3320 25. 9. 2015.
СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ – БАБУШКА
УЉЕЗ У
Од свих прича о рибама Србије ова је некако најмање весела, пре свега зато што се у њој говори о „нежељеном госту” који не само да је злоупотребио „гостопримство” домаћина, него га је и безобзирно опљачкао и истерао из куће
аравно, реч је о бабушки, риби симпатичног имена али крајње неморалног „понашања”. У нашим водама учесталије се појавила почетком седамдесетих година прошлог века, да би потом, као врло инвазивна врста, доживела праву „експлозију живота”. Населила је сваки водени кутак, укључујући последњи забарак, и током минулих деценија постала најраспрострањенија и уједно најнеквалитетнија риба, потиснувши одреда све шаранске сроднике, а посебно оне са којима дели исти ареал, најпре најближег рођака барског караша и лињака. Остала фамилија некако одолева, али докле ће – не знамо. Према легенди или апокрифној, непровереној причи, како вам драго, бабушка ни у својој прапостојбини (Кина и Азија) није аутохтона врста, већ је настала вештачким одабиром у мандаринским вртовима, где су гајени разни украсни рибљи примерци, па је њен прапотомак, као сасвим неуспео и неугледан покушај, у једном тренутку напросто побачен-одбачен. Тако је доспео у отворене токове и касније се проширио по свим топлијим водама Евроазије. Данас бабушку понегде држе и у бунарима, цистернама, кишним колекторима и резервоарима. Замислите, и ту, у потпуном мраку, она преживљава, хранећи се најситнијим организмима, ријући по талогу и сисајући микрофлору која се хвата по зидовима.Према егзактним подацима, међутим, бабушка (carassius auratus gibelio) у Европу је донета 1856. године. У водама Србије први примерак је уловљен 1938. у разливној зони реке Тамиш код села Јабука у Банату, а затим 1949. у Црквеном риту код Кладова. Као посебна врста регистрована је 1931. године, када ју је ихтиолог др Јагин описао као сребрног караша. Зову је још и мелез, пастак, пастат, карас, кинез, златица, а у литератури се спомиње и „коров”, што сасвим прецизно именује њено место у рибљем свету.
длично се сећам своје прве уловљене бабушке, средином седамдесетих, испод железничког моста на Тамишу, код станице Панчево-аеродром. Ловио сам бодорке, падала је јака топла киша, и у једном тренутку на удици нашла се мени непозната риба, мислио сам да је неки шаранчић, „абисинац”, или барски караш, али тај шаран није имао бркове, а био је превише издужен и маслинаст да би био златни караш. Питао сам колегу до себе која је то риба, и тако сам сазнао њено име – бабушка. На први поглед деловала је занимљиво, али ме је код куће, извађена из тигања, сасвим разочарала, имала је бљутаво, слаткасто месо пуно ситних ипсилон кошчица. Данас са разлогом иде у класу најјефтинијих, дакле, најмање квалитетних риба, није ни за шта, ни за пржење, ни за пљескавице, а чорбу само ослади и поквари. По закону, када је уловите, не смете је вратити у воду. Ко би тада, пре више од тридесет година, рекао да ће се та, у оно доба сразмерно ретка риба, као губа и пошаст раширити толико и тако да савремене спортске риболовце доводи до беса и очаја, јер је у многим водама могуће уловити само њу.
Лов бабушке је незанимљив, али кад нема другог избора, мора се и то зло поднети. Пеца се, познатим начинима, најчешће дубински, са хранилицом или на пловак, обичном или „ваглер” техником. Прибор не треба да буде посебно суптилан, мада је наравно боље да буде нешто лакши, удице ситније, а предвези тањи. Уколико се ловно место добро и редовно прихрањује, обавезно с ароматизованом примамом која мора да надјача мирис труле вегетације, улов је загарантован.
удући да је сваштојед (стручно: „омнивора”) систематично чисти дно усисавајући сваку хранљиву супстанцу, биље, ситни животињски свет („зообентос”) и муљевити супстрат дна („детритус”), речју – не бира мамац. То може да буде корица хлеба, боила, кукурзни ваљак (мамаљуга), зрно кукуруза, грашка или пшенице, пуфнасти пиринач, мувљи црвић, било која глиста исцела или у парчету, па чак, гле чуда, и куглица стиропора. Бабушка је права буца-дебељуца, оклопљена је јаком крљушти, има тврда уста, леђна и анална пераја с чврстом жбицом, боја јој варира од прљавосмеђе, преко маслинасте и сребрнкасте, до албино вида, у зависности од тога са којом врстом се пари и коју воду настањује. Није дуговека, не састави ни десет година. Највише воли стајаћице и канале, а у рекама бира тише рукавце и подручја са слабијом струјом. Држи се средње дубине, ретко излази на површину или у плићак. Радије обитава на затрављеним него на огољеним теренима, шуња се по трсци, ресини и локвању, што се да приметити по дрмању стабљика или по испуштању мехурића гасова са прерованог дна, а током хладног доба године као и њени шарански рођаци тоне у летаргични сан, завлачећи се у муљ и дрезгу. Врло је прилагодљива, не трпи једино хладне планинске воде, а понекад зађе и у бочате зоне. Мада лако подноси мањак кисеоника, и у стању је да преживи у житком блату, па чак и испод блатне коре, креће се, кад год је то могуће, према местима са свежијом водом. Не једном, видео сам мноштво бабушки како прилазе преливима и уставама да се надишу, а честа је и појава рибљих облака, када се тек измрешћене јединке окупљају у велика, масовна јата, црнећи се испод саме површине.
Бабушку је најбоље ловити на рашчишћеним окнима у трави, тамо где ју је лако примамити и навићи је да долази на хранилиште, а у текућим водама покрај неке препреке или у грању палом на дно. Врло је халапљива и, како је активна само у топлијем делу године, има убрзан метаболизам, па је практично незасита, једе више и чешће од свих других шаранских риба, тако да доба дана нимало не утиче на њен апетит. Ради и ујутру, и преко поднева, и после рибаревог ручка, по сунцу и киши, и тек у сумрак, зато што не види најбоље, смањује активност. Први угриз јој је опрезан и пипав, али када узме мамац и крене с њим, не испушта га, па је довољна лака, правовремена контра. Никакав је борац и само крупнији примерци пружају какав-такав отпор, ослањајући се на масу, а не, попут шарана, на лукавство или на снагу.
ачин размножавања бабушке био је својевремено права научна загонетка. У њеној популацији мужјаци су невероватна реткост и дуго се мислило да их уопште нема. А и то што се касније испоставило да их ипак има не значи готово ништа за стварање нових јединки. Бабушка није хермафродит, мада се таква појава среће у рибљем свету, али не и у оном који настањује европске воде. Начин размножавања те рибе у науци назива се „гиногенеза”, што преведено на свима разумљив језик значи да се женке бабушке паре са мужјацима сродних, шаранских врста (отуда објашњење за велик број варијетета, у боји, облику и величини). Бабушке су заправо бастарди, мутанти (стручно: „триплоиде”), што опет преведено на свакидашњи језик значи да се зачињу непотпуном оплодњом (сперматозоиди из рибљег млеча подстакну јајну ћелију на дељење, али изостаје сједињење јајне и семене станице), па је свака новоизлегла рибица опет – бабушка.Да је бабушка пореклом из топлијих крајева показује и температура потребна за њен мрест (16–180C; друга половина маја, цео јун, некада и почетак јула). Искуснији риболовци знају да она „проради” најкасније од свих шаранских риба, а да се прва повуче у кртог, с тим што се тада завлачи у муљ и дрезгу. Крупне, полно зреле женке (од три године па навише), када су погодни услови, у размацима од десет до петнаест дана, два до три пута годишње полажу и преко 200.000 јајашаца, најчешће на водено биље, а тамо где нема биља иза било каквог заклона или у олош од гранчица које саме начине реповима. Из лепљиве икре за десетак дана излегу се микробабушкице којима грабљивице, без обзира на то што их немилосрдно прождиру и сатиру, у крајњем збиру не могу ништа управо због инсекатске, милионске бројности. У водама где нема друге беле рибе или где бабушка у потпуности преовлада, долази до закржљалости и дегенеративности врсте, примерци су ситни и врло споро расту. А тамо где је „паша” добра, и где популација није масовна, бабушка нарасте и преко пола килограма. Ретко досегне и читав килограм, по изузетку и два. Тада је обавезно усликају за новине.
удри су били ти мандарини, нема шта, никада нисам чуо за обрнут случај, али се са измишљањем бабушке нису баш прославили. Напротив, послали су нам, истина нехотично, тог уљеза који је учинио да свака овдашња вода у којој се он примио заличи на обичну баруштину. Ужас и катастрофа, без било каквих изгледа на избављење. Чак ни друга пошаст, велики црни корморани, такође приспели из Азије и такође пренамножени, не могу ту ништа да учине. Шта да се ради, ваља се навикнути, друго нам не преостаје. Риболов је ипак сушта радост, никако незаслужена казна. 
Аутор:
Михајло Пантић
Илустровао:
Mилан Туцовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
