Византијске приче

Историја познаје велики број примера када су браћа била веома успешна у неким научним дисциплинама или у уметности. Таквих примера било је и у дугој и бурној повести Византијског царства


Антемије и Александар

У малоазијском граду Тралу (данас Ајдин у Турској), смештеном у области Лидији, у 6. веку живела је истинска породица интелектуалаца. Како је забележио византијски историчар Агатија, угледни лекар Стефан имао је петорицу даровитих синова, одличних стручњака за различите научне дисциплине, од којих су најпознатији били Антемије и Александар.
Антемије је био чувени архитекта, инжењер, физичар и математичар. Овај велики неимар рођен је у Тралу, али не може да се утврди када је тачно дошао на свет, а умро је у Цариграду пре 558. године. Може се рећи да је светску славу стекао тако што је заједно с колегом Исидором из Милета пројектовао и у раздобљу од 532. до 537. године подигао нови храм Свете Софије, најзначајнију цркву у византијској престоници на Босфору. Стара богомоља претходно је изгорела у пожару током побуне „Ника” у Цариграду у јануару 532. године. Нови храм био је у правом смислу речи архитектонско чудо и означио је почетак нове епохе у историји хришћанске архитектуре. Црква Свете Софије, у готово неизмењеном облику, монументалношћу и изгледом и данас плени хиљаде туриста који је свакодневно посећују.
Нажалост, сачувано је веома мало података о овом изванредном научнику. Прокопије, историчар епохе Јустинијана И Великог (527–565), пише како је цар тражио Антемијево меродавно стручно мишљење око водоснабдевања у врло важном граду Дари који се налазио на граници с Персијом.
Познато је да је Антемије из Трала писао коментаре на дело „Увод у аритметику” Никомаха из Герасе. Он је саставио и трактат „О сабирним огледалима”, од кога је сачуван само део под називом „О необичним механизмима”. У њему је Антемије описао поступке конструисања елипсе и параболе и умногоме је унапредио дотадашња знања античких аутора. У огледе овог научника спадали су и вештачко изазивање земљотреса коришћењем снаге водене паре, затим вештачка грмљавина и стварање моћног рефлектора. Према Јовану Цецесу, византијском ретору 11. века, механика и хидраулика биле су теме о којима је Антемије такође писао.
Антемијев брат био је Александар, један од најчувенијих лекара рановизантијске епохе. Рођен је 525. у Тралу, а преминуо 605. године у Риму. Саставио је опсежну медицинску енциклопедију, у дванаест књига, која је, између осталог, великим делом била окренута патологији и терапији унутрашњих болести. У својим делима Александар испољава човечан приступ медицини, удружен с великим полетом вештог лекара – практичара, и драгоцену прилагодљивост да се у терапији делотворно усклађују пракса и теорија. Управо су ти квалитети били разлог историчарима медицине да Александра из Трала сматрају „најмодернијим” од византијских лекара. Тако, на пример, уколико се упореди са Аетијем из Амиде, савремеником и такође изванредним лекаром, одмах пада у очи да се Александар несумњиво мање бавио теоријом лекарства, али када је у питању медицинска пракса био је без премца.
Гласовити лекар из Трала умео је да у пракси проверава наслеђе знаменитог Галена, уз „оца” медицине Хипократа, највећег лекара античког света. Догађало се да се с њим није увек слагао и, штавише, подвргавао је критици неке од његових закључака.
Тачност у постављању дијагнозе и стремљење да се разјасне узроци болести одвајали су Александра од њему савремених лекара. Главним задатком медицинске праксе он је сматрао профилаксу, односно превентивну медицину, оно што бисмо данас народски сажели у начело „Боље спречити него лечити!” Лекарска заоставштина Александра из Трала била је веома омиљена како на Западу, тако и на Истоку и служила је као извор и основни приручник многим поколењима византијских лекара.

Константин и Методије

У историји и предању остали су упамћени као „солунска браћа” и „просветитељи и равноапостоли Словена”. Константин и Методије потичу из Солуна, града Светог Димитрија и другог града Византијског царства, а рођени су у браку Лава и Марије. Отац им је био високи и угледни државни функционер. Обојица су од детињства, поред матерњег грчког, одлично познавали и словенски језик. У залеђу Солуна живео је знатан број Словена с којима су житељи великог лучког града били у непрестаном додиру.
Методије, старији од браће, коме је крштено име вероватно било Михаило, рођен је око 815. и био је десетак година старији од Константина. После окончаног школовања, каријеру је почео у оквиру државне администрације Византијског царства. Међутим, око 850. године напустио је супругу и повукао се у један манастир у малоазијској области Битинији.
Млађи од браће, Константин, који је касније добио надимак филозоф, рођен је 826–827. године. Био је човек бриљантне интелигенције и огромне способности памћења. Наводно је, на пример, наизуст знао дела Григорија Назијанског, чувеног црквеног оца из 4. века.
Константин је око 842. године из Солуна дошао у Цариград где је уживао благонаклоност евнуха Теоктиста, тада једног од најмоћнијих људи у Византијском царству. У престоници на Босфору даровити младић стекао је високо образовање. У науци је остало спорно да ли је похађао наставу код Лава Математичара и Фотија, потоњег великог цариградског патријарха (858–867, 877–886). Зна се да је текао каријеру свештеника и да је постао хартофилакс (архивар) Свете Софије. Касније је био учитељ филозофије на високој школи на Магнаварском двору у Цариграду.
Браћа Константин и Методије упућени су 858. године у мисију међу Хазаре на Криму са задатком да их преведу у хришћанску веру. Тамо су успели да науче хебрејски језик и нашли су мошти Светог Климента, римског епископа који је страдао око 100. године. Мисија у Хазарији није успела: браћа су покрстила само две стотине Хазара, али су ослободили неке заробљене Византинце и вратили се у Цариград.
Неколико година касније уследила је далеко важнија и успешнија мисија браће Константина и Методија. Цар Михаило ИИИ (842–867) и патријарх Фотије послали су их у Велику Моравску 863. године. У жељи да се одупре моћном франачком свештенству, тамошњи кнез Растислав тражио је мисионаре из Цариграда који ће у његовој земљи да проповедају хришћанство на народном, словенском језику. После опсежних и пажљиво обављених припрема браћа су кренула на дугачак пут пун неизвесности. Претходно је млађи Константин, иначе сјајан стручњак за језике, уз братовљеву помоћ саставио глагољицу, словенско писмо које је имало 38 слова, и на словенски превео неке грчке богослужбене текстове укључујући и такозвану Литургију Јована Хризостома (Златоустог).
У Великој Моравској браћа су организовала домаћу цркву у којој се служило на словенском језику. Ипак, није све ишло глатко, па су Константин и Методије под притиском франачког свештенства морали да отпутују у Рим 867. године. Ту је млађи брат, пошто је претходно примио монашки завет и добио име Кирил (Ћирило), и умро 14. фебруара 869. године. Сахрањен је у Цркви Светог Климента чије је мошти нашао у Херсону на Криму и донео у Рим.
Методије је средином 869. године отпутовао код моравског кнеза Свјатополка, али се убрзо вратио у Рим где га је папа Хадријан ИИ (867–872) посветио за архиепископа Паноније. Међутим, по питању надлежности дошао је у сукоб с архиепископом Салцбурга и допао је тамнице где је провео три године (870–873). Пошто се избавио из затвора, Методије је наставио мисију, па је у раздобљу од 873. до 879. године радио на покрштавању Чеха. Због нових притисака морао је поново да иде у Рим 879. и да у следећим годинама води велику борбу против латинског свештенства. Методије је умро 6. априла 885. године, а око две стотине свештеника, ученика „солунске браће”, било је приморано да напусти Панонију. Доцније је код Западних Словена, са изузетком Чешке, дело Константина (Кирила) и Методија постепено уништавано. Међутим, „словенски апостоли” су делатношћу оставили неизбрисив траг код Јужних Словена: Бугара, Срба, Хрвата, а преко њих и код осталих Словена, у првом реду међу руским племенима.
Због заслуга Кирил и Методије проглашени су за светитеље: спомен Светог Кирила је 14. фебруара, спомен Светог Методија 6. априла, а заједнички спомен 11. маја.

Михаило и Никита Хонијат

У градићу Хоне у Малој Азији, у области Фригија, средином 12. века рођена су браћа Михаило и Никита који ће остати добро познати у историји Византијског царства. Михаило је рођен око 1138, а Никита између 1155. и 1157. године. Одмах пада у очи велика разлика у годинама: Михаило је од брата био старији безмало двадесет година. Отуда не треба да чуди што је Никита, који је касније стекао можда и истакнутије место на друштвеној лествици, према Михаилу увек гајио осећање дубоког поштовања. Никита је као деветогодишњи дечак био упућен на школовање у Цариград где се о њему бринуо старији брат.
Михаило Хонијат био је ученик чувеног интелектуалца Евстатија Солунског и 1182. године постао је митрополит Атине. Он се није либио да цару Алексију ИИИ Анђелу (1195–1203) године 1198. упути меморандум у коме се жалио на злоупотребе локалних световних власти које су поједине порезе наплаћивале у више наврата. Захваљујући таквим злоупотребама, закључује митрополит, запретила је опасност да се област око Атине претвори у „скитску пустињу”.
Неколико година касније Михаило Хонијат бранио је јуначно свој град када га је у лето 1204. напао великаш Лав Сгур који се, кренувши из града Навплиона на Пелопонезу, ширио према средњој Грчкој.
На другој страни, млађи брат Никита Хонијат, после завршетка школовања, негде пре 1182. године, почео је каријеру као провинцијски намесник у областима близу Црног мора. За владавине Андроника И Комнина (1183–1185) није био на дужности, да би га нови василевс Исак ИИ Анђео (1185–1195, 1203–1204) поставио на врло висок положај царског секретара. Уследила је врло успешна двадесетогодишња каријера, па је касније, у посмртном слову упокојеном брату, Михаило Хонијат са осећањем поноса нагласио како су се на византијском престолу смењивали цареви, али су сви, без изузетка, Никити Хонијату указивали пуно поверење.
Успешну каријеру Никите Хонијата пресекао је Четврти крсташки рат и латинско освајање Цариграда у априлу 1204. године. Он је тада с породицом, супругом и малолетном децом, преживео пет страшних дана у престоници коју су крсташи освојили и изложили дивљачкој пљачки. Никита се спасао захваљујући старим везама с венецијанским трговцима и успео је да напусти „царицу градова” у коју се више никада није вратио.
Отишао је у Никеју где је Теодор И Ласкарис (1204–1221) почео да успоставља државу која ће неколико деценија касније, 1261. године, обновити Византијско царство. Нови владар веома је ценио ученост и способност Никите Хонијата, те га је постављао на високе и одговорне положаје.
Четврти крсташки рат променио је живот и Михаилу Хонијату. Када је крајем 1204. године крсташки вођа Бонифације од Монферата освојио Атину, дотадашњи митрополит морао је да напусти град. Михаило Хонијат је од 1205. до 1217. године живео на Кеосу, острву у Егејском мору. Онда је преко острва Еубеје стигао у манастир Јована Продрома (Претече) у тврђави Водоници која се налазила у Беотији и чувала је пролаз кроз Термопиле.
Од браће најпре се упокојио знатно млађи Никита. Преминуо је у Никеји у пролеће или лето 1217. године. Наводно је имао велику жељу да поново види Цариград, али му то није пошло за руком. Старији брат Михаило Хонијат умро је у дубокој старости око 1222. године.
Обојица браће Хонијат оставили су веома богату писану заоставштину која их с разлогом сврстава међу најученије интелектуалце у византијској историји. Михаило је написао велики број катехеза, писама, неколико хомилија (црквених беседа), похвала светитељима, посмртних слова (једно посвећено и брату Никити), панегирика, различитих коментара, једну елегију. Главно дело Никите Хонијата је историја у којој је описао раздобље од 1118. до 1206. године и која га сврстава међу најбоље византијске историчаре. Осим тога, саставио је више говора, један богословски спис и једну песму са историјском садржином .