Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Династије које су владале Европом


У РЕДУ ЗА РЕД



Другу бургоњску династију Валоа-Бургоњ основао је Филип Храбри, син француског краља Жана II Доброг који је постао војвода од Бургоње након нестанка прве бургоњске династије…

Призор из Стогодишњег рата

унце је одавно прошло зенит када су на обале речице Јоне, свака са своје стране, избиле две супарничке војске. Не показујући намере да пређу реку, снаге француског престолонаследника Шарла од Валоа улогориле су се око сеоцета Монтеро. С друге обале посматрали су их војници које је предводио Жан, војвода од Бургоње (или Бургундије) познат по надимку „Неустрашиви”. Унапред договорени сусрет тог 11. септембра 1419. године није имао за циљ одмеравање снага него покушај помирења две зараћене странке француских великаша.    
   Према унапред усаглашеном протоколу, војвода Жан од Бургоње и дофен Шарл (француски престолонаследник) требало је да се састану на мосту. Међусобно неповерење било је велико. Због тога је предвиђено да се са сваке стране моста изгради привремена дрвена палисада која би обезбедила да састанку присуствују само двојица вођа уз десет пратилаца, док би препрека спречила изненадни приступ остатка војске. Ипак, ни овакво јемство није било довољно за мир у души војводе Жана. Сатима је оклевао да се упути ка мосту. Слутио је заверу.
   Мржње и заваде дубоко су делиле блиске рођаке француског краља. Од када је краљ Шарл VI Валоа пре више од четврт века због наступа лудила постао неспособан да влада, супарничке странке „бургињона” и „армањака” отимале су се о превласт на двору. Ни дугогодишњи рат с Енглезима није утицао на то да високо француско племство прекине паралелну борбу у којој су падале и принчевске главе. Крвави сукоби и привремена помирења следили су једно за другим, а међусобна мржња учинила је да се готово заборави ратовање против Енглеза. Војвода Жан Неустрашиви, први пер (најмоћнији великаш након краља) Француске краљевине није био кукавица како је то потврђивао и његов надимак, али није имао чисту савест.



   Године 1404. у борби за положај регента Француске краљевине организовао је мучко убиство краљевог рођеног брата, војводе од Орлеана. Приписиване су му и друге насилне смрти. У немирима 1418. године, које су изазвале присталице војводе од Бургоње, Паризом су текли потоци крви међу којим и крв убијеног вође странке армањака – грофа Бертрана VII од Армањака.

                                 Живот и смрт Неустрашивог

   Док је прилазио мосту на Јони, можда је војвода Жан осетио смртну опасност какву је доживео давне 1396. године, када је код Никопоља на челу крсташа јуришао на копља турских јаничара. Тада су се – седам година после Битке на Косову пољу – витезови са запада предвођени Жаном на обали Дунава сукобили са војском султана Бајазита уз ког се борио и деспот Стефан. У бици у којој је Жан Неустрашиви добио надимак крсташи су претрпели тежак пораз. Жан је пао у турско заробљеништво. Већина његових сабораца одмах је погубљена по наређењу немилосрдног султана. Жан је ослобођен тек две године касније, после исплате високог откупа. Од тада је Жан Неустрашиви углавном био заузет ратовањима која су била ближе његовим поседима.
   У рату између француске и енглеске династије за наслеђе француске круне – који су историчари касније прозвали „Стогодишњи рат” – моћни бургоњски војвода настојао је да буде неутралан. Ипак, када је године 1415. под вођством енергичног краља Хенрија V енглеска војска код Аженкура до ногу поразила француске витезове, а касније заузела Нормандију, бургоњски војвода решио је да покуша да се помири са супарничком страном на француском двору. Али жеља за осветом његових непријатеља надвладала је потребу за миром.
   Негде око пет сати после подне војвода Жан најзад је одлучио да крене на мост на Јони, у сусрет дофену. Била је то животна грешка. Тек што се војвода поклонио у знак поздрава престолонаследнику који је у то време имао само петнаест година, дофенови пратиоци су уз узвике  „Убиј, убиј!” извукли скривене мачеве и секире и напали вођу бургињона. Један ударац секиром располутио је војводину главу.   Већина његових пратилаца такође је побијена. Леш Неустрашивог са разбијеном лобањом још дуго је остао да лежи на мосту.
   Тадашњи изглед кобног моста на речици Јони приказан је на једном од ремек-дела фламанског сликарства XV века. Ради се о слици „Канцелар Ролен са Богородицом” великог сликара Јан Ван Ајка, који је деценијама радио на двору бургоњског војводе. По тадашњим обичајима, уметник је, осим сјајног портрета канцелара-мецене Ролена и Богородице, у позадини приказао пејсаж на коме су град, река и један мост. Мост је лучног облика са шест стубова носача и две куле. На средини моста приказан је крст којим је обележено место на коме је страдао Жан Неустрашиви.

                                        Појава чудне чобанице

   Сурова освета странке армањака над вођом бургињона имала је као главну последицу додатно слабљење француске стране у рату с Енглезима. Једини син Неустрашивог, нови војвода од Бургоње по имену Филип Добри, ступио је у отворен савез с Енглезима. Странка армањака која је подржавала младог дофена више није била у стању да се носи с удруженим савезом Енглеза и бургињона. Како је рекао један свештеник „кроз рупу на лобањи војводе од Бургоње Енглези су ушли у Француску”. Под утицајем војводе Филипа Доброг, умно поремећени краљ Шарл VI закључио је 1420. године у граду Троа јединствен уговор какав француска историја више никада неће видети. Болешћу поремећени краљ прихватио је да развласти рођеног сина и да за наследника призна енглеског владара Хенрија V од Ланкастера. Уговором је утврђено да је „због почињених злочина” дофену Шарлу одузето право на наследство круне. Хенри V се истовремено оженио француском принцезом Катарином.
   Ипак, иако су Енглези једно време држали Париз и целу северну Француску, њихова превласт није дуго трајала. Већ 1422. године умро је Хенри V а енглески краљ постао је његов једногодишњи син Хенри VI. Неколико година касније – 1428. године – појавила се на двору малодушног Шарла од Валоа (то јест краља Шарла VII) – кога су називали „мали краљ из Буржа” јер је држао само области јужно од реке Лоаре – једна чудна чобаница.

Јованка Орлеанка

   Девојка по имену Јованка из Арка тврдила да ју је небо послало да Француску ослободи од Енглеза. Када је на челу дофенове војске успела да ослободи град Орлеан од енглеске опсаде, добила је надимак Орлеанка. Ратна срећа се преокренула. У наставку свог кратког али славног похода из кога ће проистећи легенде, Јованка је успела да ослободи и град у коме су се званично крунисали француски краљеви – Ремс – и у коме је дотадашњи дофен Шарл проглашен за краља Шарла VII.
   У време у којем се појавила Јованка Орлеанка моћни бургоњски војвода Филип Добри био је још енглески савезник. У немирно доба фрацуско-енглеских сукоба син и наследник Жана Неустрашивог успео је да ојача положај најмоћнијег француског великаша у толикој мери да је пространим војводствима и грофовијама владао практично као сасвим независан владар. Висок, усправан, кошчатог лица и оштрог носа, уских усана, витешки љубазан на начин који је прикривао права осећања охолог великаша и даровитог политичара, војвода је поређен са„„дубоком реком у којој су брзаци прикривени” (како га је оценио милански амбасадор).

                                      
  Руно од чистог злата

   Као господар неких од најбогатијих области средњовековне Европе између Ламанша, на северу до данашње Швајцарске и Савоје, на југу, Филип Добри прозван је „Великим војводом Запада”. Делимично путем наслеђа и брачних веза, а делимично спретном политиком савезништва и ратовањем, он је, између осталог, завладао бројним областима које је настојао да обједини у посебну „Бургоњску државу” и да тако обнови сан о краљевству Лотарингије које се некада давно пружало између земаља Француске и Немачке. Филип је носио титуле војводе Бургоње, Брабанта, Лимбурга, Летијера и Луксембурга, а уз то био је и гроф Фландрије, Еноа, Намира, Холанда, Зеланда, маркграф Светог римског царства, као и господар Фризије и Малина.

---------------------------------------------
ОРДЕН ЗЛАТНОГ РУНА ДАНАС

   Занимљиво је да се Ред златног руна који су од бургоњских војвода наследили владари куће Хабзбург касније раздвојио, односно постојао је као посебна шпанска, односно аустријска грана. Ова подела настала је након изумирања шпанске династије Хабзбурга и рата за наслеђе шпанске круне у 18. веку.
   Подела на два реда и два ордена опстала је до данас. Један орден Златног руна званично додељује шпански краљ. Други орден је због историјских околности постао приватно признање које додељују потомци аустроугарских царева из породице Хабзбург.

   Суверен шпанског Реда златног руна је шпански краљ Хуан Карлос, а чланови су углавном садашњи или бивши владари, попут некадашњег грчког краља Константина II (шурак шпанског краља) и бугарског цара Симеона, шведског краља, јапанског цара, данске и британске краљице, бившег француског председника Саркозија и других. Бивши генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана, такође је носилац овог ордена.
   Суверен аустријског Реда златног руна шеф је бивше царске куће Хабзбург-Лорен, Карло од Хабзбурга. Чланови реда су искључиво католици, међу којима су садашњи и бивши краљ Белгије, као и потомци аустроугарских и немачких племићких породица и други.
Бивши белгијски краљ Алберт II једна је од ретких особа која је истовремено носилац оба ордена Златног руна.
----------------------------------------------------------


   На размеђи витешког доба и ренесансе војвода је у градовима попут Брисела и Брижа имао сјајне дворове на којима је организовао раскошне светковине и опходе, где су трупе најбољих музичара и песника забављале богато одевене племиће и племкиње. Војвода је градио моћне замкове чије су простране дворане биле прекривене таписеријама и сликама дворских сликара, међу којима су се издвајали чувени мајстори попут Јан ван Ајка и Рожера ван дер Вајдена.  Библиотека бургоњских војвода пуна раскошно украшених књига била је надалеко чувена у целој Европи. Свечани и врло сложени церемонијал успостављен на тадашњем двору бургоњског војводе касније ће преузети шпански и аустријски владари из куће Хабзбург.
   Како би показао да његов утицај и моћ не заостају за енглеским краљем (који је основао витешки Ред подвезице) или немачким царем (који је створио Ред змаја) војвода Филип Добри је, поводом закључења свог трећег брака са принцезом Изабелом Португалском 1430. године, основао посебан витешки ред назван „Ред Златног руна”. Назив реда био је надахнут грчким митом о хероју Јасону и његовим друговима који су у митској Колхиди нашли златно овчије руно. На огрлици чланова реда било је представљено руно израђено од чистог злата. Ред је у почетку имао само 24 изабрана племића највишег угледа, чија улога је била да се залажу за одбрану хришћанских и витешких идеала.  Чланство у овом врло престижном реду било је наследно и преносило се с оца на сина. Касније је број витезова од златног руна порастао на 51. Војводе од Бургоње били су „врховни мајстори” реда. Тај положај касније је прешао на њихове наследнике из породице Хабзбург.

                                          Последњи војвода

   Војвода Филип Добри је на време наслутио промене ратне среће у Стогодишњем рату између енглеске и француске владарске династије, па се 1435. године, уговором из Араса, коначно помирио са краљем Шарлом VII и странком армањака. Овим уговором француски краљ је практично признао независан положај војводе од Бургоње који је био ослобођен уобичајене феудалне обавезе исказивања заклетве вазалске верности. Ипак, оволика независност и моћ једног војводе могли су да представљају велику опасност за француске краљеве.
   Синови и наследници Шарла VII и Филипа Доброг – краљ Луј XI и војвода Шарл Одважни – упустиће се стога у одсудну борбу на живот и смрт од које је зависило да ли ће војвода од Бургоње коначно створити независно лотариншко краљевство или ће његови поседи припасти француској круни. У тој титанској борби која је трајала више од деценије војвода Шарл Одважни, иако даровит политичар и храбар ратник, није показао способности достојне претходника. Његов коначни пораз може да се објасни и чињеницом да му је супарник био један од најспособнијих владара француске историје – превејани Луј XI, коме се приписује почетак изградње модерне француске државе.

Мост на Јони, у даљини, на слици Фламанца Јана ван Ајка. У првом плану су канцелар Ролен с Богородицом
ПРВА И ДРУГА БУРГОЊСКА ДИНАСТИЈА

   Војводство Бургоње (или Бургундије) историјска је област која добила име по германском племену Бургундима који су у 5. и 6. веку основали независно краљевство у подручјима горње Рајне и данашње Савоје и Провансе. Бургундију су покорили Франци и укључили је у Франачко краљевство, касније у каролиншко Свето римско царство.
   Током средњег века историјска Бургундија раздвојена је на две области. Војводство Бургоње било је део Француске краљевине, док је источно од реке Саоне постојала посебна „грофовија Бургундија” (данас Франш-Комте и Прованса) која је чинила део Светог римског царства.
   Прва династија француских војвода од Бургоње (Капет-Бургоњ) била је млађа грана француске краљевске куће Капет. Основао ју је други син француског краља Робера II Побожног – Робер (I) Стари (војвода од Бургоње 1032–1076). Прва бургоњска династија изумрла је у мушкој линији 1361. године смрћу Филипа од Рувра, последњег војводе од Бургоње из ове породице. Занимљиво је да је једна грана породице бургоњских војвода коју је основао Анри од Бургоње, син Робера I, владала краљевством Португала од 1139. године.
  Другу династију војвода од Бургоње (Валоа-Бургоњ) основао је Филип Храбри, син француског краља Жана II Доброг који је постао војвода од Бургоње 1363. године, након нестанка прве бургоњске династије. Ова породица изумрла је по мушкој линији 1477. године смрћу војводе Шарла Одважног.
   Након изумирања друге бургоњске династије, француски краљеви су титулу „војвода од Бургоње“ додељивали појединим принчевима из краљевске куће – обично најстаријем сину престолонаследника (дофена).
   Истоветну титулу званично су носили и шпански владари из кућа Хабзбург, односно Бурбон, тако да иста титула припада данашњем шпанском краљу Хуану Карлосу од Бурбона.

 
   Бургоњски војвода успео је да добије неколико битака против војске француског краља и његових савезника. Међутим, на дуже време није могао да одолева заверама и сплеткама лукавог Луја XI, који није жалио огромна (новчана) средства како би подржавао противнике војводе Шарла, од побуњеника у Алзасу до ратоборних Швајцараца. У две одлучујуће битке 1476. године војводина војска поражена је у сукобу са суровим брђанима из Швајцарске. Наредне, 1477. године, сам војвода Шарл Одважни погинуо је покушавајући да заузме град Нанси.
   Смрћу Шарла Одважног угасила се линија бургоњских војвода који су једно време били моћнији и богатији од француских и енглеских владара. Војводу Шарла наследила је једина кћи, двадесетогодишња Марија од Бургоње, прозвана „најбогатија наследница Европе”. Она се 1477. године удала за будућег немачког цара, Максимилијана од Хабзбурга. Овим браком породица Хабзбург дошла је у посед богатих „низоземских провинција” (данашња Холандија и Белгија) којима ће без прекида господарити све до 19. века.



Аутор: 
Д. Л.
број: