Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Говор биља – БРОЋ, ВАРЗИЛО И ЗРНЕШ


ТРИ БОЈЕ ЦРВЕНО

Кад се бела сунчева светлост пропусти кроз призму, разложиће се на спектар боја, на љубичасту, плаву, зелену, жуту и црвену. Кад узмемо све ове боје и помешамо их, добићемо црну. Кад схватимо да су црно и бело у основи исто, да се разликују само у количини одбијене светлости, то значи да је магија боје почела да делује...

очетак је двадесетог века. Процват апстрактног експресионизма и време кад се многи баве огледима с бојама. Јоханес Итен и Василиј Кандински бојама одређују облике. Кажу да је црвена боја темељ, да означава физичку материју, делује статично, тешка је. Стога јој додељују квадрат, потом коцку. Црвена је безгранично топла, изнутра живахна и немирна, али није лакомислена као на пример жута, она је јака, има снагу. 
   Готово да је сама себи довољна. Црвена је као ударац бубња. Казимир Маљевич (пионир апстракције, творац супрематизма – беспредметне уметности у којој најпре наглашава надмоћ боје, потом чистог осећаја), рећи ће да је црвено енергетска боја, да је магнет који привлачи остале лебдеће надмоћне знакове (беспредметне фигуре), да облику даје живост и покрет, стварајући утисак „динамичког мировања”. За њега је квадрат праоблик, а црвена прва међу бојама. Стога је црвени квадрат прапочетак свега, можда почетак нове уметности? (Погледајте и прочитајте о његовим сликама „Црвени квадрат”, „Црвена кућа” и „Црвена коњица”.)
   За многе народе црвено је прабоја, она је крв, самим тим и живот. Она је симбол страсти, ватре, рата, ероса, снаге и моћи. Црвена је боја отварања, рађања живота, узбуђења, топлине. Египћани су се сматрали црвеном расом и осликавали тело у црвено. У Јужној Африци црвена је боја жалости. У Кини је знамен мужевности, среће, празника и венчања, док је у Јапану носе искључиво жене. У Европи је црвена знак за опасност и упозорење, али и храброст и узбуђење. Боја комунизма, страсти, ратовања, опасности, она је знак. У хришћанству је патња и жртва, истовремено љубав и понизност. Неуропсихијатри кажу да су епилептичари опчињени црвеном бојом, с друге стране, шизофреници је избегавају. Црвена је прва боја коју ће дете открити, црвена је боја коју ће најлепше описати турски књижевник Орхан Памук.

Зовем се црвено

   Једном приликом у једном персијском граду чух о чему су међу собом разговарала двојица слепих мајстора (сликара)... „Објасните, мајсторе мој, доживљај црвеног некоме ко никада није видео ту боју.”

---------------------------------------------------------------------------------

Јан Вермер, „Девојка с црвеним шеширом”

   Јан Вермер (1632–1675), „Девојка с црвеним шеширом”, око 1665–1667, слика уљем на дасци, 23 х 18 цм, Национална галерија Вашингтон. Пигмент од броћа Вермер ће искористити за сликање црвеног шешира.
   Све Вермерове слике испитане су најсавременијим спектроскопским и хроматографским методама. На тај начин сазнали смо које је све пигменте и на који начин овај сликар користио. Међутим, чини се да је и пре постојања оваквих испитивања, све то знао један други Холанђанин. Хан ван Мегерен, рођен крајем 19. века, био је сликар за кога критичари нису имали много похвала. Помало љут, окренуо се фалсификовању старих мајстора. Посебно му је „лежао” Вермер. Мало-помало, Мегерен почиње да слика и продаје фалсификате старих мајстора, у које стручњаци нимало не сумњају... Након Другог светског рата посебна комисија истражује слике нађене у Геринговом бункеру. Између осталих, ту је и један Мегеренов Вермер, за који сви мисле да је оригинал, чак кажу један од бољих Вермера. Истражитељи хапсе сликара, сматрају да је сарадник окупатора, да је снабдевао нацисте вредним уметничким делима, оптужују га и осуђују. Мегерен се у затвору каје, признаје да је фалсификатор... Међутим, нико му не верује, штавише, исмевају га, јер стручњаци су потврдили да је Вермер из Герингове збирке међу најбољим делима старог мајстора. Мегерен моли да му дозволе да уради последњи фалсификат. У затвору ће насликати младог Христа у Храму („Расправа”), убедити суд и пороту и биће помилован. („Забавник” је о овоме опширније писао у броју 3018, 11. децембра 2009. године.)

--------------------------------------------------------------------------------

   „Да га врхом прста дотакнемо било би између гвожђа и бакра. На длан да га ставимо, пекло би. Кад бисмо га окусили, заситило би нас као усољено месо. У уста кад бисмо га узели, испунило би их. Кад би имао мирис цвета, тај би мирис био налик камилици, не црвеној ружи.”
   Бејах у крви што је шикнула кад је својом чудесном сабљом располутио легендарног дива... бејах на хаљини лепотице... бејах по читавој одећи од круне до кафтана коју је носио Хусрев. Било ме је на заставама војски што опседају тврђаве. Моје је било да истакнем тепихе из Ушака, нарове и легендарне воћке, уста ђавола, једва видљиве цветове што их минијатуриста црта, очи од вишања на птицама од шећера, чарапе пастира. Волим да обојим сцене рата где се крв расцветава као цвеће...    Шта значи бити боја? Боја је оку додир, глувима музика, једна реч у тами. Срећно ли сам што сам црвено! Ја се не кријем... изгарам... моћно сам... знам да ме примећују... не бојим се других боја, сенки, гужве, а ни самоће...



„Летећи ћилим”, Виктор Васнецов

   Виктор Михаилович Васнецов (1848–1926), „Летећи ћилим”, 1880, уље на платну, 165 х 297 цм, музеј у Нижњем Новгороду.
   Васнецов је руски сликар који се посветио сликању митолошких и историјских сцена. Студирао је на Царској академији уметности у Санкт Петербургу, где се прикључује покрету передвижника (сликари луталице) који, излазећи из оквира академског реализма, прихватају идеје демократских промена како у уметности, тако и у читавом друштву.
   Приче о летећем ћилиму пристигле су с Истока, управо из земаља у којима се израђују најлепши црвени ћилими. Јер, кад се припрема семе зрнеша, дешава се да испарења од растварача, непажња радника, али и непрестано удисање боје, доведу до тровања халуциногеним састојцима ове биљке. А потврђено је да су најчешће визије након узимања зрнеша везане за губитак оријентације и за летење. Пошто је реч о ћилимарима, не чуди што им се привиђају летећи ћилими. А кад је ћилим полетео, само мало маште и настаће свакакве приче. Једну нам је испричао руски уметник Виктор Васнецов. Обратите пажњу на златну крлетку, са сликом необичне птице. Да ли је на ћилиму принц Иван, који напушта земљу Кошчеја Бесмртног носећи у златном кавезу Жар-птицу?

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Броћ

   Корен броћа, броћике (madder lake, laque de garance) или, како га сликари често називају, краплак изразито је црвене боје. Кад се самеље даће фини пигмент чији су трагови нађени у Тутанкамоновој гробници. У старој Грчкој и Риму употребљаван је за бојадисање вунених тканина.   Карло Велики заговара гајење ове корисне биљке. Веома добро успева на песковитим пределима Холандије и тамо постаје значајна индустријска култура. Почетком 19. века енглески произвођач боја Џорџ Филд развиће поступак прераде корена броћа, мешајући прах најпре са стипсом, потом с алкалијама. На овај начин смањује растворљивост бојених материја, ствара постојан пигмент јаче црвене боје. Треба разликовати појмове „пигмент” и „боја”. Пигмент је бојена материја која се не раствара већ се растрља у течном, најчешће уљаном, растварачу, док је боја у ужем смислу речи раствор бојене материје у погодном растварачу (вода или неки органски растварач). Након тога, 1826. године француски хемичар Жан-Пјер Робике из корена издваја бојене материје – ализарин и пурпурин. Потом немачки хемичари Карл Гребе и Карл Либерман синтетишу ализарин полазећи од антрацена. Тек средином двадесетог века Француз Дипон развија постојанију линију хинакридонских пигмената, чиме ализарин постаје историја. Историја која је трајала двадесет пет векова.
   Род броћева обухвата око 40 врста, од којих у Србији расте само једна и то она најзначајнија и најкориснија – Rubia tinctorium (у буквалном преводу с латинског црвено за бојење). То је вишегодишња биљка до 70 центиметара висине, с округластим, чланковитим, изразито црвеним ризомом. Стабљика је пузајућа, крилато-угласта по ивицама, с надоле савијеним бодљама. Листови су наспрамни, по четири до шест у пршљену, са средишњим нервом по коме су препознатљиве бодљице савијене уназад. Цветови су светложути и смештени у метличасте цвасти. Пореклом је из источног Средоземља, одакле се проширила и на исток и на запад. Расте у житу, по виноградима, а код нас се најпре може видети у источним деловима земље (Неготин – Књажевац). Користи се ризом Rubiae rhizoma (синоним R. alizari), а садржи до четири одсто антраценских деривата рубиадина (ализарин, луцидин, псеудопурпурин, пурпурин, рубиадин…). У народној медицини користи се против упале бубрега и бешике, против камена у бубрегу, циститиса и као холеретик (појачава лучење жучи). Будући да су рубиадини могући изазивачи рака, а луцидин отрован и мутаген, данас се примена корена броћа не препоручује.
   Покушај Карла Великог (8. век) да омасови гајење и употребу броћа био је кратког даха. Тек у 13. веку гајење постаје масовније и то тако што повратници из крсташких ратова поново доносе ову биљку у Европу. У Светој земљи су упознали њену лековитост и употребу за бојење вуне.  Донели су рецепте, усавршавали их, омасовили гајење и употребу. А један стари рецепт описује како се некад правио пигмент од корена броћа.

---------------------------------------------------------------------------------
Јан Вермер, „Девојка с чашом вина”

   Међу бојама које су уметници користили неке су биле веома отровне, у неким случајевима поступак производње или само припреме боје захтева рад с опасним хемикалијама. На слици „Девојка с чашом вина”, насталој 1659–1660. (уље на платну, 78 х 67 цм, чува се у музеју у Брауншвајгу), Вермер ће за сликање сатенске хаљине користити подлогу од црвеног цинобера (живин сулфид), преко које наноси пигмент од броћа. Вермер је умро прилично млад, у 43. години од срчаног удара. Питање је колико су отровне боје које је користио убрзале његову смрт.
-------------------------------------------------------------------------------

   „Корен се у јесен извади из земље и остави на њиви да се просуши. Потом се очисти од земље, натрулих делова, делова коре, сакупи у веће гомиле, те остави два–три дана да ферментира. Након тога суши се у топлим просторијама. Добро осушено корење грубо се уситњава и просејава. Потом се врши друго млевење на тешким каменим млиновима, а добијени прах просејава кроз фино свилено сито. Коначно, пакује се у посуде, добро затвори и остави да ферментира једну до две године. Пре употребе меша се с глином или стипсом и неким уљаним везивом.”
   Кажу да су најбољи пигмент у Европи правили у Холандији и Алзасу, док је неприкосновен био онај из Смирне. Тако је прављен чувени madder lake, пигмент који су користили Јан Вермер, Ел Греко, Веласкез, Јан ван Ајк, Тицијан, Рубенс и многи други.

Варзило

   Некада је читаву недељу пред Ускрс, а посебно на Велики петак, на пијацама, у тржницама, по ћошковима, могла да се чује необична, данас готово заборављена реч, варзило, варзило. Варзило се паковало у кесице и користило за бојење ускршњих јаја. А да бисмо објаснили шта је и одакле варзило, за тренутак ћемо се вратити неких пет векова уназад, у 1500. годину, кад се португалски морепловац Педро Алвараз Кабрал искрцао на подручје данашњег Бразила. Током боравка суочиће се с домороцима и једним непријатним и убојитим оружјем. Индиоси из племена Тупинамба гађају стрелама, и тачно погађају с велике удаљености… Португалци веома брзо откривају у чему је тајна. Тајна је у дрвету од кога је сачињен лук. Дрво је веома тврдо, истовремено савитљиво, а кад се стрела одапне, одаје диван звук. Уз све то веома је лепе црвенкасте боје. Дрво постаје цењено због својих особина, шуме се немилосрдно секу, дрво доноси у Европу…. Називали су iаibirapitanga, или црвено (pitanga) дрво (ybyrá). Данас је познато и под многим другим именима, Pau Brasil, Bahia, Brazilwood, Bois du Brésil, Arboutan, а највише као пернамбуко. Кажу да је назив Бразил потекао од имена којим је становништво називало ово дрво.

----------------------------------------------------------------------------------

Марија Магдалена

...Марија Магдалена је пошла на Исусов гроб и у котарици понела кувана јаја, да их на гробу подели. Кад је пришла и видела уздизање Христа, јаја се чудесно офарбаше у црвено. Као што је Христос уклонио велики камен с гробнице, тако се туцањем црвеним јајима (разбијањем љуске, оклопа, или симболичког камена) ослобађа и васкрсава нови живот...
...Кад је Марија Магдалена отпутовала у Рим да проповеда Јеванђеље, посетила је цара Тиберија. У знак пажње поклања му једно кувано јаје. Поздравља га речима Христос Воскресе, предаје му јаје као симбол невине Спаситељеве крви, жртве, али истовремено и као симбол васкрсења, вечног живота. Тиберије је неверник и с презиром каже ...Христос је васкрсао онолико колико је и ово јаје црвено... На огромно чуђење, јаје истог тренутка постаде црвено. Јер, васкрсења нема без вере. Стога је црвено боја хришћана, боја цркве, боја поверења без кога нема љубави...

--------------------------------------------------------------------------------

   Због прекомерне сече данас је све мање стабала пернамбука, врста је заштићена, постоје многа удружења за заштиту овог дрвета, а ретки примерци мањих комада данас се продају на аукцијама. У част овог дрвета област у коме је откривено и где га је било највише, најисточнији „рог” Бразила који задире у Атлантски океан, данас се назива Пернамбуко.
   Коначно, француски природњак Жан-Батист Ламарк, проучавајући биљке Бразила, 1789. године сусреће се с овим дрветом, детаљно га описује и даје му научно име, које и данас користимо, Caesalpinia echinata. Ламарк истражује домаће називе, примену, бележи употребу и све то преноси у Европу. Пернамбуко је употребљаван као тоник с адстрингентним (стежућим) деловањем, против пролива, дизентерије, за испирање уста, јачање десни. Данас научници с државног универзитета у Пернамбуку упорно истражују могућа деловања овог дрвета. Посебно се проучава спречавање раста ћелија тумора. Неки резултати су охрабрујући…
   Европљани врло брзо откривају и друге добре особине овог дрвета. Пре свега боју. Најлепшу црвену боју има срж дрвета. Већ крајем 16. века меље се и користи за бојење тканина. Потом се меша с кармин црвенилом (боја која се добија прерадом једне врсте инсекта – кошинела) и продаје под именом фирентински емајл. Користи се у козметици, за руменило, ружеве… Због јаке боје истискује азијско сапандрво (Caesalpinia sappan) и све више почиње да се користи као боја за ускршња јаја.
   Пернамбуко садржи сложене деривате тетрацикличних пирона који дрвету дају црвену боју. То су бразилин, кога у сировом дрвету има више и који је безбојан, и бразилеин, кога има мање, али је јаркоцрвене боје.   Временом или пажљивим загревањем безбојни бразилин прелази у црвени бразилеин. Ваљда је зато и срж дрвета црвенија, јер старењем у сржи долази до оксидације и постепеног бојења дрвета. А то је тајна коју су произвођачи варзила знали. Јер, онај прах који се некада продавао у кесицама под именом варзило није ништа друго до фино млевено дрво пернамбука које је претходно грејано.

Зрнеш 
Пеганум хармала, зрнеш, зурнек, пеган, дивља рута, сиријска рута.
  

    Једна необична биљка, пореклом из источног Средоземља, раширила се и на исток и на запад. Стигла је и до нас, до јужних крајева Србије, где су јој дали име зрнеш, зурнек, пеган. Латински назив је Peganum harmala и то је вишегодишња биљка, висока до пола метра, с донекле сочним листовима, беличастих до бледозелених цветова. Листови помало подсећају на руту, па је један од назива и дивља рута. Расте на сушним стаништима, може да се види у вртовима, код муслимана је постојао обичај да се сади на гробљима. Употребљава се црвенкастосмеђе семе (Harmalae semen), које садржи високу количину (чак до шест одсто) бета карболинских алкалоида (хармин, хармалин, пеганин), затим серотонин и друга једињења. У Турској, Сирији, на северу Африке одвајкада се користи као антиспазмотик (против грчева), антихелминтик (против цревних паразита), лактагог (појачава лучење млека), абортив (изазива побачај) и еменагог (сређује менструацију). Новија истраживања показују да делује ативирусно и антиоксидативно.
   Међутим, зрнеш је познатији као магијска биљка. У неким источњачким земљама постоји обичај да семенке зрнеша бацају у огњиште. На тај начин испраћају се укућани који крећу на пут, пожели им се срећа и заштита. Семена пуцкетају, развија се дим необичног, ароматичног мириса. Дим ће окадити путника, чуваће га од свих недаћа и урока…
    Данас се знатне количине семена потроше за израду сувог екстракта, који се користи у производњи миришљавих штапића. Кад се штапић са зрнешом упали, пријатно мирише. У Турској, на Блиском истоку, у Индији, верују да ће дим одагнати нечастиве, да делује против урока, да ће заштитити укућане од сваког зла. Миришљави штапићи обредно се пале и чини се да поправљају расположење, сви који удишу дим постају смиренији, опуштени, више уживају у музици, у поезији, бриге одлазе, постају лаки, скоро да полете… Као да невидљива рука односи умор, лоше расположење, напетост, а подстиче стваралаштво. А да ли је то истина, одгонетнули су научници, пре свих етноботаничар Џонатан От који детаљно испитује деловање зрнеша и потврђује његово снажно халуциногено деловање. Алкалоиди зрнеша веома су снажни халуциногени, другим речима материје које налик неким другим дрогама изразито утичу на промену свести!

-------------------------------------------------------------------------------

Дрво за гудала

   Крајем 18. века француски произвођач гудала за виолине Франсоа Турте истражује које је најбоље дрво за његове потребе. Чуо је за Кабрала, Тупинамбе и њихове стреле ...дрво је веома тврдо, истовремено веома еластично, а кад се стрела одапне дивно звучи... Отада се гудала за мајсторске виолине израђују искључиво од пернамбука.
--------------------------------------------------------------------------------

   Ипак највеће количине семена и екстракта ове биљке утроши се за израду црвене боје, која се под именом турско црвено, изерлик или испандут користи за бојење вуне. Турски фес обојен је зрнешом. У Ирану, Ираку, Авганистану, Турској омиљена је боја за ћилиме. Лепа црвена боја на старим источњачким теписима потиче од зрнеша.

Филм

   Кшиштоф Кишловски је легенда пољске кинематографије. Снимивши трилогију „Три боје” (бело, плаво, црвено), испричао нам је причу о вредностима савременог друштва. Испричао нам је причу о застави тробојци, о слободи, о једнакости, о братству. Бело је слобода, плаво једнакост, црвено братство. Нама се чини као братство европског броћа, америчког варзила и азијског зрнеша.


                                                          ПАЖЊА

Поред халуциногеног деловања алкалоиди зрнеша су и веома моћни инхибитори ензима моноаминооксидазе. Инхибитори МАО су лекови, (антидепресиви и др) који успоравају метаболизам биогених амина (адреналина, норепинерфина и др). Користе се уз пуне мере опреза јер имају доста споредних дејстава, а посебно се мора спроводити дијета (не смеју се јести јаки и буђави сиреви, месо, чоколада, кафа, јогурт, црвено вино, пиво...), не смеју се узимати лекови који садрже адреналин или подстичу организам да га производи. У супротном може доћи до драматичног пораста крвног притиска и многих других невоља. Познати су случајеви злоупотребе зрнеша, па још ако се удружи са узимањем наведене хране, кобне последице готово су неминовне.


Аутор: 
Славољуб Тасић
број: