3320 25. 9. 2015.
Забрањена слика Паје Јовановића
УДОБНЕ ПРИЛИКЕ НА ДВОРУ
 |
| Паја Јовановић на фотографији Милана Јовановића |
Јануара 1947. године Паја Јовановић је позван да, као сликар из Србије, с десетак најбољих сликара из других делова некадашње Југославије портретише маршала Тита, председника државе. Јовановићу је тада било 88 година, док су остали из групе имали између тридесет и шездесет. Он је своја врхунска дела насликао крајем деветнаестог или почетком двадесетог века – „Рањеног Црногорца”, на пример, још 1882. године, „Кићење невесте” четири године касније, прву верзију „Сеобе Срба” завршио је 1896. године, а „Борбу петлова” 1897. године, „Крунисање цара Душана” после 1900. године – док су многи из групе позваних да сликају Тита тек почињали да уживају у слави.
Пају Јовановића препоручио је Бранко Шотра, првоборац и тада секретар Удружења ликовних уметника Србије и признати графичар, сматрајући да у Србији нема бољег портретисте од Паје Јовановића. Нова власт, иако можда некоме није било по вољи што је Јовановић портретисао и чланове омражене краљевске породице Карађорђевић, није могла а да не прихвати Шотрин предлог зато што је Јовановићев углед надилазио назоре политике. Сигурно да нема те државе, ма каквих опредељења била, која не би желела да се похвали уметником какав је био Паја Јовановић. Уосталом, ратне године провео је у Београду, у Бирчаниновој 28б, а не у Бечу где је имао кућу и атеље, није ни излагао нити се јавно приказивао, што су све разлози због којих је нова власт у Београду могла да буде сигурна у Јовановићеву подобност и приврженост новом поретку.
Пети точак на колима
Паји Јовановићу задатак није био нов а још мање стран пошто је током прве и друге деценије двадесетог века десетак пута боравио на двору Фрање Јосифа, аустроугарског цара, и портретисао га. Било је то уобичајено понашање протокола аустроугарског двора: познати сликари из делова којима је владала Аустроугарска царевина позивани су на двор да портретишу цара. Један од тих Јовановићевих радова, „Портрет цара Франца Јозефа”, изгледа се допао политичкој елити, зато што је литографисан и продаван као владарска икона и знак патриотизма.
Јовановићев пријатељ Милутин Миланковић, велики научник, наговорио га је да напише мемоаре и он пристаје, у дубокој старости. Успомене на време портретисања Тита почиње да бележи 19. децембра 1947. године, уз напомену да то чини после дужег времена.
„Ове године сам зимско доба провео радећи у Двору портрет Маршала”, каже на почетку ове мемоарске белешке и не крије да му је „баш било мило” што су га позвали „на ту утакмицу, мада је начин тог конкурса као и начин портретисања апсурдан био”. Шта је то сметало великом Паји Јовановићу описаћемо касније, зато што и он сам наводи прво детаље у којима је уживао.
До Дедиња, до Титове резиденције и назад возио се колима у друштву симпатичних младих људи што је њему, усамљеном чичи – како себе назива – била лепа разонода. Тамо их је чекала „лепа, баш дворска понуда ексквизитне закуске, деликатно љутомерско и друго вино, ликери и ракија и кафа”. Уз све те „удобне прилике на двору”, лепој успомени допринео је и Тито, његово стрпљење током досадног позирања сваког дана од десет сати до подне.
 |
| Титова песница на Трсту |
Налик на Наполеона
Сликари су постављени у полукруг око Тита, што је Јовановић упоредио с начином рада у школи где ђаци почетници седе око плаћеног модела.
„Видео нисам ништа стојећи далеко иза осталих који су били поставили штафелаје и велика платна док сам ја иза њих мале скице из руке радио.”
Очекивало се да изабрани сликари израде портрет који ће бити репрезентативан, портрет који ће приказати сву Титову важност и величину по историју, како би, умножаван, могао да замени његове фотографије које су висиле на зиду сваке установе у земљи. Паја Јовановић претпоставља да се Тито сигурно „доста чудио резултату” и да му се не може замерити ако је проценио да су „све његове фотографије боље од тих такозваних уметничких дела”. Сматрао је да би све било како треба да су сликари имали прилике да поставе Тита у положај који сваком од њих појединачно одговара, да затим израде неколико скица и да најбољу изаберу за портрет који би завршили за четири до пет седења.
После неколико дана рада, било је јасно шта ко ради и какав ће бити резултат.
„У очи ми је пало да су сви, као по договору, неку мрку блатњаву боју показали – ђачки радови слабе школе.” По Јовановићевој оцени, само је Исмет Мујезиновић, „тај вешти сликар”, успео да „упркос свих непогода изради занимљиву слику”, док је на радовима осталих Тито изгледао као војсковођа који је изгубио рат „налик на Деларошову (француски сликар из доба академизма) слику Наполеона после Ватерлоа а не на Тита који је подигао Југославију из рушевина”.
Међутим, баш кад је Паја Јовановић изгубио сваку наду да ће урадити слику каква доликује и његовом умећу и теми, Исмет Мујезиновић, сарајевски сликар, учинио је да све крене набоље.
„Четврти дан је Мујезиновић спремио ново, велико платно и почео живо да слика. Парче по парче је слику радио – на моје изненађење је већ првог дана врло лепо цртану, сасвим слободно рађену слику направио – а после подне, сасвим из главе је радио позадину и патос црно-белих мермер плоча. Сличност је била добра, а држање Маршала снажно, слободно и лепо. Све то рађено више вештином неголи моделом пред собом. Изненадио сам се и увидео да даровит сликар и усред најнеповољнијих прилика може што добро свршити, ако енергично и са вољом приђе послу.”
И Јовановић је одлучио: „Направићу сасвим друго од онога што видим!” Одмах, чим се вратио кући, почео је да црта скице будућег портрета. На једној од њих нацртао је Тита како стоји поред писаћег стола и на основу ње почео да слика.
„Радио сам готово сасвим из главе, па ипак сам бар толико успео да сам слику довршио, урамио и послао у Кабинет.”
Оде Трст, оде и слика
Годину дана након сликања Тита, значи у време кад бележи успомене на те дане, Јовановић наводи да двоје из групе још нису предали своје радове – Владимир Бецић и Марино Тартаља, хрватски сликар.
„Бецићу се чудим јер он је имао најлепше израђену слику при растанку. Почео је нову велику слику, кажу, па гњави. Тартаља, мио симпатичан дечко, који је тако лепо пазио да не паднем на лед кад ме узимао и кући доводио, он сирома је на квадрат подигнута неспособност, он и никад неће бити готов.”
Јовановић је очекивао да ће Божидар Јакац, словеначки сликар, иако је дошао четири дана после свих, урадити добру слику, чак бољу и од Мујезиновићеве. Описује га као врло вештог, рутинираног сликара, и сећа се да је „живо израдио сваки дан цртеж или слику, мада је имао најлошије место са којег је видео модел само у профилу и мраку”. Резултат те Јакчеве преданости и вештине Јовановић није забележио.
Слика коју је израдио Паја Јовановић и послао у Титов кабинет, неколико година након тога предата је на чување Народном музеју у Београду, с тим да се не сме излагати. Оцењена је као неподобна. Јовановић је насликао Тита у сивомаслинастој маршалској униформи како одлучно стоји поред писаћег стола на коме је разастрта мапа Истре. Тито се песницом ослонио на сто, баш на место где је на мапи Трст, односно Зона Б, како се у то време називао тај део границе Словеније и Италије. Након Другог светског рата тај део је додељен Италији, што је у тадашњој Југославији изазвало велике демонстрације. Најпознатија порука била је „Трст је наш”, што се великим силама никако није допало. Тито није успео да сачува спорно подручје, па је наређење да се Јовановићева слика чува али не излаже било сасвим разумљиво.
„Портрет Јосипа Броза Тита” била је једна од последњих слика Паје Јовановића. Недавно је показана на изложби (децембар 2009–фебруар 2010) приређеној поводом стопедесетогодишњице уметниковог рођења, у Српској академији наука и уметности у Београду.
Мала књига – о великом делу
ПАЈА СЕ УЧИ, ЦРТА, ПИШЕ
Како малишане увести у свет уметности и, кроз риму и маштовите задатке, приближити им живот и стваралаштво једног од наших великана?
 |
Са сличним задатком суочили су се писци књиге о Паји Јовановићу, намењене најмлађем узрасту. На шездесетак страна, уз језгровит, илустровани текст и пробране репродукције, малишанима од две до осам година требало је, пре свега, укратко рећи нешто о животу Паје Јовановића и шта је то пресудило да он још као дечак схвати да ће кренути сликарским путем. Потом издвојити Пајине најзначајније слике и децу навести да их, решавајући питалице и маштовите задатке, схвате и прихвате сходно свом узрасту.
„Мале” књиге о великим делима нису новост, у свету се оваква врста подуке гаји већ годинама. Сликовница о Паји Јовановићу, коју је објавио Народни музеј, настала је у радионици Елиане Гавриловић, вишег кустоса и шефице Одељења за едукацију, потом Јасминке Петровић, већ познатог имена наше дечје књижевности, и Душана Радовановића, академског сликара. Овај сликовити водич за најмлађе наводи малишане да машту „укрсте” са задацима везаним за величанствена платна нашег сликара.
Девојчице и дечаци ће, на пример, уз репродукцију слике „Сеоба Срба” сазнати да се Паја Јовановић дуго припремао док на платно није преточио овај важан догађај из наше прошлости, али ће истовремено добити могућност да слику што боље спознају размишљајући и о томе да, осим људи, слика обилује и домаћим животињама; које су то животиње људи повели и из ког разлога. Уз „Аутопортрет” и објашњење о том појму, дете добија задатак да, служећи се огледалом, покуша да нацрта самог себе.
Књига, каталог, сликовница, радна свеска... Овај водич који децу смишљено уводи у богат и јединствен свет Паје Јовановића требало би да „повуче ногу” за нова слична издања.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Mon, 17/09/2012 - 20:52
#1
overwatches.com
The Quantum program is pretty slick Our swiss replica watches for sale are copy from the world famous luxury watches. . It"s also very easy to see their bond (Traceability) Within the design (Statechart) Because implementation/code. What"s even better montblanc fakes , The framework implements all the national facilities (Occasion queueing dispatching, State changes cartier knockoffs , Garbage tier rolex submariner replica watch , Ability to remember pools, For example.) So all you have to do is focus on the application. iwc watch replica replica rolex
Fri, 14/09/2012 - 00:07
#2
overwatches
rolex yachtmaster replica Technological development is not only seen all across the globe but is also the need of the time. People are taking troubles to multitask on for quick growth and prosperity Come on! The fake rolex watches for sale on our online shop must be your best choice! . In the hectic life replica rolex watches for sale rolex replicas for sale , The use of electronics has been of prime importance and very needed for multitasking functions replica patek philippe rolex yachtmaster replica . The different gadgets that work behind closed doors are not only competent to make life easier, But also enable the common man to perform their tasks better.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
