса. За непун сат јавило се више од двадесет колега. Брзо су установили да истоветну слику има бар пет музеја широм САД. Када је директору музеја предочио резултате, Валта је одмах слетео са зида. Онај Реноар вратио се на своје место.


                                                    Слатка освета

    Лејнинџер се грдно изнервирао и решио је да по сваку цену стане Лендису на реп. Испоставило се да је мајстор поклањао музејима „лажњаке”. Обишао је више од педесет. Неке и више пута. Лендисова фотографије почела је да кружи међу кустосима и директорима, и на површину су испливали разни идентитети. Од Стивена Гардинера до језуите Артура Скота. Изгледа да је из неког разлога јако волео да се представља као свештено лице, будући да је чак и неким језуитским школама поклањао радове италијанских сликара из 16. века, све са верском тематиком. Они су поклоне примали, још захвалнији и поноснији што неко из њиховог реда даје тако вредна дела на опште добро, уместо да их једноставно прода.
    Подигла се општа узбуна. Никако нису могли да схвате шта Лендис у ствари жели да постигне. Кривотворитељи су углавном неостварени уметници, и имају обичај да мисле да су добри као, рецимо, Вермер, и јако их нервира зашто људи то не примећују.



                                                           Марк Лендис у свом дому који му је и атеље

   Зато обично реше да извргну руглу познаваоце уметности, тако што ће да ураде нешто што потпуно личи на оригинал, а то нико живи неће да препозна. Слатка освета!
   Лејнинџер није имао друге него да зове ФБИ, њихово одељење за злочине у вези с уметничким делима. Тамо су му објаснили да они немају никакву намеру да гоне Лендиса, будући да за своје кривотворине никада није узео ни долар. Није чак ни покушавао да тим поклонима избегне плаћање пореза, што је омиљена дисциплина у САД. Да је урадио било шта слично, већ би му били на вратима. Овако, ништа.
   Бесни кустос решио је да сам пронађе „уметника”. То је трајало месецима, све док му није ушао у траг, у месташцу Лорел, у близини Њу Орлеанса. Док га је нашао, бес га је прошао, више је желео да сазна како му је та прича толико дуго пролазила.

                                        Лепота у оку посматрача

    Лендис је објаснио да никада није „радио” уметнике из такозване прве лиге. Увек су то били неки из другог ешалона, чије дело запослени у музејима познају само уопштено. Ако га уопште и познају. Даље, музеји мање проверавају слике које им се дарују него оне за које дају новац. На крају, дародавац јемчи за аутентичност дела. Зато је Лендис производио и рачуне с аукција.
   Лејнинџер је данима разговарао с Лендисом. Овај му је показао и поступак прављења истоветних слика. Урадио би фотокопију оригиналног дела, углавном из неке књиге. Затим би преко те копије ставио парче провидне пластике, а на њу празан папир, а онда би испод упалио лампу. Црте оригинала указале би се на празној хартији, и остајало је само да повуче линије. Потом је довршавао посао, служећи се лупом. Ништа што стотине њих нису радиле и пре.



    Разликовала се једна ситница. Када неко покушава да кривотвори слику, труди се да набави материјал из тог времена, управо због силних провера. Тако се узимају паре. Лендис је радио са бојама из самопослуге, најјефтинијим могућим. Није се замарао да изводи лажне напуклине на боји које би требало да сведоче о старости слике. То се углавном ради танким иглама и изискује невероватно стрпљење. Не смеју да буду предубоке, али ни плитке. Није чак ни смишљао приче одакле потиче слика и зашто је била непозната. Није имао живце за то. Сваку слику правио је за неколико сати. Невероватно кратко време за озбиљну кривотворину. Биће да је ипак био даровит.
    На крају, сви су схватили да Лендис пре може да се подведе под појам наивног уметника него кривотворитеља. Желео је да остави траг у времену, и није знао бољи начин. Како је обичавао да говори, нешто што је лепо, лепо је. Једино што се рачуна јесте оно што слика производи код посматрача. А он је желео да што више људи види уметничка дела. Да ли су права, ко те пита.



Аутор: 
Н. Б.
број: