Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Живот је бајка – Пјер Паоло Пазолини


УМЕТНИК СВИХ


Чувени италијански редитељ и писац изазивао је опречна мишљења: наградама и похвалама дизан је у звезде, док је оптужбама и нападима бацан у блато. А онда је почео да добија озбиљне претње смрћу!



ао свестрани стваралац који не трпи ограничења, Пјер Паоло Пазолини бавио се снимањем филмова, сликањем портрета и предела, писањем песама, романа, сценарија, новинских текстова. При том је изјављивао да цени Христа, Маркса и Фројда, уз објашњење: „Све су противречности привидне”. С места добровољног одметника, који је истовремено одбачен од друштва, јавно и дрско жигосао је све што му се у свету не допада. Тврдио је да има и пророчке способности, што се нажалост показало истинитим.  
   Пјер Паоло Пазолини рођен је 5. марта 1922. године у Болоњи, али се током одрастања са породицом селио по Северној Италији. Једно време ишао је у вртић код часних сестара и патио што га не чува мајка, коју је волео попут божанства. Везао се за њену љубав, пажњу, мажење, причање бајки... С оцем Карлом Албертијем, поручником у војсци (познатим по спречавању атентата на Мусолинија), није био толико близак.

    Његов одлазак у затвор, због коцке и дугова који су уништили племићко наследство, додатно их је раздвојио. Уследила је још једна селидба, овога пута у мајчино родно место Казарса дела Делиција, у области Фурланија. Стара варошица окружена дивном природом надахнула га је да створи прве слике и песме на наречју тог краја.
    Године 1936. вратили су се у Болоњу, где је наставио школовање и тренирање фудбала. Читао је дела Достојевског, Толстоја, Шекспира, Рембоа и маштао да постане писац. На факултету је уписао италијанску књижевност и историју уметности код професора Роберта Лонгија. Вредно је учио, док је у слободно време оснивао часопис, одлазио у биоскоп, ишао на утакмице... Није заобилазио ни културне приредбе које су организовали фашисти.
 


    Због Другог светског рата са својима се опет склонио у фурланијски крај, да би се заштитио бомбардовања и рација. После позива у војску 1942. године, успео је да побегне преобучен у сељачко одело. По повратку кући, заједно са мајком учитељицом, предавао је у школи. Приметио је да се девојка из друштва заљубила у њега, али се правио невешт, јер је осетио да га привлаче младићи. Тих дана пролазио је кроз кошмар, свестан да ће нарушити слику „детета без мрље”.
    Изненада 1945. године погодила га је вест да му је брат Гвидо, као партизански борац, погинуо у планинама. Сетио се позоришног комада, који је написао годину дана раније и речи ожалошћеног јунака: „Ти, брате, ти жив са мном, млад са мном, мученик са мном”.
    Упркос чињеници да му је брат страдао у окршају са такозваним гарибалдијевцима, који су хтели Фурланију да припоје Југославији, кроз две године пришао је комунистичкој партији. Посебно му се допао захтев да сваки члан испуни своју обавезу према друштву. Поред предавања у разним школама, писао је манифесте, излагао слике, штампао књигу песма. Радовао се успесима, али је точак среће изненада почео да се окреће! Кад се побунио због штеточинског досликавања фресака из 13. века, свештеник цркве из Валсавоне пријавио га је за саблажњиво понашање на улици. Добио је отказ на послу, а о случају „изопаченог професора” писале су и новине. Велики скандал завршио се избацивањем из Комунистичке партије Италије 1949. године.

                                                       Сунце и смеће

    Пазолини је побегао у Рим код мајке, али је покушавао да се осамостали давањем приватних часова и помагањем у штампарији. Пошто се осећао као подвојена личност, написао је причу „Плин” о песнику који покушава да спасе пријатеља развратника. Лутао је сиромашним предграђима и тражио друштво, саосећајући са злосрећницима који у народној кухињи једу тестенину из шешира. Око себе запажао је само „сунце и смеће, смеће и сунце”.
    Међутим, када се повезао са уметничким круговима кренуло му је набоље: а књигом песама „Најбоља младост” 1954. године стекао је славу и запослио се у филмском студију Ћинећита. Наредне године издао је „Беспризорне”: „језиком који је исписала стварност” дочарао је живот са дна, губитнике, уџерице. Упркос бројним нападима добио је награду! Затим је са Федериком Фелинијем сарађивао на филмовима „Ноћи Кабирије” и „Сладак живот”, где је давао савете о жаргону полусвета.




    Пошто је пожелео да се докаже као „уметник свих уметности” окренуо се филму и позоришту. Постао је и уредник књижевне стране у новинама, док је романом „Жестоки живот” узбуркао духове. На основу приче о ситним лоповима, просјацима и проституткама из предграђа Рима, 1961. године снимио је први филм „Просјак”. И у другом остварењу „Мама Рома” држао се истог окружења, што му је донело увреде и похвале. Иначе, славна Ана Мањани сама га је позвала да одигра главну улогу: касније га је описала као тврдоглавог човека који све ради по своме.
    Наредних година у друштву пријатеља обилазио је Израел, Јордан, Индију, Судан, Нигерију, у потрази за местом погодним за снимање филма о Исусовом животу. Новчано га је помогла Римокатоличка црква, па је решио да из угла верника прикаже догађаје. Нови завет прочитао је у једном даху!
    Пошто је видео везу између хришћанства и комунизма, желео је да Исуса Христа представи као револуционара који се бори за права угњетених. За „Јеванђеље по Матеју” (1964) запошљавао је и аматерске глумце, пријатеље, рођаке. По завршетку добио је награду Сребрни лав за најбољег редитеља на филмском фестивалу у Венецији и три номинације за Оскара.

                                                   Сам против свих

    Из године у годину Пазолини је неуморно стварао као новинар, преводилац, сценариста, редитељ. Доживео је да му филм „Рикота”, о сиромашном глумцу који се на снимању сцене Распећа преједе украденог сира и умре, заплене због „презира према вери”. На претње затвором одговарао је да не мари, јер ће у том случају стићи да прочита много књига. Низао је филмове: „Птичурине и птичице” (1966), „Краљ Едип” (1967), „Теорема” (1968), „Свињац” (1969)... Све оштрије је нападао грађанску класу, коју је презирао. У часопису „Темпо” и колумни „Хаос”, с много жестине изражавао је своје мишљење. Током протеста студената 1968. године стао је на страну полицајаца, са објашњењем да долазе из сиромашних породица сељака и радника.  Студенте је назвао размаженим дериштима, уз поруку: „Носите лица татиних синова, плава крв није вода”. Истовремено је устао против сексуалних слобода хипи покрета, јер је сматрао да је интимни живот ствар појединца. Супротно неким организацијама, залагао се за забрану прекида трудноће.




    Године 1969. снимио је филм „Медеја” са чувеном Маријом Калас – оперска дива толико се заљубила у њега, да је пожелела да се венчају! Пријатељици је поверила да се одлично разумеју и да су везу изградили на блискости и поштовању. Дача Мараини и Алберто Моравија, који су се налазили у Африци, упозорили су је да неће успети у својим замислима, јер има озбиљног супарника. Наиме, Нинето Даволи остао је Пазолинијева највећа љубав и дугогодишњи пријатељ. Његов ведри лик са коврџавом косом редитељ је цртао далеко пре него што га је упознао: чинило му се да одражава животну радост, коју је сам изгубио. „Гласнику среће” давао је улоге у многим филмовима, а нису се посвађали ни када се овај оженио и добио двојицу синова.
    Напротив, прихватио је да буде кум његовој деци. Уочи премијере „Медеје” у париској Опери, Марији Калас поклонио је два од четрнаест портрета са њеним ликом. Примењивао је необичну технику сличну алхемичарима: цртеж је бојио згњеченим латицама ружа, воћем, вином и воском. Међутим, нешто га је вукло да хартију пресавија и претапањем боја слику потпуно замагли. Драгани коју је волео као сестру посветио је и песме, али је Нинета ипак ставио на прво место.
    Након документарца о штрајку ђубретара, почео је снимање „трилогије живота”: почео је са „Декамероном” по Бокачу (1971), а наставио са „Кентерберијским причама” по Џефрију Чосеру (1972) и „Цветом хиљаду и једне ноћи” (1974). Снимано је у Јемену, Етиопији, Непалу... Поред згражавања чистунаца, добио је награде Сребрног и Златног медведа за режију у Берлину. Али, одједном је одлучио да призорима насиља и смрти покаже пропаст модерног друштва, у коме власт мучи поданике, тело се своди на робу, храна постаје гора од ђубрета.
    Године 1975. снимио је „Сало и сто двадесет дана Содоме”, по књизи Маркиза де Сада, а радњу је сместио у последње упориште фашиста на северу Италије. Због шокантних призора и оптужбе за порнографију, филм је забрањен у многим земљама. Убрзо су му украли делове филма, као и странице рукописа романа „Нафта” са темом мутних послова италијанских моћника. Уцењивачи су га позвали да дође и узме своје ствари.
    Пазолини је већ био трн у оку многих: говорио је да мрзи власт увезану с мафијом, политичаре који обећавају куле и градове, друштво отупело од лошег телевизијског и образовног програма, трку за новцем, расисте. Оценио је да се капитализам са својом потрошачком културом претвара у „модерни фашизам”, који изнутра разара. Јер, потрошачи му се добровољно покоравају и нема отпора. Младима је поручио да одећа коју носе постаје „њихова застава”, а њиховим родитељима да се претварају у „свиње које задовољно грокћу”. У мрачној слици света видео је како радници и сељаци завршавају као малограђани и како се право пријатељство одбацује ради дружења из користи.

                                                  Мученик и џелати

    Године 1975. у тексту „Свици су нестали са италијанских поља”, говорио је о плану за пресељење у Мароко, ради једноставнијег и природнијег живота. У виду је имао и писање, које је сматрао својим основним занимањем. Са предосећајем зле коби, почету аутобиографију „Божанска мимеза” предао је издавачу, уз напомену:  „Умро је под ударцима батина”. Управо се вратио из посете шведском редитељу Ингмару Бергману, а интервју „Сви смо у опасности” дао је 1. новембра 1975. године у поподневним часовима. Тада је, између осталог, рекао: „И не знате ко све овог часа хоће да вас убије!”
    Следеће ноћи у близини Остије, покрај Рима, окрутно је претучен и више пута прегажен својим колима. Полиција је као извршиоца ухапсила седамнаестогодишњег Ђузепеа Пелозија званог „Жабац”, осуђеног на затворску казну. Жена која је нашла Пазолинијево тело казала је новинарима како јој се најпре учинило да се ради о баченом смећу. Да ли је знала да је тај мученик, у причи „Плин” из 1950. године, смрт свог двојника описао речима: ''Лежао је у комадићима, као хрпа смећа”?




    Већ од првог дана трагедије и погребног обреда који је одржан у цркви Светог Крста у Казарси, чуле су се речи неверице. Отворено се говорило да је младић послужио као „мамац”, који је довео до правих убица. Којих? Неки су помињали власт и тајне службе, а неки неофашисте, истериваче ђавола, мафију. Чувена новинарка Оријана Фалачи захтевала је да се случај преиспита, док је Алберто Моравија сумњао на непријатеље хомосексуалаца. Поставило се питање како је далеко ситнија особа успела да савлада спортски грађеног човека и одакле непозната зелена мајица с траговима крви у колима?
    Одговор је уследио након тридесет година, када је осуђени у телевизијској емисији променио исказ. Открио је да су га уценили неофашисти с југа земље, који су Пазолинија убили уз повике: „Цркни, прљави комунисто!” Било их је више и возили су се у једном аутомобилу и на два мотора. Око седамсто писаца дало је потписе за отварање нове истраге, која је на крају потврдила Пелозијеве речи. У међувремену, пријатељи страдалог налазили су у његовим делима нове доказе пророчанства: стихове „посматрам самог себе масакрираног, са ведром храброшћу научника” и навођење места смрти „Равена, Бомбај или Остија”.
    У филму Ејбела Фераре, приказаном на ФЕСТ-у 2015. и Венецијанском фестивалу 2014. године, глумац Вилијем Дефо дочарава последњи дан Пазолинијевог живота. Подсећа на ствараоца против кога су вођена тридесет три судска процеса и који је због претњи смрћу снимао под полицијском заштитом. Вредновања су дошла и са других страна. У Италији су његове песме постале део школске лектире, а цртежи су се нашли у римском музеју. „Јеванђеље по Матеју” и даље важи за најбољи филм снимљен о Исусовом животу. Његови дневници „Грешна дела” и „Амадо мио”, издати 1982. године – прихваћени су као искрени и упечатљиви. С друге стране, постоје особе које га и даље осуђују због рушења граница у истраживању Ероса и Танатоса. Не знају да им је Пазолини још у време ишчекивања „бљештавог ништавила” одговорио: „С обзиром на то како живим, већ сам платио цену. То је као да сам сишао у пакао.”


Аутор: 
Весна Живковић
број: