3320 25. 9. 2015.
Владари умиру необично
УГУШЕН ЗЛАТОМ
Историја је препуна насиља али је, разумљиво, посебно сведочила о трагичним крајевима моћника. Ово је прича о застрашујућој судбини четворо владара
 |
| Крвопролића у династији Меровинга завршавала су се суровим кажњавањем самих владара |
Историја је препуна насиља кад су појединци или групе испољавали језовиту маштовитост у мучењу других. То су поступци од којих једноставно застаје дах и увек се изнова поставља питање о ономе што називамо људскошћу. Даћемо један пример најгрубљег изнуђивања у коме је онај који нешто насилно тражи посегао за насиљем и на неподношљиве муке ставио другога од кога је очекивао неку корист.
Антиохијски кнез Рајналд од Шатијона (1153–1160), владар крсташке државе образоване у Сирији после Првог крсташког рата, на самом крају 11. века, испољио је најбезобзирнију свирепост према тамошњем патријарху. Реч је о вероломном и неодговорном племићу, владару који је потицао из латинског света западне Европе и био некакав спој пустолова и скоројевића. Намеравао је да своју власт прошири и на суседно острво Кипар, али су му за такав подухват била неопходна знатна новчана средства која није имао. Зато се устремио на антиохијског патријарха Емерија (1139–1196?) за кога је знао да је богат, али и да је био против његовог доласка на чело Антиохијске кнежевине.
Рајналд од Шатијона затражио је новац од првосвештеника, али је овај то одлучно одбио. Антиохијски кнез заповедио је без много оклевања да се угледни духовник утамничи и изложи батинама, односно немилосрдним ударцима у главу. Онда су Рајналдови људи патријархове ране намазали медом и несрећног Емерија извели на кров тврђаве. Ту су га оставили цео дан да се пржи под врелим сунчевим зрацима и буде изложен на милост и немилост мноштву разноликих инсеката који су бесомучно насртали на њега. Свестан да даље мучење не би могао да издржи, антиохијски патријарх је исте вечери новац који је поседовао ставио на располагање обесном и суровом кнезу. Неколико дана касније, Емерије је у пратњи двојице изасланика, које је послао разгневљени јерусалимски краљ Балдвин III (1143–1162) да траже његово тренутно ослобађање, напустио Антиохију и отишао за Јерусалим.
Антиохијски патријарх Емерије барем је сачувао живу главу што неким другим није успело. У наставку ћемо дати четири случаја владара који су живот завршили на насилан и застрашујући начин.
Брунхилда
У појединим приручницима из историје франачке државе може да се прочита и прилично груба оцена да је меровиншка монархија била деспотизам ублажен уморствима. При том се додаје и чињеница да ту браћа убијају браћу, а стричеви уклањају братанце. Догађаји из завршних деценија 5. и првих десетлећа 6. века умногоме оправдавају изречене оцене. Важно је упозорити на податак да у то време франачка држава није била јединствена. Почела је да се распада већ после смрти чувеног краља Хлодовеха (481–511) и временом су се издвојиле три засебне државе: Неустрија, Аустразија и Бургундија.
После владавине краља Хлотара I (511–561), један за другим били су убијени његови синови Сигиберт (561–575) и Хилперик I (561–584). Сигиберт се 567. године оженио Брунхилдом, кћерком визиготског краља, док је Хилперик I, следећи братовљев пример, за жену узео њену сестру Галесвинту и у мираз добио низ градова. Међутим, убрзо се Хилперик I раставио од Галесвинте, убио је и у другом браку оженио служавком Фредегундом. Тада је почела грозничава борба између двеју јетрва, краљица Фредегунде и Брунхилде, борба која је дала печат историји Меровинга и била испуњена многобројним убиствима и свирепостима обеју страна.
Кад је остала удовица, Брунхилда, која је владала Аустразијом, покушала да је сачува престо за свог сина Хилдеберта II (575–595), али је он умро млад, а затим и за своје унуке Теодеберта II (595–612) и Теодориха II (595–613), али су се они међусобно поубијали, и, најзад, чак за своје праунуке. За владе својих синова и унука, Брунхилда је фактички владала краљевином. Наставила је борбу са световним племством, штитила је хришћанску цркву и дописивала се с папом Григоријем I Великим (590–604). Зна се да је упорно тежила да развије трговину и да је одржавала старе римске путеве. Ипак, у борби с Неустријом, на чијем су челу стајали Фредегунда и њен и Хилпериков син Хлотар II (584–629), претрпела је пораз. Осамдесетогодишња краљица, оптужена за убиство десеторице чланова краљевске куће Меровинга, била је ухваћена и сурово убијена 613. године – везана је коњима за репове и растргнута.
Хлотару II пошло је за руком да још једанпут обнови јединство франачке краљевине, али су изнурену земљу и даље потресали опасни сукоби. Ипак, династија Меровинга за време десетогодишње владавине Хлотаровог сина Дагоберта (629–639) засијала је последњим блеском.
Игор Рjурикович
Један од највећих владара Кијевске Русије био је Игор Рjурикович (око 912–945) који је на престолу наследио кнеза Олега. Зна се да је водио ратне походе на Кавказу и да је у два наврата напао Византијско царство. Најпре су се руски одреди, у јуну 941. године, искрцали у Битинији и опустошили малоазијску обалу Босфора. Ипак, Византинци су у септембру 941. поразили Русе, потиснули их с копна и, приликом повлачења, „грчком ватром” уништили њихово бродовље. Две године касније, кнез Игор се на челу велике војске, за ову прилику ојачане ратоборним племеном Печенега, појавио на Дунаву. Да би избегла сукоб, Византија је пристала на обнављање трговачког уговора из 911. године који је склопио Олег. Нови уговор потписан је 944. године.
Већ следеће године Игор Рjурикович је убијен приликом узимања данка код суседног племена Древљана, о чему приповедају руски извори. У односу на раније године тај данак био је увећан, а Игорова дружина је приликом његовог сакупљања испољила велико насиље над житељима. На повратку кући Игор се предомислио и својим људима наводно рекао: „Идите с данком кући, а ја ћу се вратити и сакупићу још.” Кијевски кнез отпустио је дружину и с малом пратњом кренуо да поново узме данак од Древљана. Кад су ови чули да Игор поново долази саветовали су се са својим кнезом Малом и закључили: „Ако се вук навади на овце, извешће цело стадо, ако га не убију. Тако и овај: ако га не убијемо, све ће нас уништити.” Најпре су питали кијевског кнеза: „Зашто си опет дошао? Узео си сав данак!” Међутим, како се Игор нехајно и разметљиво односио према њима, Древљани су убили и њега и његову малобројну пратњу код града Искоростења.
Руски изворник „Повест времених лет” или „Несторов летопис” не доноси на који је начин скончао кнез Игор Рjурикович. О томе сазнајемо од византијског историчара Лава Ђакона. Игоров син и наследник Свјатослав (964–972), на позив византијског цара Нићифора II Фоке (963–969), дошао је да у његово име казни Бугаре. Пошто је претходно срушио државу Хазара, ратоборни Свјатослав је 968. године дошао на Балканско полуострво и лако заузео Бугарску. Међутим, осокољен најновијим успесима, није имао намеру да се врати у своју земљу него је хтео да за себе задржи оно што је оружјем освојио. Штавише, предложио је Византинцима да се повуку у Азију, а да европски део свог Царства, са Цариградом, препусте њему. Цариградска влада глатко је одбила овај нереалан и надмен предлог и уследио је један од најбриљантнијих војних похода у византијској историји. Нови цар Јован I Цимискије (969–976) опколио је Русе и приморао Свјатослава да му се понизно преда 971. године.
Према речима савременог историчара Лава Ђакона, претходно је Јован I Цимискије упозорио Свјатослава да ће му се десити оно што се десило његовом оцу Игору. Византијски писац затим наводи како је кијевски кнез био ухваћен, па су његови непријатељи савили једно дрво и за њега привезали Игорову леву руку и леву ногу, док су за друго дрво привезали Игорову десну руку и десну ногу. Онда су, једноставно, пустили савијено дрво и Игор је растргнут.
Из руске историје знамо да се Игорова удовица Олга (945–964), владарка изузетних способности и велика личност руске историје, свирепо осветила Древљанима. Она је позната и по томе што је покрштена, а исто је предлагала и сину Свјатославу који је то одбио. Међутим, кијевски кнез Владимир, Свјатослављев син, а Олгин и Игоров унук, 988. године превео је Русе у хришћанство.
Алексије V Дука Мурзуфл
Једна од најкраћих, па и најбезначајнијих владавина у историји Византијског царства, била је владавина василевса Алексија V Дуке Мурзуфла (јануар–април 1204). Владао је једва седамдесет пет дана, од 28. јануара, односно од 5. фебруара, кад је био крунисан, до 13. априла 1204. године кад су Латини запосели византијску престоницу и срушили Византију. Његово краткотрајно царевање остало је у тешкој сенци трагичне судбине и страшне смрти која га је задесила.
Алексије V Дука Мурзуфл био је други супруг Евдокије Анђео, кћерке цара Алексија III Анђела (1195–1203), која је у првом браку била удата за Стефана Немањића (1196–1228). Задесила га је страшна судбина. Најпре су га у лето 1204. године у трачком граду Мосинопољу ослепели људи његовог таста Алексија III Анђела. Византијски историчар Георгије Акрополит забележио је следеће:
„Сазнавши да у Мосинопољу борави његов таст, цар Алексије (Алексије III), он (Алексије V) осмелио се да оде код њега. А овај (Алексије III) имао је пуно различитих разлога да га мрзи, а поготово због своје кћерке. Ипак, навукавши образину рођачке љубазности, он је примио Алексија (Алексија V) и чак је дао да се припреми купатило за њега и своју кћи. Док се Алексије (Алексије V) налазио у купатилу, изненада су га напали људи цара Алексија (Алексија III) и ископали му очи. Очевици причају да је кћи стојећи пред вратима купатила погрдним речима вређала оца, а он ју је прекоревао због бестидности и раскалашности.”
Међутим, ни то није био крај страдањима и мукама Алексија V Дуке Мурзуфла. Несрећног слепца, који је унаоколо бесциљно тумарао, ухватили су Латини, одвели у Цариград и свирепо ликвидирали: попели су га на највиши стуб, на форуму Таврос, и бацили га.
Ал-Мустасим
Једна од најславнијих династија у арабљанском свету били су Абасиди. Они су име добили по Мухамедовом стрицу Абасу – тачније речено Ал Абас ибн Абд ал Муталиб ибн Хашиму – чији су потомци били. Сменили су династију Омејада 750. године и у следећим вековима, све до 1258. године, владали су знатним делом муслиманског света. Њихов први владар био је ал-Сафах (750–754). Престоницу су из Дамаска пренели у далеки Багдад и тамо основали Багдадски калифат. Абасиди су владали нешто преко пет векова и дали су тридесет седморицу калифа. Штавише, неки чланови абасидске династије наставили су да званично владају у Египту све до турског освајања 1517. године кад је султан Селим I (1512–1520) покорио земљу тако велике традиције и славне историје. Последњи међу тим египатским Абасидима био је Aл-Мутавакил који је световну и духовну власт предао победоносном османлијском султану, оцу чувеног Сулејмана II Величанственог (1520–1566).
Познато је да су источњаци имали разнолике методе мучења и ликвидације заробљеника или противника, начине о којима се надалеко чуло. Тако византијски историчар Георгије Пахимер бележи како су Татари по освајању и разарању Багдада 1258. године ликвидирали Aл-Мустасима (1242–1258), последњег представника династије Абасида, сипајући му у грло комадиће злата док се није угушио.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
