3320 25. 9. 2015.
АМЕРИКАНАЦ
У ДУНАВУ
У Галерији Природњачког музеја на Малом Калемегдану у Београду до марта 2012. године пружа се јединствена прилика да видите и сазнате многе занимљивости из животињског света. Музеј је изложио неке од најзначајнијих, највреднијих и најзанимљивијих примерака из својих збирки. Неке од њих можете да видите и на овим странамаАФЕРА КАЈМАН
Пут овог примерка кајмана наочарца (Caiman crocodilus) до Природњачког музеја налик је некој филмској пустоловини. Живео је у Београдском зоолошком врту до 29. новембра 2008. године, кад је украден и од тада му се губи сваки траг. Појавио се следеће године, али не жив, већ препариран. Умешала се полиција и кајман је враћен правом власнику. У Природњачки музеј стигао је 9. октобра 2009. као поклон директора Београдског зоолошког врта.
Кајман наочарац, припадник породице алигатора, познат је још и као бели или обичан кајман. Име је добио по лучном набору који спаја очне дупље и личи на носни лук наочара. Може да буде дугачак до три метра, женке су мање од мужјака. Настањује мочваре и баре Средње и Јужне Америке и добро подноси и слатке и слане воде.
ФАТАЛНА ОТРОВНОСТМонокл кобра (Naja kaouthia), названа тако по шари на глави, једна је од 325 врста из породице кобри (Elapidae) које живе у тропским и суптропским пределима широм света. Упркос претећем ставу и гласу који их прати, њихов ујед за човека није увек смртоносан, у просеку у десет одсто случајева. Показало се да је чак пола угриза „суво”, односно да није испуштен отров. Разлог су релативно мали зуби, јер, рецимо, на пример краљевска кобра (Ophiophagus hannah), дугачка и преко пет метара, има зубе дуге центиметар, исто као пет пута краћи поскок. Неке врсте познате као кобре пљувачице бране се из даљине јер им грађа зуба омогућава да отров „пљуну” и до два метра. Количина отрова и проценат кобног исхода разликују се од врсте до врсте. Једна од најотровнијих је египатска кобра (Naja haje) од чијег отрова је, по предању, страдала чувена Клеопатра.
МИСТРИЈА КОЈА ПЛИВА
Нова врста рибе, веома необичног, тајанственог изгледа, појавила се 2006. године у Дунаву. Стручњаци су установили да се ради о веслоносу или, како се још популарно назива, о – мистрији (Polyodon spathula). Име је добила због карактеристичног израштаја на горњој вилици који личи баш на ту грађевинску алатку. На предњем делу тог израштаја налазе се електрорецептори, који јој омогућавају да нађе планктон за исхрану, а помажу јој и у оријентацији током миграција. Може да нарасте преко два метра и да достигне тежину до 100 килограма. Живи око 55 година на дубинама од шест и више метара.
Из Мисисипија до нас
Нико не зна како је ова врста из породице јесетри, чије је природно станиште на другом континенту, доспела у Дунав. Низводно од преводнице Хидроелектране „Ђердап 2”, локални аласи уловили су двадесетак риба глатке коже, без крљушти и с дугачким „кљуном”. Примерци изловљени у нашем делу реке били су тешки од пет до девет килограма, дужине око метар и вероватне старости око пет година. Неки сматрају да је код нас стигла из неког рибњака за вештачки узгој, јер су многи рибњаци у близини тока Дунава поплављени 2006. године. Иначе, природна станишта ове врсте су на источним деловима Северне Америке и Канаде у делтама река Мисисипи, Мисури и Охајо. Зна се да је због вештачког узгоја увезена у Европу, и то најпре у бивши Совјетски Савез 1972. године, а од 1992. до 1994. године унесена је у Румунију. Данас се због меса и икре гаји у рибњацима Немачке, Аустрије, Чешке, Мађарске, Румуније и Бугарске. Стручњаци стрепе да би у слободним водама ова риба код нас могла да угрози многе наше домаће врсте риба које касније достижу полну зрелост и не размножавају се тако брзо. Природњачки музеј у Београду изложени примерак добио је од рибара.
НЕОБИЧНА АЈКУЛА
Морски прасац не прети леђним перајем
Иако на основу изгледа тела тешко да бисмо ову рибу назвали ајкулом, она ипак припада овој групи хрскавичавих риба. Пет шкржних отвора, недостатак аналног пераја и два леђна пераја, одређују припадност прасца (Oxynotus centrina) реду ових углавном дубинских врста ајкула. Здепаста и трома животиња, чије леђно пераје никада нећете видети да претећи сече морске таласе, рођена је сестра оних витких, брзих и опасних ајкула. Њен толико друкчији облик и изглед у потпуности је прилагођен животу на дну мора. Тело је троугласто и никада не прелази дужину од два метра. Попут других ајкула, има слободан очни капак. Уста су јој округла, мала, с дебелим уснама, а зуби су тестерасто назубљени на ивицама и поређани у више низова. Леђна пераја су широка и троугласта, попут једара, с јаким бодљама које излазе из средине основе пераја. Женке су крупније од мужјака. Живи у источном Атлантику и Средоземном мору, нема је у Црном мору.
Најчешће борави на пешчаном дну на дубинама између 40 и 660 метара. У Јадрану живи на дубини између 40 и 700 метара. Ретке су, лове се само случајно, при риболову кочом или парангалом.
СТРАШНИ ВЕГЕТАРИЈАНАЦ
Ко би рекао да воли биљну храну, игуана у акцији
Веровали или не, али овај џиновски гуштер опаког изгледа је вегетаријанац, мада се младунци понекад хране и инсектима. У природи живи у Средњој и Северној Америци, али се често држи и у кући као љубимац. Та судбина била је намењена и изложеном примерку зелене игуане (Iguana iguna), али је он није доживео и у Природњачки музеј доспео је као поклон зоо-радње из Ћуприје. Ово је њен први наступ на изложбама музеја. Због велике различитости у боји тела (на пример, у Перуу су често плаве, у Костарики црвене, у другим областима црне, па чак и љубичасте) поједине популације сматране су посебним врстама, па је тако било „откривено” чак седамнаест врста игуана. Међутим, испоставило се да су то све заправо само варијанте зелене игуане.
Углавном живе на гранама дрвећа по којима се, захваљујући дугачким прстима и ноктима, добро пењу и скачу. Такође су добри пливачи, а под водом могу да остану и неколико минута. Животни век им је од 10 до 15 година, а забележено је да је један примерак као кућни љубимац доживео 69 година.
НАЈМАЊА ПТИЦА, А КРАЉ
Легенда, коју је у 4. веку пре наше ере записао Аристотел, каже да су се једном давно птице састале и одлучиле да изаберу свог краља. Ова ласкава титула била је намењена птици која се покаже као најуспешнија у летењу, односно која се вине до највећих висина.
Изгледало је готово сигурно да ће победник бити орао.
Међутим, када се орао попео толико високо да се већ уморио, из његовог репа је неочекивано излетела птичица која се ту сакрила и која је, одморна, врло лако полетела још више. Био је то краљић који по способностима и снази никако не би могао да заслужи титулу краља, али је то успео користећи мудрост и довитљивост, али и храброст и предузимљивост.
Краљић (Regulus regulus) најмања је европска птица. Научно име врсте Regulus, деминутив латинске речи rex (краљ), у преводу значи краљић и вероватно потиче од утиска круне који ствара карактеристичан темени украс. Поред тога што је најмања птица у Европи, међу најмањим је у птичјем свету уопште. Од врха кљуна до краја репа дугачак је свега око девет центиметара и тежак око шест грама. У жељи да буде што привлачнији за женку, краљић у време парења костреши круну и тако је чини још упадљивијом. Због малог тела тешко одржавају температуру потребну током хладних зимских ноћи. Да би сачувале топлоту, птице спавају у групама у густом жбуњу и, тесно шћућурене једна поред друге, међусобно се греју. Краљић насељава Европу и западни и средишњи део Азије, као и мање делове у јужној и источној Азији.
КАКАВ КЉУН, СТРАШАН КЉУНПо величини кљуна тукан (Ramphastos toco) рекордер је у птичјем свету. Он износи чак 30 до 50 одсто од укупне површине тела. Зачудо, није агресиван да би кљун користио за борбу, а није му потребан ни за лов јер се храни воћем. Многи природњаци покушавали су да одгонетну чему служи овај величанствени јаркожуто-наранџасти кљун. Тако га је Буфон сматрао наказним додатком, а Дарвин је у њему видео украс важан за избор партнера. Постојала су и друга тумачења, од тога да служи за љуштење воћа, застрашивање напасника у одбрани гнезда или као упозорење непријатељу. Недавно је откривено да је главни разлог превеликог кљуна у ствари његова улога у регулисању температуре тела.
Кљун је прожет густом мрежом крвних судова и испушта топлоту регулишући топлоту тела птице. По овом својеврсном радијатору тукан држи још један рекорд, јер у односу на тело има једну од највећих површина за регулисање телесне температуре. Настањује северозападне и средишње делове Јужне Америке. Слаб је летач и углавном скакуће с гране на грану и с дрвета на дрво. Претежно се храни воћем, али и инсектима, жабама, гуштерима и јајима других птица.
БЛИНДИРАНИ ТРКАЧ
Заштитни оклоп од окошталих кожних плоча који покрива готово цело тело нимало не смета овој необичној животињи да, кад је у опасности, покуша да се спасе изненађујуће брзим трчањем, скакањем увис и до метра, или вештим муњевитим укопавањем у тло. Армадиљо је и добар пливач и ронилац и под водом може без прекида да остане чак до шест минута. Занимљиво је да је способност дугог задржавања даха стекао на копну јер је, у потрази за инсектима, завлачио њушку у земљу.
И трчи и рони - армадиљо
Најраспрострањенији је од свих оклопника, а живи у јужном делу Северне Америке, у Средњој Америци и северном делу Јужне Америке. Армадиљо (Dasypus novemcinctus) не подноси изразиту хладноћу, нити сушу, јер има велику површину тела која није заштићена унутрашњим наслагама масти. Тежак је од пет до десет килограма. Оклоп је од окошталих кожних плоча прекривених кератинизованим епидермалним љускама које се не преклапају и повезане су еластичним кожним тракама.
Такав оклоп покрива леђа, бокове, главу, реп и спољне делове ногу, док су остали делови тела меки, без оклопа. Углавном су бубоједи, а најомиљенији су им мрави и термити, али једу и друге ситне бескичмењаке, мале водоземце и гмизавце, гљиве, тартуфе, па и лешине других животиња.
СИСАР ИЛИ ПТИЦА?
Из Аустралије на Калемегдан - кљунар
Кљунар (Ornithorhynchus anatinus) је нарочити сисар. Нема плаценту као што је то код сисара на вишем ступњу развоја. Младунци се слично птицама излежу из јаја, али се хране мајчиним млеком. Међутим, мајка нема праве дојке и брадавице, већ се млеко лучи на такозваним млечним пољима са којих га младунче лиже. Овакву особину имају још само кљунару сродни мравињи јежеви. Живи у Источној Аустралији и на острву Тасманија, поред мирних и споро текућих вода. Њушка му је налик на кљун патке, а између прстију на ногама налазе се пловне кожице које кљунару омогућавају да добро плива. На петама има тврду бодљу која код мужјака лучи отров довољан да усмрти животиње мале и средње величине. Прилагођен је амфибијском начину живота, а температура тела му је око 32 степена, односно за пет степени нижа него код осталих сисара. Одрасли кљунар је од врха кљуна до врха репа дугачак око 60 центиметара.
Занимљив је начин на који је изложени примерак кљунара доспео у Природњачки музеј. Пре скоро сто година, 1912. године, из Аустралије га је донео морепловац Амос Нонвеје, познат по томе што је био деда чувеног београдског и светског ентомолога др Гвида Нонвејеа. И сам велики путник, др Нонвеје је, изучавајући инсекте, пропутовао већи део света, а овај кљунар био је један од многобројних занимљивих предмета донетих с путовања. У истом облику како је стигао из Аустралије примерак је музеју 2005. године поклонила супруга др Нонвејеа, Нада.(Аутори изложбе су: Дубравка Мићковић, Ана Пауновић, Милан Пауновић, Марко Раковић и Далиборка Станковић)
Снимио Милош Јовић
Снимио Милош Јовић
Аутор:
Др Ана Пауновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
