3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – стогодишњица рођења Ђанга Рајнхарта
УЛИЦА НАЈБОЉЕГ ГИТАРИСТЕ
Неколико година пре смрти славни француски џез виолиниста Стефан Грапели (1908–1997) гостовао је у Београду. У Центру „Сава” одржао је концерт. Они који су имали среће да присуствују том изузетном уметничком догађају – смештеном усред вести о ратним ужасима и најави још страшнијих – тај концерт вероватно неће заборавити. Била је то једна врста очајничке потребе за лепотом, односно бекство од стварности. Укратко, београдска публика је Стефана Грапелија, уз овације, на рукама изнела са сцене. Осим по надахнутом свирању виолинисте, концерт је упамћен и још по нечем. Безмало деведесетогодишњи потомак италијанских маркиза чији дворац из 13. века и даље стоји у граду Асти, у једном тренутку најавио је да ће одсвирати славну композицију „Облаци” Ђанга Рајнхарта. Уз то је додао: „Ђанго је био мој најбољи пријатељ. Заједно смо свирали.”
Свестан да је реч о посебном тренутку за све у сали, Грапелијева сећања су, ослобођена, одједном прешла границу суздржаности. Почео је да јеца. Тренутак кад су сузе почеле да клизе низ лице старца који се сећао свог пријатеља из младости, а кога нема већ четрдесет година, недвосмислено је објаснио посетиоцима све најважније о човековом животу. О значају љубави, пријатељства, времена...
Човек због кога је стари Грапели плакао, Ђанго Рајнхарт (или Џанго Ренарт), рођен је у Белгији, пре једног века, 23. јануара 1910. године као Жан Батист Рајнхарт. Имао је само четрдесет три године кад је умро. Међутим, траг који је оставио у џез музици толико је значајан, а његов стил свирања тако јединствен, да се Ђангова појава изједначава с европским џезом. Његово поимање музике и начин свирања гитаре било је нешто што су касније покушавали да подражавају и тамнопути џез музичари с обе стране Атлантика. Тако је и данас – у целом свету.
Караван у пламену
Детињство потоњег џез виртуоза било је обележено његовим ромским пореклом. Потичући из племена Маниша, породица се сељакала у каравану који је обилазио многе европске градове као и места на северу Африке. Напослетку су се зауставили у предграђу Париза. Сва је прилика да је Ђанго тада напокон нашао домовину. У то време дечак је свирао бенџо, показујући изузетну обдареност. Кад је навршио осамнаест година, десило се нешто што ће одредити његов живот. Караван у коме је живео захватила је ватра и Ђанго је добио тешке опекотине. Десну ногу вукао је за собом, а мали и домали прст леве руке били су такорећи неупотребљиви – укочени. Ипак, није ни помишљао да се одрекне свирања. Био је уверен да ће лакше савладати гитару него бенџо. Уосталом, чинило му се да је гитару лакше држати у крилу. Упркос непокретним прстима или захваљујући управо томе, овај самоуки музичар изумео је необичну технику, сасвим јединствену и свакако врло изражајну. Уз изузетан напор почео је некако, с времена на време, да користи и два непокретна прста како би успео да притисне две прве жице на гитари. Није прошло много, а Ђанго је добио позиве из различитих места у Француској. Прочуо се као гитариста који, једноставно речено, није имао такмаца...
 |
| Табла у Ђанговој улици на којој пише „Улица Ђанка Рајнхарта” и графит с ликом великог гитаристе – „Ђанго заувек” |
Био је самоук, без икаквог музичког образовања, а компоновао је и састављао аранжмане свирајући на гитари и диктирајући то својим музички образованим пријатељима. Приликом тих преношења музичких замисли на хартију, најчешће му је помагао управо виолиниста Стефан Грапели који је својевремено био један од најбољих студената Париског конзерваторијума.
Рајнхарт је муњевито постао звезда париског уметничког живота. Наступао је у свим познатим париским и бриселским клубовима. Тражио је и добијао баснословне хонораре. После рата, Дјук Елингтон представио је Ђанга њујоршким поклоницима европског џеза концертом у славном Карнеги холу. Међутим, ћудљива природа гитаристе, склоност ка неспутаном животу и одбацивање свих владајућих правила понашања, умањили су успех ове америчке турнеје 1946. године.
Још један за Ђанга судбоносни догађај десио се нешто раније, 1934. године, кад су се у хотелу „Клериџ” Ђанго и његова браћа срели са Стефаном Грапелијем. Разумевање је било обострано. Основали су жичани џез састав „Хот клуб Француске” (три акустичне гитаре, контрабас и виолина).
Пецање важнијеСтефан Грапели овако се касније сећао Ђанга и његовог чудесног музичког умећа:
„Никада га нисам видео да вежба. Мислим да је он био музичар какав је на пример био Паганини... Једног дана је једноставно одшетао и појавио се четири месеца касније. Без гитаре. Негде је изгубио или продао. Заклео се да није вежбао. Нашли смо му гитару и исте вечери наступили у клубу. Свирао је божанствено – без грешке.”
Другом приликом, Ђанго је био позван у двор једне племкиње у Паризу. Она је волела да за своје високе госте приређује концерте. На реду су били чувени Андрес Сеговија и Ђанго. По свом старом обичају, Ђанго је закаснио... Стигао је с два сата закашњења – без гитаре. Сеговија је већ одсвирао свој репертоар. Није му ни на памет пало да џез музичару позајми своју скупоцену гитару. У дворцу су срећом нашли неки стари, не нарочито добар инструмент. Ђанго га је наштимовао... А онда је почео да свира. Сви су били опчињени. Сеговија му је пришао и честитао.
– Где сте нашли ту фантастичну музику? – упитао га је.
– Нигде! – гласио је његов кратак одговор.
Други светски рат затекао је „Хот клуб Француске” у Енглеској. Упркос чињеници што су у Паризу Јевреји и Роми били прогањани, Ђанго се храбро вратио у главни град Француске. Кад је после рата и Грапели дошао у Француску, наставили су да снимају и наступају на концертима. У то време, Ђанго се све више занимао за сликарство. Музици се ипак вратио 1949. године, повремено наступајући у клубу „Сен Жермен”, прилагођавајући своје свирање стилу млађих музичара. Нажалост, одушевљење из младалачких дана постепено га је напуштало. Радије би одлазио на пецање него у студио. Одбијао је да се лечи, тврдећи да се плаши лекара јер увек имају спремне инјекције. Умро је од излива крви у мозак, 16. маја 1953. године. Жан Кокто је, као почасни председник Академије џеза, одлучио да се у Француској сваке године додељује музичка награда која носи име Ђанга Рајнхарта.
„Џез је амерички, међутим, музика нема домовину. А џез је музика. Ми свирамо џез који је у блиској вези с европском културом, али је ипак и даље џез. Јер, џез поштује изражајна правила која се не могу оставити по страни...”, гласи једна од последњих забележених музичких мисли славног гитаристе.
 |
| Никола, становник Ђангове улице у Београду, будући музичар, али не гитариста, већ бубњар. |
Пре извесног времена до „Забавника” је стигла вест да је Београд једна од ретких европских престоница где званично постоји улица Ђанга Рајнхарта. Руку на срце, то се и очекује од града који има велики гитаристички фестивал какав је „ГитарАрт”, као и велики број Ђангових следбеника. Не треба заборавити да је славу његове музике више деценија међу првима овим делом света проносио наш угледни гитариста Светолик Јаковљевић.
Кратак поглед на мапу Београда био је довољан да схватимо да је реч о последњој улици с миријевске стране. Ту се заправо и завршава Београд. Иза Ђангове улице су пољане и њиве. Нема више кућа. Последње куће заправо су контејнери у којима привремено бораве Ђангови сународници – Роми.
Обратили смо се представницима општине Звездара којој Ђангова улица и припада и добили муњевит и љубазан одговор од Зорана Ковача из одсека за информисање ГО Звездара. Он нам је објаснио да је за промену назива улица у Београду задужена Скупштина Београда која одобрава предлоге Комисије за споменике и називе београдских улица и тргова. У ствари, Комисија припада градском Секретаријату за културу. Али, то у овом случају није било пресудно. Важан је податак да је Улица Ђанга Рајнхарта, која се налази у Орловском насељу у Миријеву, овај назив добила 2004. године. До тада се, према речима господина Ковача, називала Орловско сокаче број 7. Истом приликом, 2004. године, у овом делу Звездаре називе су промениле и друге улице које су се до тада називале Орловско сокаче и биле обележене бројевима од један до осам. Сада се ту налазе улице Жарка Јовановића, Тагореова, Властимира Павловића Царевца, Јована Јанићијевића Бурдуша, Ахмеда Адемовића, Јула Бринера и Дулета Јовановића.
Сви га волимо!
Кренули смо према Ђанговој улици. Упутили смо се аутомобилом с Трга Републике поред Народног позоришта, затим Булеваром деспота Стефана Лазаревића и, десетак минута право, поред стоваришта, тамо где Београд постаје све сивљи, затим десно, поред Шејкине улице, и већ поменутих сокака у некадашњем Орловском насељу. Иначе, „Забавников” фоторепортер доселио се у Београд недавно из топлог Мелбурна. Помало зачуђено, а помало и задивљено гледао је у живописну околину. Можда је помишљао на Џонија Депа који у филму „Чоколада” свира Ђангову музику, без плеј-бека? Мање и веће породичне куће, а на свакој сателитска антена. У једном дворишту гусан је махао крилима. Ту су биле и патке! Судбина га је довела на необично место. Уосталом, посета је била нека врста ходочашћа за сваког ко је икада свирао гитару.
У Улици Ђанга Рајнхарта наишли смо на искривљену таблу на којој пише: Ђанка Рајнхарта. Ђанко? Једно погрешно слово мами осмех. Суботње јануарско јутро било је баш хладно. На малобројним кућама пушили су се димњаци, а на улици нигде живе душе. Пси су неуморно лајали.
 |
| Светска реткост, београдска стварност: улица једног од највећих џез гитариста. |
Вратили смо се на почетак последње миријевске улице. Још једном смо погледали таблу с именом. Тада смо уочили нешто занимљиво. Испод табле је спрејом нацртан графит. Назире се лик с брчићима. То је без сумње лик Ђанга Рајнхарта. Пише: „Django forever” –„Ђанго заувек”. Тако и треба да буде!
У пустој улици приближавао нам се насмејани лепушкасти дечак који се управо вратио из продавнице.
– Здраво, шта то радите овде? – питао је.
– Здраво! – одговорили смо. – Сликамо твоју улицу јер је то улица највећег гитаристе свих времена.
– Па знам ја то! – весело је приметио дечак. – Сви ми волимо Ђанга!
– Како се зовеш? У коју школу идеш?
– Ја сам Никола. Идем у школу „Деспот Стефан Лазаревић”. Загледао је фотоапарат, распитујући се из ког листа долазимо.
– „Политикин Забавник”? Знам и „Забавник”! То је одличан лист.
На последње питање, Никола је дао одговор достојан већ легендарне природе Ђанга Рајнхарта.
– Да ли би хтео да се сликаш у твојој улици с гитаром?
После кратког нећкања казао је:
– Ма каква гитара. Може без гитаре. Склоните је. Ја ћу бити музичар. Али нећу свирати гитару! Свираћу бубњеве.
Снимио Симон Зец
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
