3320 25. 9. 2015.
Авети ледених беспућа
У БОЦИ
Далека и негостољубива, смрзнута пространства Северног и Јужног пола вековима су била позорница страдања помораца и лађа, како стварних тако и легендарних
егде у рану јесен 1775. године китоловачка лађа по имену „Хералд” обрела се недалеко од обала Гренланда, високо на северу Атлантског океана. Њена посада од раније је добро познавала ове воде, и пловидба је текла уобичајено и без много узбуђења, док су мирно браздили пучином у потрази за пленом. Иако прилично хладно, време је било лепо и ведро. Међутим, идила није потрајала. Прича каже да је био 11. октобар када се изненада чуо узвик осматрача. Из благе измаглице која је обавијала хоризонт неочекивано је изронио неки једрењак. Чудно се тетурајући, попут старог пијанца, полагано је пловио ка „Хералду” чији су га морнари, поређани дуж ограде, гледали у чуду. Након неког времена, указала им се нестварна прилика, сасвим избледелог и похабаног трупа, исцепаних једара и голих јарбола. На пустој крми уморно је лепршало прљаво црвено платно, налик на заставу британске трговачке морнарице. Никако нису успевали да му разазнају име, али када је пришао ближе, приметили су да је читав окован светлуцавим ињем. На гласна дозивања није било никаквог одговора. Тајанствени брод чинио се посве напуштен.
Ужас у потпалубљу
Мада је необични дошљак његове ионако сујеверне људе већ испунио неспокојем, капетан „Хералда” одлучио је да ближе испита ствар и пружи помоћ поморцима у невољи. Праћен малим одредом невољних морнара, запутио се чамцем ка незнанцу који је незаинтересовано плутао недалеко одатле. Попевши се на палубу, погледали су унаоколо. Осим злокобне шкрипе натрулих дасака прекривених снегом и ледом, баш никаквог знака живота није било. Све је говорило да је лађа дошла однекуд са севера, из вечно залеђених поларних крајева, и да је тамо била дуго. Можда ће у потпалубљу пронаћи неки одговор? С муком су померили тежак поклопац који је прекривао улаз у њену утробу, и пошли опрезно наниже низ климаве степенице. Оно што их је тамо чекало нису могли да замисле ни у најружнијим сновима.
Смрзнути морнари, једно виђење омиљеног мита
За неколико тренутака очи су им се привикле на мрак, а онда су видели призор ужаса. Један, други, трећи... Читава посада непознате лађе седела је и лежала ту пред њима – мртва и чврсто замрзнута! С болним гримасама на безбојним лицима и савршено очувани, чинило се да су још недавно били живи. Тесно су се прибили једни уз друге, као да су до последњег часа покушавали да се међусобно загреју и избегну злу судбину. Ван себе од шока, несуђени спасиоци зурили су у њих покушавајући да разумеју шта се догодило. Затим су, не престајући престрашено да се осврћу, пошли ка задњем крају брода, где су се налазиле капетанове одаје. Сакупивши храброст, отворили су врата и ушли.
На бледој светлости која се пробијала кроз замагљене прозоре сабласно су се указали склупчана жена и дечак покривен ћебетом. Поред њих, старији мушкарац, очигледно заповедник брода, непомично је седео за столом. У руци је држао перо, а пред њим је био отворен дневник. Као и морнари малочас, сви су били мртви. За ужаснуте посетиоце то је било превише. Нису желели да остану више ни трена на тој пловећој гробници и даље откривају њене кошмарне тајне. Дохвативши само хартије са стола, напустили су је најбрже што су могли и вратили се на „Хералд”. Недуго потом, са првим мраком и полако, баш као што се и појавио, аветињски једрењак је нестао с видика.
Пречицом у смрт
Пронађени дневник открио је потресну причу, невероватну колико и трагичну. Све је почело готово деценију и по пре „Хералдовог” језивог сусрета, далеке 1761. године, када је један трговачки брод испловио из Енглеске и упутио се на Далеки исток. Име му је било „Октавијус”. Након што је превалио читав Атлантик, обишао јужни крај Африке и иза себе оставио Индијски океан, најзад је наредне године стигао у Кину. Један товар ту је замењен другим, а посада се одморила и припремила за дуг пут назад, кући. Тада је њен капетан, понесен неуобичајено топлим временом тога лета, донео кобну одлуку.
Уместо да се врати истим путем којим су дошли, решио је да продужи на исток преко Тихог океана и покуша нешто што нико раније није успео – да оплови амерички континент са севера, кроз пролаз за који се већ вековима веровало да се налази негде између Аљаске и Северног пола, у удаљеном краљевству магле, снега и леда. Надао се да ће тако скратити пут за више месеци, доћи кући много раније, и стећи нечувену славу. Међутим, судбина је имала другачије планове. Капетан „Октавијуса” коцкао се уложивши све, и изгубио. Када је брод зашао у непознате погибељне лавиринте Арктичког океана, око њега се стегнуо смртоносни загрљај леда и заробио их. Упали су у клопку из које више нису могли да се избаве.
Френклинови бродови заробљени у леду
Последњи упис у дневнику сместио их је на четири стотине километара северно од обала Аљаске, на дан 11. новембра 1762. године. Пуних тринаест година касније, утвара некадашњег „Октавијуса” нађена је више хиљада километара одатле, покрај Гренланда, с друге стране Северне Америке. Како је то могуће? Чини се као једино логично објашњење да је, дуго након што је и последњи од несрећника на њему умро од хладноће и глади, лед који их је оковао и осудио на смрт попустио, и ослободио „Октавијуса”. Ношен морским струјама и ветром, са посадом мртваца, мора да је годинама бесциљно лутао по смрзнутим беспућима пре него што је напослетку пронашао пут до Атлантика. Иронично, тако је постхумно постао први брод који је прошао кроз злогласни Северозападни пролаз, иако на њему одавно није било више никог живог.
Двојници и митови
Међутим, да ли се ишта од овога заиста догодило? Штавише, да ли је злокобни „Октавијус” уопште постојао? Зачудо, у списима гласовитог лондонског друштва „Лојд”, које је осигуравало британске бродове, нема никаквог помена о њему. Ни о китоловцу „Хералд”, који га је наводно пронашао, извори нису много речитији, толико да чак не знамо ни име његовог капетана. Дневник који је донео са собом, ако га је икада и било, одавно је изгубљен. Заправо, изгледа да је ово тек једна верзија легенде о залеђеном броду духова.
Почетком 20. века у пустоловној књизи „Плава авантура” објављено је сведочење извесног капетана Џона Воренса, који је за кормилом китоловца „Трај Аген” у близини Гренланда наишао на напуштен једрењак. Укрцавши се на њега, на запрепашћење је открио смрзнуту посаду испод палубе, а из бродског дневника закључио је да су били мртви већ тринаест година. Све ово звучи веома познато, зар не? Али има још. Према Воренсу, овај догађај одиграо се средином августа 1775. године, неколико месеци пре наласка „Октавијуса”, а последњи забележен датум у дневнику био је ниједан други до 11. новембар 1762. године, потпуно исти као у првој причи! Додуше, сада се уклети брод звао „Глоријана”, а откривање Северозападног пролаза није се помињало. Књига не каже ништа ни о пореклу ове фантастичне приповетке, остављајући га тако на вољу машти читалаца. Баш згодно! Дубљим истраживањем сазнајемо да се тај или неки други капетан Воренс појавио још 1828. године у америчким новинама, где је под сличним околностима такође набасао на сабласт, иако су се неки други детаљи прилично разликовали.
Шпански једрењак ''Сан Телмо'' (А. Берлингверо)
Нешто мање подударности садржи једнако непроверена и вероватно најпознатија прича по овом сценарију, у којој је главна улога припала шкуни званој „Џени”. Њу је септембра 1840. године, негде у Дрејковом мореузу, између Јужне Америке и Антарктика, окружену ледом срео поново један китоловац, овога пута „Хоуп” капетана Брајтона. Поред мртвих и скамењених морнара, једне жене и пса, баш као и код случаја „Октавијус”, капетан аветињског брода и даље је седео у наслоњачу са оловком у руци и дневником испред себе. Последње што је написао било је: „Четврти мај 1823. Нема хране већ 71 дан. Једини сам ја преостао.”
Овај мучан редак обзнанио је да је „Џени” провела читавих седамнаест година замрзнута у времену, пре него што је неко жив поново крочио на њену палубу! Легенда о „Џени” касније је надахнула познату аустралијску песникињу Розмари Добсон да напише дирљиво дело „Ледени брод”, опевавши је као „лађу заробљену у боци, а та боца је време, са чепом од леда...”
Изгубљена експедиција
Насупрот омиљеним митовима, трагичне судбине неких других лађа у поларним крајевима нису оставиле никакаву сумњу у њихову истинитост. Тако је у пролеће 1845. године влада Велике Британије решила да пошаље научноистраживачку експедицију са задатком да најзад пронађе неухватљиви Северозападни пролаз. Под вођством угледног и искусног сер Џона Френклина, „Еребус” и „Терор”, два одлично опремљена брода са сто тридесет људи, пошли су на север пут Гренланда, а затим окренули на запад, право у непознато. Након тога су једноставно ишчезли. Годинама касније спасилачке потраге пронашле су тек понеке трагове изгубљене експедиције, разасуте по бескрајним завејаним пространствима далеког севера Канаде. Када су коначно склопили све делове слагалице, сазнали су да је оба брода у јесен 1846. године заробио лед, недалеко од Острва краља Вилијама. Одсечени од сваке цивилизације, две године су ту узалудно чекали отопљење. До тада су болести, погоршане тровањем оловом из лоших конзерви хране, већ однеле добар део посаде, међу њима и самог Френклина.
Изгубивши сваку наду да ће лед попустити, остатак је у пролеће 1848. године пошао пешке преко стотинама километара дугачког острва на југ, ка канадском копну. Вукући са собом тешке чамце на санкама, већина је помрла успут не доспевши ни близу циља. Касније се нагађало да су се малобројни преживели вратили на залеђене бродове, очајнички тражећи било какво уточиште од сурове природе. По свему судећи, када су исцрпли и последње залихе хране, неки од њих прибегли су канибализму над својим мртвим друговима. Други су и даље покушавали да се извуку из белог пакла, о чему су посведочили и локални Инуити који су, наводно, срели двојицу још увек живих чланова експедиције, шест година након што су бродови заробљени. Међутим, ни они се никада нису вратили кући. Жеља за открићима све их је коштала живота, а тек је Норвежанин Амундсен, много година касније, успео да савлада кобни пролаз.
„Збогом заувек!”
Много више жртава однео је један догађај који се збио три деценије раније, на другој страни Земљине кугле. Године 1819. у бројним шпанским прекоморским колонијама беснео је рат за независност од круне у Мадриду. Озбиљно забринут, краљ Фернандо VII на брзину је прикупио неколико бродова и, натоваривши их до врха појачањима и залихама, послао у помоћ трупама које су се бориле против устаника у Јужној Америци. Близу хиљаду и по официра, војника и морнара, стешњени на четири лађе, предвођене великим и моћно наоружаним „Сан Телмом”, отиснуло се у мају на неизвестан и опасан пут. Међутим, несреће су их пратиле већ од самог почетка. Стање бродова било је толико лоше да је један убрзо морао да се врати јер је његово труло корито непрестано пропуштало воду. Остали су несигурно наставили даље и, након неколико успутних пристајања, запутили се ка свом коначном одредишту, Перуу. Најтежа искушења тек су им предстојала.
Крајем августа досегли су само дно америчког континента и рт Хорн, озлоглашен по лошем и непредвидљивом времену. Заповедник експедиције, у многим борбама прекаљени ветеран дон Росендо Порлијер, до тада више није имао много вере у успех подухвата.
''Човек предлаже, Бог располаже'', дело инспирисано пропашћу Френклинове експедиције (Е. Х. Ландсир)
Спремајући се да покушају пробој ка Тихом океану, опростио се од капетана пратећих бродова суморном опаском: „Збогом, вероватно заувек.” Недуго потом разорне олује обрушиле су се на малу шпанску ескадру, одбацујући је све више ка неистраженом и непознатом копну Јужног пола. Након неколико дана, са једне од лађа последњи пут су видели „Сан Телма”. Обасјан светлошћу муња и шибан снажним ветровима, оштећених јарбола и наизглед неуправљив, ускоро се изгубио на тамном хоризонту. Друга два брода су, након много мука и тешке борбе са побеснелим морем, измучени и уморни, месецима касније најзад стигли до перуанских лука. Нада да ће им се придружити и „Сан Телмо” бледела је како је време пролазило. Ни он, нити ико од преко шест стотина људи на њему, никада више нису виђени. Светац чије је име носио није могао да их спасе.
Неко време је прошло када је један британски једрењак посетио забачено и пусто Ливингстоново острво, на крајњем северу Антарктика. Његов капетан веома се изненадио када је тамо открио дрвене крхотине и друге остатке олупине. Испитавши их ближе, закључио је да су вероватно припадали неком шпанском ратном броду који је страдао у олујним водама Дрејковог мореуза. Да ли је то био управо злосрећни „Сан Телмо”, којег је невреме можда донело чак дотле, пре него што се разбио о стење и потонуо? Да ли су неки од његових бројних путника успели да преживе довољно дуго, те да се напослетку докопају обале? Ако јесу, они су онда били први људи који су, премда невољно, ступили ногом на тло Антарктика, и уједно први који су на њему страдали.
Аутор:
Зоран Мудрић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
